Krah sindikata u Srbiji danas na primeru neuspelog sprečavanja donošenja novog Zakona o radu.

ZAKON O RADU – PRIMER KLASIČNE EKSPLOATACIJE RADNIČKE KLASE

Odgovornost za nacrt o ukidanju elementarnih radničkih prava u Srbiji leži na sindikatima, koji olako prelaze preko ukidanja javne rasprave o promeni dosadašnjeg Zakona o radu, koji je sigurno morao da se menja, ali ne na štetu radnika i u korist privatnih poslodavaca, već preispitivanjem opravdanosti obezvređenja elementarnih prava koja su utvrđena još početkom 20. veka. Svakako da dosadašnji Zakon o radu nije obezbeđivao nikakvu ozbiljnu kontrolu osionog ponašanja privatnih vlasnika, naročito posle loše sprovedene privatizacije, koja je bukvalno uvela brutalnu kapitalističku eksploataciju.

Žudnja za vlašću i sticanje bar izvesne moći u okviru vlasti prevladala je kod pretendenata na „presto“ u ministarstvima i sindikati se olako odriču odbrane stečenih radničkih prava, ili bar prikazuju svoju nemoć da se suprotstave sve gorljivijim osvajanjem autoritarne vlasti u Srbiji, što najviše pogađa one slojeve (radničke) koji se tretiraju kaio „suvišni ljudi“ i „isključeni“ (termin koji je usvojen u sociologiji). Osmočasovni radni dan i plaćanje prekovremenog rada, poštovanje ugovora od strane poslodavaca, isključivanje rada na crno, samovoljno otpuštanje radnika sa posla i slično, postalo je redovna pojava, na koje ne reaguje ni država ni sindikati.

Radnici- nezaštićeno roblje vlasnika

To se, dakle, ne dešava samo „zaslugom“ privatnih poslodavaca, već i „blagim otporom“ sindikatra prema očiglednom bezakonju, koje sve više uzima maha.
Umesto osvajanja prava na fer odnose sa poslodavcima, radnici su danas postali nezaštićeno roblje vladajuće klase i njoj privrženih privatnih posednika, koji bukvalno izrabljuju radnike pomoću metoda prvobitne akumulacije kapitala i nekažnjive pljačke elementarnih sredstava za život radničkih slojeva u korist nezakonitog bogaćenja i sve većeg širenja nejednakosti među radnim ljudima, koji nose najteži teret opstanka društva. Kada je reč o novom Zakonu o radu, bez mnogo otpora usvojenog u Skupštini Srbije, ne treba mnogo istorijskog znanja o razvoju radnih odnosa u prethodnom veku, da bi se već prvim čitanjem usvojenog novog Zakona o radu utvrdilo da se ne radi o „reformi“ postojećeg zakona, već o antireformskom određivanju i ozakonjenju uzurpacije ranije stečenih prava radnika, kao pledoaje za vraćanje na prvobitnu aklumulaciju kapitala. Odnosno, definisanje zakononske norme o odnosu „gospodara“ (države i poslodavaca) i „robova“ radnika kojima se zakonom potvrđuje da su isključeni kao ravnopravni građani iz društvenog procesa rada. [ta više, isključeni su i sindikati kao jedina koletivna tela koja su bila u službi zaštite prava radnika, budući da novi Zakon smešta sve odluke u ruke poslodavaca/vlasnika, kojima daje neograničena ovlašćenja u pogledu tretiranja i otpuštanja radnika i onemogućuje pravno definisanu borbu na pritužbe zaposlenih, što je i potvrđeno odbijanjem podnetih amandmana.
Osnovni nedostatak novog Zakona o radu je u nepostojanju definisanja pravne/normativne koncepcije položaja oba učesnika u procesu rada (u pogledu prava i penala) kako radnika tako i poslodavaca. Dok su za radnike predviđene stroge kazne ako se ne ponašaju prema neupitnim pravilima u procesu rada, koja određuje isključivo poslodavac, dotle, kada poslodavac krši davno utvrđena prava radnika, govori se jezikom moralnih zahteva: „dužni su“ da izbegavaju prekršaje, bez utvrđivanja pravnih konsekvenci (penala, koji su detaljno razrađeni kada su u pitanju radnici). Iz toga se može izvesti zaključak da novi Zakon o radu nema definisane pravne norme koje bi određivale dosledno ponašanje svih učesnika u procesu rada i konsekvence u slučaju kršenja demokratski davno utvrđenih prava radnika i obaveza poslodavaca da ih poštuju.

Kapitalisti privilegovani

U takvoj konstrukciji Zakona o radu jedini merodavni subjekti su vlasnici ili poslodavci, dok su sindikati i Socijalni savet potpuno potisnuti. Novi zakon je dakle usvojen po ugledu na autoritarni princip odlučivanja nove državne vlasti, prema kojim su radnici doista „isključeni“.

Zakon o radu razrađuje u svim odredbama do detalja definiciju radnika kao non-entity, po široko razrađenoj listi „prekršaja“ na osnovu kojih poslodavac može da otpusti radnika i bez obrazloženja, ne navodeći penale kada prekršaje vrše poslodavci. Na primer, u preko 30 navedenih prekršaja navodi se: “ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja...“ (koja je odredio poslodavac); ili „ako zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad“, znači i u slučaju bolesti; „ako ne poštuje radnu disciplinu...“ (propisanu aktom poslodavca), a u disciplinu spada i opšta pojava neplaćanja produženog rada izvan osmočasovnog radnog vremena, koje se ne plaća, jer je izbrisan termin „prekovremenog plaćenog rada“. Stoji i to: da „zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca...“

Novi Zakon o radu potpuno je izbrisao najveću demokratsku tekovinu u radnom zakonodavstvu o osmočasovnom radnom vremenu, uvodeći produženo neplaćeno radno vreme, čije trajanje određuje poslodavac, koji sprečava protivljenje rečima: „Ako nećete vi, ima ko će tako raditi sa biroa rada.“ Istraživanja su pokazala da poslodavci lako krše zakone u pogledu prava radnika, upravo pozivajući se na one koji čekaju na birou rada i sa kojima lakše sklapaju nezakonite ugovore i to sa manjom platom.
Karakteristično je kako se u novom Zakonu o radu definiše radno vreme: tako u čl. 50 piše: „Radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca...“ A dužina radnog vremena utvrđuje se u čl. 42: „Trajanje radnog vremena prema normativima rada“, a norme se fleksibilno određuju „po programu rada koje određuje poslodavac“, što se u Zakonu shvata kao „poštovanje radne discipline“, a ustvari, predstavlja pristajanje na rad pod nezakonitim uslovima. A u čl.179 piše da radnik „koji ne poštuje propisanu disciplinu može biti privremeno udaljen sa rada bez naknade zarade na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri...“

Legitimisana kršenja radničkih prava

Kako se navodno štite radnici: uveden je „probni rad“, kojim se produžava prijavljivanje zaposlenja radnika i koristi se kao „rad na crno“ bez primene radnih obaveza koje proizlaze iz sklapanja ugovora o zaposlenju, na štetu kako radnika tako i države. U Zakonu je navedeno preko 30 razloga kada poslodavac ima pravo da otpusti radnika bez prethodnog obrazloženja (na primer: ako radnik „zloupotrbi svoj položaj“ (ako odbije da radi preko 8 sati); ako „postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca... itd. Poslodavci navode da isplaćuju radnicima: naknadu za odmor /za doručak/, prevoz, regres; dok sva istraživanja pokazuju da je to fiktivno, ili se ta naknada isplaćuje produžetkom časova rada.
Način na koji su rigorozno određene obaveze radnika i kazne ukoliko ih „krše“ (prema merilima poslodavaca/vlasnika, radnici se neće usuđivati da se žale na prekršaje , jer se lako dobija otkaz (na osnovu prikazanih pravila), najčešće primenjenom rečenicom: „ako ti nećeš, imaće ko sa biroa rada.“

Na osnovu pažljivog studiranja usvojenog Zakona o radu može se zaključiti da je legitimisano pravo na najgrublju eksploataciju radnika jednim ovakvim antireformskim zakonom. Prema odredbama ovog novog Zakona radnici će biti u težem položaju nego do sada, jer su restriktivne/kaznene mere mnogo razređenije, a ranije usvojena elementarna prava poništena, odnosno stavljena u nadležnost poslodavaca/vlasnika. [taviše, Zakon je bez uvijanja naglasio da prava iz radnog odnosa pripadaju samo poslodavcima ili vlasnicima.
Parafrazirajući izjavu ministra Vulina posle usvajanja novog Zakona o radu: „Srbija ima razloga da bude zadovoljna“ – primerenija je izjava: „Srbija ima razloga da se duboko zabrine zbog revalorizovanja pojma pravde iz prvobitne akumulacije kapitala.

Zagorka Golubović