Ima li nade za promenu svetskog globalnog kapitalizma?

NESTANAK SOCIJALNE DRŽAVE¹

Iako su brojni ekonomisti podvrgli kritici neoliberalni koncept u celini, a naročito su bile brojne zamerke na početku svetske finansijske krize iz 2008, evropske institucije i dalje uporno, reklo bi se i bezglavo, nastavljaju da taj koncept i dalje grade i popravljaju. Nevolja je što “popravku sistema” rade isti oni koji su do „kvara“ i doveli!

Evropa se nakon Drugog svetskog rata našla u teškom i dramatičnom položaju: izgubljeni su milioni života, gradovi i industrija su bili razrušeni, privredni sistem u kolapsu. Poznato je da je glavni razlog dotad neviđene evropske i svetske katastrofe ležao u dubokom osećaju socijalno-ekonomske nesigurnosti s kraja dvadesetih i početkom tridesetih godina i gubljenja nade u bolji život kod najširih slojeva evropskog stanovništva. Takvo stanje duha doprinelo je pojavi fašizma u Italiji (1923) i nacizma u Nemačkoj (1933) glavnim uzročnicima najveće pogibelji u ljudskoj istoriji. Zbog toga je odmah nakon velike pobede anithitlerovske koalicije, Evropa odlučila da svoja društva i privredu organizuje tako da se nikada više ne ponove okolnosti kakve su vladale između dva svetska rata. Naravno bila je suočena sa bazičnim problemima obnove ali je fundamentalna ideja bila da se u budućnosti izbegnu nezaposlenost, siro-maštvo, bolesti i druge ljudske nevolje koje bi mogle voditi opštem nezadovoljstvu, pobunama i u krajnjoj instanci nekom novom ratnom sukobu.

To je pretpostavljalo potrebu da svako evropsko društvo zaštiti svoje građane i prevenirajući rizike pomogne građanima da poboljšaju svoj socijalni status. Sistem javne ekonomske, socijalne i zdravstvene pomoći, pokazao se kao moćno sredstvo da se očuva mir, stabilnost i demokratija u svakoj zemlji ali i zapadnoevropskog društva u celini.

Fordijanski kompromis

Takav organizovan sistem zaštite građana – poznat pod imenom socijalna država (engleski: social state, welfare) više od tri decenije nakon Drugog svetskog rata obezbeđivao je socijalnu i političku sigurnost. Fordijanski kompromis², naime, omogu-ćavao je dogovor između kapitala i rada, tj. između vlasnika sredstava za proizvodnju i nevlasnika (radnika, službenika, inženjera i svih drugih nameštenika). Profit je oporezovan po visokoj stopi: deo ostvarenog viška vrednosti država je prisvajala i usmeravala u finansiranje socijalnih potreba građana. Klasni kompromis je tokom više od trideset godina omogućavao, s jedne strane, skladan razvoj industrije, poljoprivrede, školstva, zdravstva, dakle društva u celini, a sa druge, pristojne plate nevlasnicima, upravo onima koji su prodavali svoju fizičku i umnu radnu snagu vlasnicima tj. kapitalistima. Prednosti socijalne države su bile više nego očigledne. Kapitalisti su se odricali dela ostvarenog viška vrednosti ali su zauzvrat dobijali zadovoljne zaposlenike i neupitnost svog vlasništva nad kapitalom; zaposlenici su se lišavali svog prava na višak vrednosti koji su svojim radom ostvarili, ali su zauzvrat dobili socijalnu sigurnost: nisu strahovali od nezaposlenosti jer su socijalni fondovi države bili puni, nisu strahovali od bolesti jer su imali zdravstveno osiguranje.

Sistem je funkcionisao između ostalog i zahvaljujući mudrosti i kompomisima između velikih industrijskih magnata i sindikalnih vođa poput, da navedemo samo primer u Italiji, industrijalca Adrijana Olivetija (1901-1960) i sindikalnog tribuna Đuzepa di Vitorija (1892-1957). Nažalost osamdesetih godina XX veka kapital je nenadano najavio svojevrsnu “osvetu“: započeo je ofanzivu protiv socijalne države sa namerom da je potpuno eliminiše. U ekonomskoj nauci ta pojava poznata je kao „reganizam“ i “tačerizam“.

Usled ekonomske krize 2008, ta ofanziva je postala upravo brutalna. Počev od 2010, naročito je pogodila zemlje južne Evrope: Grčku, Španiju, Portugaliju, Italiju. Preduzete mere od strane tzv. Trojke (Evropska komisija, Centralna Evropska Banka, Međunarodni Monetarni Fond) ozbiljno su ugrozile ljudska prava definisana Poveljom Ujedinjenih Nacija (1948) i Deklaracijom Evropske unije o ljudskim pravima (2010).

Ofanziva neoliberala

Da bi opravdala svoju ofanzivu, nova monistička, neoliberlana škola čiji je idejni tvorac Milton Fridman (1912-2006) upravila je na socijalnu državu optužbu da je javna pomoć stanovništvu odnosno bilo kakav oblik državne intervencije zapravo oblik autoritarizma, da onemogućava slobodnu inicijativu pojedinca, da dekretima oduzima deo resursa privatnih kompanija, da se meša u slobodno delovanje tržišta kao jedinog regulatora ponude i potražnje; u tim “optužbama” na račun socijalne države neoliberalna škola dalje navodi kako je sistem privatne svojine jedino ekonomski efikasan i opravdan, kako tobože svaki pojedinac u skladu sa svojim sposobnostima može na tržištu ostvariti uspeh, dok svaka državna socijalna pomoć proizvodi nerad i smanjuje privrednu efikasnost, pa čak navodi i to da država ne teba da bude garant ni penzionog sistema, jer penzioneri opterećuju državni budžet, zato je najbolje po mišljenju samog Fridmana i njegovih neoliberalnih sledbenika da se i penzije podvrgnu tržištu, odnosno da zaposleni pojedinci ako to žele sami uplaćuju u osiguravajuće i druge institucije. Pritom na pitanje šta ako na tržištu takvi fondovi i takva osiguravajuća društva propadnu, imaju samo jedan odgovor: i u prirodi postoji borba za opstanak! Ako zanemarimo cinizam poslednjeg “zaključka”, zapravo nijedna od ovih “optužbi” na račun socijalne države nema podlogu u realnom životu. Na primer tvrdnja da je privatna zdravstvena praksa efikasnija od državne sasvim je netačna: Francuska, Nemačka i Italija za zdravstvene usluge izdvajaju 8-9 posto neto društvenog proizvoda, dok Sjedinjene Američke Države, inače veliki protivnik javnog zdravstvenog osiguranja, na privatni zdravstveni sektor potroše skoro 20 posto svog NDP-a, pritom ostavljajući bez zdravstvene zaštite ogroman broj svojih stanovnika iz srednjeg i nižih slojeva!

Slično se odnosi i na prosvetu i saobraćaj. Na primer engleske državne bolnice, železnica i pošta, nekad simboli efikasnosti, nakon odluke premijerke Margaret Tačer o denacionalizaciji odnosno njihovog prelaska u privatne ruke, doživeli su krizu nemerljivih razmera. Kašnjenja, neurednost isporuke pošiljki, odlika su železnice i pošte u ovoj zemlji. O pošti u današnjoj Italiji mogao bi se napisati čitav esej! Iako su brojni ekonomisti podvrgli kritici neoliberalni koncept u celini, a naročito su bile brojne zamerke na početku svetske finansijske krize iz 2008, evropske institucije i dalje uporno, reklo bi se i bezglavo, nastavljaju da taj koncept i dalje grade i popravljaju. Nevolja je što “popravku sistema”rade isti oni koji su do „kvara“ i doveli!

U situaciji ozbiljne recesije praćene deflacijom, stagniranjem proizvodnje i isporuka roba ali i kolapsom novčanog kapitala usled hiperprodukcije bankarskih kredita bez pokrića, šta se drugo moglo očekivati osim ogromne nezaposlenosti, širenja relativnog i apsolutnog siromaštva, ogromnog raspona između bogatih s jedne i siromašnih s druge strane. Ozbiljna ekonomska misao sugerisala je uvođenje progresivnih poreskih stopa na profite krupnog kapitala i rentu, kako bi se na odgovarajući način finansirali veliki javni radovi, poput nekadašnjeg Ruzveltovog Nju Dila (New Deal). Ruzvelt je, naime, kao što je poznato njime rešio Veliku svetsku depresiju s kraja dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka. I danas imamo ekonomsku depresiju tj. krizu hiperodukcije ali ne robnih fondova koje nisu mogle biti pokrivene novčanim fondom kao 1929, već novčanog kapitala (kredita) koji nije mogao biti pokriven realnim novcem.

Iako je problem suštinski isti, a pojavno različit, neki novi Nju Dil ne samo da nigde nije primenjen, već je glatko odbijen. Zašto?

EU ili kako razoriti socijalnu državu

Sve više izgleda kao da je Evropska unija nastala - sa doduše neizrečenim ciljem - da socijalnu državu sasvim razori diljem kontinenta, kako bi omogućila kapitalu najpovoljnije uslove. Bankarsko-finansijska moć jedva je dočekala da poništi čak i tragove nekadašnjeg socijalnog sistema podražavajući i podržavajući neoliberalni totalitarizam. Kako se poslednjih dvadesetak godina Evropska unija ponaša, ova konstatacija se provlači kroz njeno delovanje kao crveni konac. Od samog nastanka fundamentalni statutarni cilj EU bio je oslobođenje kapitala od svih stega, kontrola i ograničenja koji sputavaju njegovo slobodno kretanje, razmenu i upotrebu. Sve političko-ekonomske instance angažovale su se da “reformišu” i “modernizuju” socijalnu državu, a zapravo da delegitimišu njezine etičke i političke elemente. Još 1957, Ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik eliminiše sve prepreke za slobodnu razmenu kapitala i roba. Dokument o jedinstvu iz 1986, to reafirmiše. Potvrđuje to i Ugovor iz Mastrihta 1992, i naravno Lisabonski ugovor (2007). Ovaj poslednji zaključuje: “Zabranjuje se svako ograničenje kretanja kapitala kao i svako ograničenje prilikom novčanih transakcija između zemalja članica kao i između zemalja članica i drugih zemalja.” Zanimljivo da se uprkos više puta ponavljanom stavu o slobodi kapitala, u Lisabonskom ugovoru izraz “socijalna država” uopšte ne pominje, a termin “puna zaposlenost” se pominje samo jednom i to samo da izrazi nadu da će jačanje konkurentnosti na tržištu uz citiranu slobodnu cirkulaciju kapitala eliminisati nezaposlenost.         

Puna sloboda kapitala znači samo jedno: da će kapitalista investirati tamo gde mu najviše pogoduje. Stoga, samorazumljivo, svaka država će nastojati da ponudi najpovoljnije uslove. Praktično to dovodi do neprekidne konkurencije između država. Obezbeđivanje uslova za dovođenje investitora se može postići na razne načine pojedinačno ili njihovim kombinovanjem: smanjenjem stope poreza (na kapital, na ličnu rentu, na profit); snižavanjem troškova rada (jeftinom radnom snagom ); potpunim oslobađanjem od poreskih, carinskih i drugih dažbina stranog kapitala; putem privatizacije prodajom privatnom kapitalu dela javne imovine (državno zemljište, javni sektor, poput na primer naftnog ili elektroenergetskog, saobraćajnog itd); olakšicama u pogledu seljenja kapitala iz mesta u mesto na primer tamo gde kapitalista smatra da ima jeftiniju radnu snagu, čak i ako to znači dodatnu nezaposlenost (a obično znači!); omogućavanjem privatnom kapitalu da investira u javne službe poput zdravstva, osiguranja, saobraćaja, pa čak i prosvete (privatne bolnice, škole, i sl.). Sve članice Evropske unije više-manje praktikuju ove forme privlačenja kapitala naročito nakon “neoliberalnog zaokreta” francuskih socijalista (Fransoa Miterana i Žaka Delora) i “Big Bang Acts” Margaret Tačer (po kojoj “ne postoji društvo, postoje samo pojedinci”). Definitivan trijumf neoliberalne škole u Evropi dogodio se kada je laburista Toni Bler postao britanski premijer (1997-2007).

Bler i Šreder - renegati levice

Neverovatna je transformacija socijalističkih ideja kod Tonija Blera i tadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera. U jednom dokumentu iz 1999. (“Put napred evropskih socijaldemokrata”) oni podržavaju ono što su nekada oštro napadali. S pravom su napadali “mentalnu kolonizaciju evropske socijaldemokratije od strane neoliberalne ideologije“. Sada međutim oni žele da transformišu već izgrađeni društveni temelj na kome počivaju ljudska prava u „odskočnu dasku za ličnu odgovornost“. Drugim rečima: borbu za pravo na jednakost u borbu za pravo na nejednakost kao motora progresa („socijalni darvinizam“). Za njih dvojicu više ne postoji „levica“ i „desnica“, ne važi više stalno radno mesto. Sada važi „fleksibilnost“ (Bler: „može se promeniti i stotinu radnih mesta i zanimanja tokom karijere, tržište je najbolji alokator“). Takođe sada važi i redukovanje socijalne pomoći i penzija i plata. I Bler i Šreder zbog takvih svojih revizionističkih stavova uživali su nesumnjiv ugled kod desničarskih partija i vlasnika kapitala. Na nesreću njihova doktrina postala je nova biblija socijaldemokratije, uključujući čak i italijanske komuniste! Kao predsednici vlada dve najmoćnije evropske države uticali su nažalost na to da se neoliberalni koncept još više učvrsti u postane nesporna politika današnje Evropske unije. Sve u svemu socijalna država je tek pokušaj da se uz pomoć dvostepene redistribucije viška vrednosti omogućene pomoću progresivnog oporezivanja, koriguje ogromna nejednakost primarne distribucije. Amputirati ili eliminisati dvostepenu distribuciju značilo bi povećavati nejednakost u raspodeli.

Rezovi u zdravstvenom sistemu kao i redukovanje penzija, prelivanje društvenog bogatstva od dole ka gore tj. od neposrednih proizvođača ka višim i visokim društvenim slojevima, “reforme” tržišta rada putem uvođenja desetine novih ugovora koji imaju za cilj da regulišu oblast privremenog i povremenog rada nikako stalnog i nepromenjivog radnog odnosa, mere upravljene na to da radna snaga bude fluktuirajuća i “fleksibilna” tj. da zaposleni u toku četrdeset godina rada promeni i nekoliko desetina kompanija i poslova – sve su to faktori koji uzrokuju pogoršanje radnih uslova i zaposlenosti. Krajem 2013. godine, u Evropskoj uniji je bilo 27 miliona nezaposlenih. U nekim mediteranskim zemljama-članicama nezaposlenost među mladima od 18 do 30 godina je dostigla 50 odsto! Sledeći bezbrojne “reforme” raznih evropskih vlada od desničarskih do centrumaških i onih sa tzv. levog centra, socijalna beda je već dostigla nivo neizdrživosti.

Samo u Italiji stotine hiljada građana ostali su bez ikakavih primanja, bez penzija, bez stanova i kuća (prodatih na javnim dražbama usled nemogućnosti otplate kredita), bez zdravstvene zaštite, a na jugu Italije mnoge bolnice se zatvaraju jer nemaju pacijenata, a s druge strane na vitalno važne operacije pacijenti na severu zemlje čekaju i po nekoliko godina.

Primeri iz kontejnera

Prizori ljudi kako preturaju po kontejnerima postali su ne više izuzetak, već svakodnevica “razvijenih” evropskih zemalja. “Zahvaljujući” neregulisanom i “slobodnom” tržištu globalnog kapitalizma, životni standard stanovnika Evropske unije (zasad samo članica sa juga) opasno se približio onom iz zemalja “trećeg sveta” koji se faktički nalazi tu kraj nas, takoreći nama pred nosom: na desetine hiljada izbeglica spasavajući gole živote, beže iz svojih zemalja i ulaze u Italiju. Iako po međunarodnim uzusima oni imaju pravo na život i na humanitarnu pomoć, neretko ih hapse, vraćaju nazad ili formiraju tzv. “identifikacione centre” praktično logore sa nehumanim uslovima u njima. Nažalost dve bede, jedna nova koja nastaje u Evropi i druga stara i odavno poznata (afrička i azijska) umesto da se ujedine u borbi protiv zajedničkog neprijatelja koji ih podjarmljuje – neoliberalni kapitalizam u kome samo jedan posto stanovništva vlada nad ostalih devedeset i devet - one ratuju jedna protiv druge u apsurdnom ratu između siromašnih. Povećava se broj samoubistava, bujaju pobune često izuzetno nasilne, ali sve to postaju svakidašnji fenomeni koji nakon dužeg ili kraćeg vremena bivaju ugušeni od strane “organa javnog reda i mira”, dakle od državnog aparata sile. I sve se brzo zaboravlja, a u večitoj brizi ljudi za sopstvenu egzistenciju zaboravlja se na zajedništvo i na solidarnost.

I slično kao nekada između dva svetska rata, nanovo je u Evropi moguće da se pojave razni politički šarlatani, koji umeju da hipnotišu mase svojim violentnim apokaliptičkim doktrinama, usmeravajući bes zbog katastrofalnog stanja u porivredi i društvu na druge: emigrante, Rumune, Bugare, Marokance, Albance, LGBT populaciju, druge religije i manje etničke zajednice. Tako nastaje i razvija se ksenofobija, rasizam i neofašizam i njegov brat rođeni neonacizam. Tako ja gledam na užasavajući fenomen ubedljivog izbornog trijumfa Le Penovog Nacionalnog fronta u Francuskoj. Zar baš nista nismo naučili iz prošlosti? Teorijski, rešenje postoji: trebalo bi intervenisati u raspodeli viška vrednosti ne nakon njegovog formiranja, već pre svega tamo gde i kada se on proizvodi. A proizvodi ga radnik na svom radnom mestu. Prosta logika nam potvrđuje da novu vrednost i višak te vrednosti stvara jedino ljudski rad. I tehnološki najsavršenija mašina ne proizvodi ni jedan jedini cent, ako je ne uključi i na njoj ne radi čovek.

Ali ako je zakonima države naloženo da samo vlasnik te mašine ima isključivo pravo da raspolaže viškom vrednosti, tada ideja o pravednoj raspodeli postaje utopija. I upravo pitanje prava na prisvajanje viška vrednosti jeste čvorišna tačka svakog kapitalizma i liberalnog i monopolskog i i današnjeg neoliberalnog. Tačnije to je pravi Gordijev čvor. Rešiti na pravedan način to pitanje moguće je u dva pravca.

Prvi podrazumeva postepene modifikacije zakonodavstva. Mora se odlučiti koji bi procenat viška vrednosti zadovoljio njegove jedine stvaraoce- radnike. Njihovi predstavnici (sindikalisti) bi morali da postanu stalni i potpuno ravnopravni članovi saveta ili agencija koju bi vlada osnovala da reši to pitanje. Tu bi se još odlučivalo i o dužini i trajanju radnog vremena, radnim uslovima, godišnjim odmorima, platama i slično. Takve institucije već postoje u nekim evropskim zemljama i dale su sasvim zadovoljavajuće rezultate. Drugi put je radikalno-revolucionarni u kome se državnim dekretom oduzima vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju pojedincima i stavljaju se na raspolaganje svim članovim društvene zajednice. Postojali su kroz istoriju takvi primeri (tu ne računamo boljševičke duboko antiljudske ekonomske i političke metode sovjetskog nazovi socijalizma i njegovih satrapa), od Pariske komune 1871. preko španskih anarhističkih komuna tridesetih godina XX veka, izraelskih kibuca, pa do radničkog samoupravljanja u socijalističkoj Jugoslaviji pod vođstvom maršala Tita koje je trajalo punih četrdeset godina od 1950. godine pa do raspada Titove Jugoslavije. Jugoslavija se nije raspala zbog svog ekonomskog sistema već zbog rasplamsalog nacionalizma koji su svesno potencirali posttitovski lideri federalnih jedinica te države. Jedan (Milošević) želeo je unitarnu Jugoslaviju, neku vrstu Srboslavije u kojoj bi srpska politička elita dominirala, ostali su se, razumljivo, tome usprotivili i iskoristili sjajno im datu priliku za otcepljenje i osamostaljenje svojih republika u nezavisne države.

U sadašnjoj situaciji u Evropskoj uniji primena bilo kog od ova dva puta promene sadašnjeg neoliberalnog koncepta, nema ni milimetarske šanse. Malena nada su formalne i neformalne grupe mladih ljudi u Italiji, Grčkoj i Španiji tih vatrenih naslednika Kropotkinove ideje o sistemu opština. Zasad su njihove šanse minorne, ali nikad se ne zna, i posle najvećih kiša i oblaka pojavi se sunce. Ne očajavajmo, moramo se boriti, a srećom niko nam ne može uzeti pravo na nadu.

Filippo Franceschi

Preveo na srpski: Zlatoje Martinov