ISTINA O ČETNIČKOJ IZDAJI (1)

Povodom 70-godišnjice oslobođenja Beograda od fašizma i njegovih domaćih slugu objavljemo tekst Dragoslava Dimitrijevića Belog zasnovan na arhivskoj i drugoj građi koji belodano svedoči o tome da četnici Draže Mihailovića nisu bili nikakvi antifašisti, već saradnici okupatora. Zbog obimnosti materijala, tekst objavljujemo u dva nastavka.

Uredništvo

„Beogradu posvećujemo veliku pažnju“
kroz Beograd je prošla 4. grupa jurišnih korpusa tzv. JVuO
 
„Mi smo Beograd organizovali. Tamo imamo našeg komandanta koji je organizovao pet korpusa…Već je sve predviđeno da se za slučaj potrebe posednu sva važnija nadleštva i sve važnije ustanove kao: vodovod… Predviđene su i druge jedinice iz Srbije koje će odmah upasti u određene reone…Beogradu posvećujemo veliku pažnju.“
Draža Mihailović, - Jovanu Đonoviću“

Znalo se da postoji četnička organizacija u Beogradu, ali da je i 4.grupa jurišnih korpusa, brojno najjača jedinice bivše JVuO bila i u Beogradu, široj javnosti, uglavnom, nije poznato.

„Cela organizacija Draže Mihailovića stvorena je radi toga, da sačuva Srbiju od komunista, i kao on, tako i svi ostali komandanti vode energičnu i beskompromisnu borbu protiv komunista, jer ih smatraju najvećim neprijateljima srpskog naroda, - rekao je 5.maja 1944.godine, komandant Cersko-majevičke grupe korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), major Dragoslav Račić, u manastiru Radovašnica na padinama planine Ceru, nedaleko od Šapca, na sastanku sa predstavnicima kvislinške vlasti Milana Nedića.
Prema zapisniku sa tog sastanka, komandant Račić, predlaže, da se kod nemačkih vojnih vlasti izdejstvuje, da se njegovim odredima izda oko 100 mitraljeza i oko 1000 pušaka sa odgovarajućom brojem municije...
Dalje je izjavio, da se neće nikada boriti protiv nemačke oružane sile i da je gotov da u tom pogledu da garanije, koje se budu tražile. Ako su nemačke vlasti voljne, da mu pruže naoružanje koje je traži, gotov je, da sa predstavnicima feldkomandanture održi konferenciju po ovim pitanjima, samo je molio, da u tom slučaju nemački predstavnici budu u cibilu, i da se ovaj posao obavi u što većoj diskreciji, kako nebi komunistički elementi iskoristili to u propagandne svrhe kod naroda.
 (Zbornik DP NOR, T14,k3,dk.br.139,str.548-549)

Na široj prostoriji oko Užica aprila i maja 1944.godine združene nemačke i bugarske trupe i jedinice Srpske državne straže (nedićevci) i Srpskog dobrovoljačkog korpusa (ljotićevci) i JVuO, odnosno četnici Draže Mihailovića vodile su borbu protiv Druge i Pete divizije NOVJ.
Jedanaestog maja major Dragoslav Račić, komandamt Cersko-majevičke grupe, o saradnji četnika i Nemaca, pisao je Draži Mihailoviću:
„Saznajem da su Užice pune Jankovićevih četnika i da Raković (Predrag, komandant 2.ravnogorskog korpusa), Neško Nedić (komandant valjevskog korpusa), Ajdačić (Filip komandant Crnogorske brigade), Janković (Milutin, komandant 1.dragačevske brigade) i Mitić (Dražin oficir za vezu sa Nemcima) drže neke konferencije sa Nemcima. Ako Boga znate sprečavajte ovo...Ako dalje budem vodio borbu protiv komunista zajedno sa Nemcima, ja ću duboko zaglaviti...Zbog ovoga molim da mi odobrite da se vratim na moj teren i povedem samo štabnu akciju u istočnoj Bosni i Sremu. Neko od nas mora ostati čist.“ ( Zbornik, T.14.k.3,dok.165,str.647)

Četvrta grupa jurišnih korpusa formirana je 27.maja 1944,- naredbom Načelnika Štaba Vrhove komande JVuO đenerala Dragoljuba Mihailovića. Za komandanta je postavljen Dragoslav Račić, major dotadašnji komandant Cersko-majevičke grupe korpusa, koji je smatran za najboljeg četničkog komandanta a za načelnika Štaba Neško Nedić, kapetan, dotadašnji komandant Valjevskog korpusa. Ova formacija bila je najbrojnija četnička jedinica JByO
U sastavu Četvrte grupe jurišnih korpusa bile su sledeće jedinice: 1.jurišni korpus ( dve brigade iz 1.i jedna brigada iz 2. ravnogorskog korpusa) komandant Predrag Raković, kapetan; 2.jurišni korpus ( dve brigade Garde i jedna brigada iz Šumadijske grupe korpusa) komandant Nikola Kalabić kapetan; 3.jurišni korpus ( dve brigade iz Cersko-majevičke grupe korpusa i jedna brigada iz Valjevskog korpusa) komandant Vojislav Tufegdžić, kapetan; 4.jurišni korpus (dve brigade iz Zlatiborskog korpusa i jedna brigada iz Rudničkog korpusa) komandant Milomir Kolarević, kapetani 5.jurišni korpus (jedna brigada iz Požeškog korpusa i jedna brigada iz Javorskog korpusa) komandant Miloš Marković, kapetan.
I svaka brigada nazvana je jurišnom a u svojoj formaciji imala je: Štab, štapski vod, tri bataljona sa štabskom desetinom i tri čete, a četa dva voda, sa po dve desetine (tri trojke i desetar), ukupnog nrojnog stanja oko 560 ljudi, a od naoružanja i 1-5 lakih i 1-5 teških bacača i 15-30 automatskih oruđa. Rok za formiranje Četvrte grupe, brojnog stanja oko 7900 ljudi, bio je 15.jun 1944. godine. (Arhiv VII, reg.br.7/4, k.4: naređenje Draže Mihailovića od 27.maja 1944).

U Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije korpuse su sačinjavale divizije, a u JVuO korpuse su sačinjavale brigade.

Komandant 4.grupe jurišnih korpusa Dragoslav Račić, major, rođen je 1905.godine u imućnoj porodici u selu Godačici, srez gružan ski, Okrug kragujevački. Završio je artiljerijsku vojnu akadamiju 1929.godine. Rat ga je zatekao u činu kapetana na dužnosti komandira baterije u Ljubljani. Posle kapitulacije, izbegao je zarobljavanje i vratio se u selo. Čim je saznao da je Mihailović na Ravnoj Gori došao je kod njega i stavio mu se na raspoloženje, a on ga je uputio na Cer, gde je formirao četničku formaciju. Pojavom partizana sa njima je neiskreno sarađivao. Ubrzo Račić prekida saradnju sa partizanima, povlači se pred nemačkim trupama i novembra, po naređenju Mihailovića, sa drugim četničkim jedinicama bezuspešno je napao na partizane kod Karana u okolini Užica.

Rodoljub Čolaković o Račiću - Krajem 1941.godine, Račić je sa svojim odredom prešao u istočnu Bosnu, da pomogne četničkom komandantu Dangiću, čiji su četnici vršili teror nad muslimanskim stanovništvom, oko Vlasenice i Olova. Na tom terenu se dva puta sreo sa, članom Glavnog štaba partizanskih odreda Bosne i Hercegovine koji su tada još sarađivali sa četnicima, Rodoljubom Čolakovićem, koji o tome u svojim Zapisima iz Oslobodilačkog rata, knj.II str. 270- 271 i 280-284, piše:
„Od stanice Čude do Stoga prošli smo vozom. Zaustavio sam se usput u Vozućoj i skrenuo u štab kapetana Račića. Dočekao me je visok, krupan čovjek, čije je mlado i rumeno liceobraslo gustom kestenjavom bradom. Plave oči ispod malo uzdignutih kao začuđenih obrva gledale su hladno i nepovjerljivo. Bio je obučen u seljačko šajačko odijelo, na glavi mu je šajkača sa kokardom. To je bio kapetan Dragoslav Račić, a omalen čovjek pored njega, u uniformi konjičkog poručnika, bio je Voja Tufegdžić, desna ruka Račićeva i načelnik štaba „Cerske brigade“.
 - Javio mi je major Todorović da ćete naići, rekao mi je Račić, kada sam mu kazao ko sam. Kod mene je bio i Vujasinović (partizanski rukovodilac u tom kraju), i mismo se u načelu dogovorili da zajedno napadnemo Turiju. Plan napada razradićemo sutra u Stogu.
Upitao sam Račića da li mu je Todorović štogod javio u pogledu stava prema Muslimanima.
 - Jeste, javio je, bilo je nekih ispada u početku, ali sam to energično prekinuo, ubrzao je Račić. Meni je stalo do toga da se poprave odnosi između nas i partizana, i da se ne ponovi ono što je bilo u Srbiji.
 - Pa dobro, kapetane zašto ste napali partizane, upitao sam Račića, kad ste imali prilike da se uvjerite ko su oni.
 - Bio sam vezan za Dražu. Fića (Filip Kljajić, član Glavnog štaba partizanskih odreda Srbije) mi je govorio da će Draža napustiti partizane i savetovao me da u tom slučaju odreknem poslušnost i pređem partizanima. Kolebao sam se dugo, ali sam ipak poslušao Dražino naređenje, krenuo sam (od Kosjerića prema Užicu) na Karan gde su me partizani razbili. Tukli su se odlično, moram priznati. Ali to je prošlost. Ja sam doveo svoje ljude ovamo da ih spasem; ja za njih osećam odgovornost. Ako se budem ovde s vama tukao, izginućemo uzalud u međusobnoj borbi.
Izgledalo mi je da Račić, koji je svojim držanjem i načinom govora potsjećao na otresitog srbijanskog seljaka, govori iskreno...
Račić izbegao borbu protiv ustaša.- Drug Tošo koji je stalno u pokretu i ne može da se skrasi ni nekoliko sati najednom mjestu,ostavio me je kod manastira Ozrena i otišao prema Brijesnici da spremi napad na Turiju... Ujutru sam otišao u Brijesnicu i zatekao Tošu u jednoj seljačkoj kući. Sjedio je u sobi okružen nekolikim svojim komandirima. Svi su bili potišteni i žalosni kao da u sobi leži blizak pokojnik. Ćutali su neko vrijeme, a onda je Tošo uzbuđeno progovorio:
Danas mi jenajteži dan od početka ustanka. Ludo i besmisleno izgubili smo sedamnaest ljudi. Bilo je i ranije gubitaka, ima ih svaki dan, ali ovakvih još nije bilo. Naši su prema dogovoru s Račićem, krenuli u napad na ustaše, ali Račić nije uputio svoje snage na Turiju...Poginuli su zbog toga što smo mi poverovali Račiću da će izvršiti svoju obavezu…
Račić me zadržao.-Iznenadio sam se kad sam u olovskoj Komandi mjesta doznao da je Momčilo Bilčar otišao na Romaniju. Dok mi je to govorio, komandant mjesta četnički poručnik Savo Trifunović nije me gledao u oči, nego je zvjerao desno-lijevo. Pitao sam ga da li zna nešto o sukobu koji je nastao između partizana i četnika, zbog čega me je Bilčar i pozvao u Olovo.
Počeo je da mi nešto objašnjava, ali u sobu uđe Račić, pozdravi se sa mnom sasvim službeno, prođe nekoliko puta po sobi, a onda reče:
 - Znate šta, partizani su zarobili našeg poručnika Dušana Mirića, čuli smo da ga strahovito muče i da mu je život u pitanju. Zato smo mi primorani da vas zadržimpo dok se ne vidi šta je s Mirićem.
 - Dakle, ja sam vaš zarobljenik, rekao sam Račiću, iako ste neki dan svečano obećali da nećete praviti smetnju ni partizanskim kuririma.
 - Nisam ja kriv, partizani su počeli prvi, uzviknuo je Račić.
 - Ne vjerujem, kao što ne vjerujem da Mirića muče, odgovorio sam.
 -Videćemo. Mi vam nećemo oduzimati oružje; sedećete ovde u kancelariji ili u kafani, gde hoćete, ali pod našom prismotrom, dok se stvar ne objasni.
Na moje pitanje zašto nije krenuo na Turiju, kao što je bilo dogovoreno, rekao je:
 - Imao sam sigurne podatke da će me partizani napasti, čim moja brigada krene krene na Turiju. Ali ja sam ipak obavijestioVujasinovića da napad odgodimo
Račić je otišao na neki sastanak... Od komandanta mjesta doznao sam da će za dva dana početi njemačka ofanziva na Istočnu Bosnu i to od Zvornika, Rogatice i Sarajeva...Uveče je došao Račić i tražio da ga telefonom povežu s Vlasenicom. Dobio je vezu i dugo se s nekim objašnjavao. Pred kraj razgovora reče mi:
Zove vas na telefon kapetan Pejić.
Uzeo sam slušalicu i začuo podrugljiv Pejićev glas:
- Eto, gospodine, kako se stvari vašom krivicom nepovoljno razvijaju i po vas lično, ali da znate,Pejić nije zlopamtilo i sve sam učinio da vam spasem glavu.
 - Ništa vas ja nisam molio, gospodine kapetane, rekao sam i spustio slušalicu.
Docnije sam doznao od Rada Jakšića da je Račić javio u Vlasenicu da me je zadržao u Olovu i pitao četničku „Privremenu upravu“ šta samnom da radi...Manojlo Pejić i Rade Tuševljaković predlagali su da jave Račiću da me strelja. Protiv toga su bili pop Milan Petković i Pero Đukanović koji im je rekao: “Ako vi Roćka odmah ne pustite, ja ću na vas udariti sa svojim bataljonom“. Pejić je, van sebe od ljutine, morao da javi Račiću da me pusti....
Račić mi je kazao da mu je iz Vlasenice naređeno da me oslobodi, ali da me on ipak ne može pustiti dok se ne vidi šta je sa Mirićem...I tako sam prenoćio u Olovu, u jednom malom, prljavom hotelu. Legao sam obučen na neraspremljen krevet i razmišljao o svom položaju...Iz razmišljanja trgo me je dolazak jednog četnika koji mi reče:
Zove te kapetan Račić...
Ustao sam i pošao za četnikom koji me uvede u jednu sobu na istom spratu. U sobi je bio samo Račić. Posle podužeg ćutanja mi reče:
One hulje iz Vlasnice mi šifrom javljaju: Nijemci sutra kreću od Zvornika; sklonite se kuda znate...
Na moje pitanje kad mogu ići na Romaniju rekao je:
Idi, brate, kad hoćeš, ako hoćeš idi sada. Ne bih te ja ni zadržavao da to oni iz Vlasenice nisu tražili .
Vratiosam se u sobu i razmišljao o Račiću. On je od rijetkih oficira Draže Mihailovića koji je učestvovao u borbi protiv Nemaca u Pocerini i Mačvi u ljeto 1941.godine.Čak je između našeg Mačvanskog (partizanskog) odreda i Račića postojao sporazum o saradnji. Pre tri nedelje došao je u Bosnu i hteo je odmah da se tuče protiv nas, ali se predomislio i čak izjavio da će sa nama braniti dolinu Krivaje od Nijemaca. Neki dan nam je podvalio, i nije krenuo u napad na Turiju. Sad histerično grmi na četničko vođstvo u Vlasenici zato što mu ono savjetuje da se ispred Nijemaca skloni kud zna, i to čini pred partizanom koga je na prevaru zarobio, a sad ga pušta da ide kud hoće...
Prije dvadesetak dana čuo sam u Vlasenici kako Račićevi četnici, pijani, pjevaju u jednoj krčmi:
 „Na Gučevu crn se barjak vije, pod njim četnik grozne suze lije,
 Mila majko kad si me rodila, Što me nisi u Drinu bacila,
Da ne moram Švabin četnik biti, Četnik biti i brata ubiti“.

Račić zaveo teror u Mačvi i Podrinju
Kada je januara 1942, u istočnoj Bosni počela nemačka ofanziva na partizane Račić se sa svojom jedinicom vratio u Srbiju da bi u toku leta ponovo prešao u istočnu Bosnu. U toku jeseni vratio se u Srbiju gde je formirao Cersko-majevičku grupu korpusa.
Račićevi četnici su 1943, u Mačvi i Podrinju zaveli teror i vršili mnogobrojne svirepe zločine. Pored brojnih zločina, u proleće 1944, četnici su zverski mučili u Komiriću devet mladića koje je Račić ne silazeći s konja iz automata streljao(Milenko Kovačević: Obračun sa odmetnicima, str.41-47).
Račić šalje memorandum Draži
Tridesetog i 31.maja 1944.godine savezničke vojne misije na čelu sa britanskim brigadirom Armstrongom napustile su Štab Draže Mihailoviać i avionima se prebacile u južnu Italiju oslobođenu od saveznika.
Sredinom juna, a po nekim istoričarima krajem leta, komandant 4.grupe jurišnih korpusa major Račić je poslao Mihailoviću Memorandum u kome je pored ostalog napisao:
„...Odlazak vojne misije najbolji je dokaz da nas Englezi i Amerikanci ne priznaju kao saveznike, a Sovjeti već odavno zauzimaju neprijateljski stav prema nama...
Pred nama su krajnje ozbiljni dani. Mi moramo naći snage da priznamo istinu:
Da od saveznika nemamo šta da očekujemo.
Da naš dosadašnji stav predstavlja samo produženje životarenja i vodi laganom, ali sigurnom našem uništenju.
Ako hoćemo da spasemo svetu stvar mi moramo potražiti nove puteve i doneti nove odluke (vremena još ima da ostvarimo svoje ideale, a ima i puno mogućnosti da ih ikoristimo.)
Radi toga slobodni smo Gospodinu Ministru da
P r e d l o ž i m o:
Da se prestane sa dosadašnjim stavom iščekivanja i da se hitno donesu nove odluke:
Ili da se našom akcijom otvorenom protiv neprijatelja, povrati naš stav kod saveznika, a izbije iz ryku Tita, ili
Ako ovo ne bi pomoglo kod saveznika, onda da se potpuno naslonimo na Nemce pod uslovom da od njih dobijemo toliko naoružanja, kojeće nam garantovati da komuniste uništimo i postanemo gospodari situacije u zemlji, a kad smo to postigli samim tim saveznici su primorani da nam pruže ruku jedinom faktoru, koji odlučuje u ovom prostoru..“ (Zbornik, T.XIV, knj.4, dok.74, str.309-311).
 
Formiranje divizija NOVJ u Srbiji.-U proleće 1944.godine narodnooslobodilački pokret u Srbiji dobio je šire razmere. Najviši stepen razvitka dostigao je u njenoj jugoistočnoj oblasti. Tu je u maju i junu formirano deset brigada i pet udarnih divizija (21,22,23,24. i 25.divizija), sa oko 15.000 naoružanih boraca, koji su s osloncem na područje Jablanice i Toplice, razvile dejstva prema Crnoj Travi, Vranju, Kopaoniku, Kruševcu i istočnoj Srbiji.
Načinom na koji je još u jesen 1941. godine reagovala na opšti narodni ustanak u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, nacistička Nemačka je pokazala da Srbiju smatra čvorištem vojnopolitičke situacije ne samo u Jugoslaviji već i na Balkanu. U kasnijim etapama rata to je dokazivala prisustvom krupnih svojih i satelitskih snaga u Srbiji, i energičnim ofanzivnim dejstvima protiv snaga Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije u istočnoj Bosni, Crnoj Gori i Sandžaku. (Petar Višnjić: „Operacije za oslobođenje Srbije 1944“, str16-17)
Drugom polovinom juna 21.divizija napala je bugarske snage u varošici Blace i nanela im znatne gubitke, a zatim je u dolini reke Rasine i na istočnim obroncima Kopaonika razbila delove Rasinskog korpusa, čiji je komandant Keserović obavestio Dražu Mihailovića da mu je korpus razbijen i da su komunisti ovladali srezom kopaoničkim. Mihailović je Keseroviću odmah poslao u pomoć Četvrtu grupu jurišnih korpusa, koja je potisnula 21.diviziju preko Toplice. (Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945: str.200-201).
 

 

Četvrta grupa jurišnih korpusa u operaciji „Trumpf“
Desetog jula 1944.godine počela je nemačka operacija „Trumpf“, na partizanske snage na prostoriji planine Jastrebac, u kome pored bugarskih i kvislinških formacija učestvuju i četničke snage sa te teritorije pa i Četvrta grupa j. k,, ukupno oko 40.000 neprijateljskih vojnika.
Neško Nedić, od nemačkog vojnoupravnog komandanta Jugoistoka tražio oružje za borbu protiv partizana
 Dok je 4.grupa j.k, učestovala u borbama protiv partizana, načelnik štaba te formacije Neško Nedić, u dogovoru sa komandantom Račićem, preko Vajela nemačkog oficira za vezu u Štabu 4.grupe j. k., zakazao razgovor sa Vojnoupravnim komandantom Jugoistoka, generalom Felberom, koji je o tome sačinio sledeću belešku:
„Poverljivo
Vojnoupravni komandant Jugoistoka
Ic. Pov.br.5330/44 H.u., 15.VII.1944.

14.VII.44. u 9.00 časova pre podne vodio sam razgovor u Krajskomandanturi u Kruševcu sa merodavnim četničkim komandantom Neškom Nedićem iz štaba Draže Mihailovića. Razgovor je vođen na molbu pomenutog Nedića. Neško Nedić je sada načelnik štaba četničke grupe koja se sa nama bori u akciji „Trumf“ i čija se jačina može proceniti na oko 10.000 ljudi.
U uvodnom izlaganju Nedić je napomenuo da su četnici u Englesku izgubili svako poverenje, pošto su ih Englezi izdali i sada Titovim bandama liferuju naoružanje i municiju usled čega četnici moraju da krvare i umru. Pošto su oni sami u borbi protiv komunista i suviše slabi, uvideli su da moraju tražiti oslonac od nemačke oružane sile kojima će se bezuslovno potčiniti sa puno poverenja. Oni su spremni da se bore protiv komunizma svuda tamo gde bi ih ja postavio. Na drugoj strani, Nedić je molio ponovnu pomoć u vidu isporuke municije i noružanja, a naročito teškog naoružanja. Četnici su spremni da daju svaku garanciju da će se isporučeno naoružanje i municija upotrebljavati samo protiv komunizma. On je molio dvostruki borbeni komplet pešadijske municije koja se treba izdati pod kontrolom Štaba za vezu Vajel, na primer uz povraćaj praznih čaura, dalje je molio poruku nekoliko italijanskih teških minobacača. Molio me je za odluku.
Ja sam ukazao na štetu koju su pripadnici Draže Mihailovića naneli nemačkim oružanim snagama na drugom mestu, naročito u Beogradu i na severoistoku, a isto tako i na neprijateljskoj propagandi koja se upražnjava u novinama i na drugim mestima. Ja sam priznao lojalno držanje četnika koji se bore, a kojima, međutim, nasuprot stoji sasvim drugi četnički duh, a naročito u Beobradu. Preduslov za bolji odnos je da se ovde izvrši temeljna promena.
Od Nedića sam zahtevao da ovo i kod svojih najviših komandi jasno stavi do znanja. On je ovo obećao i naglasio još veliku mržnju svih čnjetnika prema Engleskoj. U svom osećanju mržnje našli bi se, štaviše, spremni da se stave na raspolaganje sadašnjoj srpskoj vladi kao legalni četnici. Ovo je, neizvodljivo iz političkih razloga, pošto bi onda kod mentaliteta jednog dela srpskog naroda važili kao izdajnici u nacionalnoj stvari i mnoge Srbe oterali u ruke crvenih, koji bi se onda, bez sumnje, postavili kao jedini spasioci otadžbine.
Neško Nedić je još jednom molio za poverenje ne samo ovdašnjih nemačkih komandi nego i čitavog nemačkog naroda, kao i za priznanje srpskog naroda kao najvećeg neprijatelja komunizma na Balkanu. Kao dokaz svog unutrašnjeg raspoloženja, ponudio se da se lično dalje bori na istočnom frontu posle čišćenja Srbije od komunizma i siguran je da bi to slično njemu učinio i jedan veliki broj četnika.
Ja sam obećao da ću ispitati želje. Međutim brzu odluku ne mogu da donesem, pošto je odnos prema četnicima u velikoj meri politička stvar u kojoj treba da učestvuju još i druge merodavne komande.
Moj lični utisak je da se ovog puta radi o potpiuno ozbiljnoj ponudi četnika koju treba prihvatiti. Po mom mišljenju, ovde se pruža poslednja šansa i ako se ne iskoristi, mogla bi značiti propust sa teškim posledicama. Ako četnike ponovo odbijemo, teramo ih, bar delimično u logor crvenih. Nemački oficir za vezu Vajel, nosilac krsta viteškog reda, koji se od pre dužeg vremena nalazi kod četnika, izrazio mi je isto shvatanje o ozbiljnosti ponude. - Felber, General pešadije.
(Zbornik DP NOR, Tom XIV, knj.3, Prilog IV, dokumenti Nemačkog Rajha, dok.br.15,str.956-957)

Četvrta grupa jurišnih korpusa i u operaciji „Halali“
Drugom polovinom jula nemačke i bugarske snage uz podršku Srpske državne straže, Dorovoljačkog korpusa i 4.grupe j. k. i drugih četničkih jedinica učestvovala je u nemačkoj operaciji „Halali“ koja je imala za cilj da uništi partizane u Toplici i Jablanici.
Borbe 4. grupe jurišnih korpusa sa Operativnom grupom divizija NOVJ na Kopaoniku
Po naređenju Vrhovnog štaba, početkom avgusta 1944, Operativna grupa divizija (2, 5 i 17) NOVJ, pod komandom generala Peka Dapčevića, iz Crne Gore krenula je u nastupni marš preko Ibra i Kopaonika u južnu Srbiju, da bi sadejstvovala sa novoformiranim srpskim divizijama. Da bi to sprečili Nemci su poslali Četvrtu grupu jurišnih korpusa na Kopaonik da to spreči.
Komandant 4. grupe jurišnih korpusa major Dragoslav Račić, 6.avgusta izdao je Zapovest o napadu na divizije NOVJ, u kojoj je, pored ostalog napisao, da Tito želi da ovlada ovim prostorom odakle bi mogao presudno da utiče na sudbinu Balkana pa je ova borba od presudne važnosti, zato Peko Dapčević mora biti uništen.(Petar Višnjić: „Operacije za oslobođenje Srbije 1944.“, str.52,56)
U teškim i krvavim borbama Operativna grupa divizija je potukla Četvrtu grupu jurišnih korpusa na Kopaoniku, oslobodila Župu, Brus i Aleksandrovac i stigla u južnu Srbiju gde se sastala sa srpskim divizijama i sa komandantom Glavnog štaba Srbije generalom Kočom Popovićem, koji je sa Pekom Dapčevićem usklađivao dejstva svih divizija u borbama protiv snaga okupatora kvislinga i četnika.
Posle poraza i pretrpljenih gubitaka na Kopaoniku 4.grupa j. k. povukla se u rejone Kruševca i Trstenika, da brani eventualni pokušaj Operativne grupe da preko zapadne Morave pređe u Šumadiju.

Nemačko - četnički sastanak u Topoli.
Na traženje dr Hermana Nojbahera nemačkog poslanika u Beogradu i specijalnog opunomoćenika Ministarstva spoljnih poslova Trećeg Rajha za Jugoistok, da se prouče nove osnove, na kojima Draža Mihailović želi sastanak sa jednom odgovornom nemačkom ličnošću, u Topoli je 11.avgusta 1944.godine održan sastanak četiri nemačka oficira iz komande za Jugoistok koje je predvodio Ritmajster princ Vrede i predstavnika Načelnika Štaba Vrhovne komande JVuO Draže Mihailovića, a to su bili: komandant 2.jurišnog korpusa kapetan Nikola Kalabić, kapetan Neško Nedić načelnik štaba, i major Dragoslav Račić, komandant 4.grupe jurišnih korpusa, kao vođa delegacije.
O sastanku koji je trajao od od 14,20 do 15,45 časova princ Vrede je sačinio Pribelešku, u kojoj je, između ostalog, napisao:
„...da major Račić i kapetan Neško Nedić govore kao ovlašćenici Draže Mihailovića, objasnio je major Račić da su oni 10.8. bili kod Draže Mihailovića i izričito opunomoćeni za današnje razgovore.
Princ Vrede objasnio je sa svoje strane, da je on isto tako ovde po naređenju svog pretpostavljenog (komandanta Jugoistoka) i podvlači, da bi se danas moglo raditi samo o jednom preliminarnom dogovoru, o mogućnosti ostvarenja jednog razgovora između između Nojbahera i Draže Mihailovića. Naročito on nije ovlašćen, sa svoje strane, da pravi nikakav sporazum. On moli majora Račića da mu saopšti na kakvim bi novim postavkama mogao biti pripremljen jedan razgovor između Draže Mihailovića i Nojbahera.
Major Račić složio se sa izlaganjem princa Vredea. On naglašava da se do sada sarađivalo samo u pojedinačnim pitanjima. No obzirom na situaciju moralo bi doći do jednog celovitog rešenja. Političko zauzimnje stava Draže Mihailovića i njegovog pokreta potpuno se  izmenilo. Oni su spremni da u potpunosti sa nama sarađuju. Oni predlažu stvaranje jednog nacionalnog fronta koji bi obuhvatio Srpsku državnu stražu, Srpski dobrovoljački korpus, formacije Draže Mihailovića i sve nacionalne snage orijentisane protiv komunista. Pokret Draže Mihailovića je spreman da ide u celosti u ovaj front. Osnovni zadatak je opšta mobilizaija i stvranje jedne srpske nacionlne armije, za uništenje komunizma u Srbiji. Kada komunizam u Srbiji bude pobeđen, pokret Draže Mihailovića spreman je da se uključi prema naređenju nemačkog rukovodstva na Balkanu i ma gde drugo...
Draža Mihailović je spreman za razgovor sa poslanikom Nojbaherom. On moli samo da se razgovor ne održi u Beogradu ili nekom većem gradu. Major moli da se razgovori ubrzaju, jer se mora delati. Komunisti planiraju jednu veliku operaciju.Princ Vrede odgovori, da on ne može dati nikakav termin, pošto poslanik Nojbaher privremenoi boravi van zemlje. Neško Nedić potom ukaza, da zaključenje jednog usmerenog sporazuma mora biti vezan za dva uslova: Naime da prvo:Draža Mihailović lično ostane ilegalan i drugo: Da se pokret Draže Mihailovića neće obući u nemačke uniforme. Cilj pokreta Draže Mihailovića je stapanje pokreta Draže Mihailoića sa celokupnim nacionalno orijentisanim srpckim narodom.
Princ Vrede izjavi, da bi za slučaj ostvarivanja razgovora on predložio, svojim pretpostvljenim kraljevski dvorac na Oplencu.Potom major Račić i Neško Nedić odmah predložiše jedno mesto u blizini Čačka, što je bilo odbijeno. Oni zatim izjviše da su sporazumni sa nemačkim predlogom.“(Zbornik TXIV, knj.4, Dokumenta nemačkog Rajha 1944.godine. str1068-1070)
Sastanak Draže Mihailovića i Milana Nedića
U želji da se stvori jedan nacionalni antikomunističkim front u Srbiji, kako je to major Račić u Topoli kazao nemačkom oficiru Princ Vredeu, noću 12/13. avgusta je u Ražani, nedaleko od Kosjerića, došlo do sastanka Draže Mihailovića i predsednika srpske kvislinške vlade Milana Nedića. Sastanku su još prisustvovali s Nedićeve stgrane: đeneral Miodrag Damnjanović i Dragi Jovanović upravnik grada Beograda i kvislinški predsednik opštine Beograd, a sa Dražine strane: potpukovnik Luka Baleić, potpukovnik Mirko Latović, major Dragoslav Račić. komandant 4.grupe jurišnih korpusa i kapetan Nikola Kalabić, komandant 2.jurišnog korpusa u sastavu 4.grupe j.k.
Na sastanku je postignut sporazum da vlada Milana Nedića obezbedi plate za Mihailovićeve oficire i podoficire i da kod nemačke komande izdejstvuje da četnici dobiju 30.000 pušaka, 3. miliona puščanih i mitraljeskih metaka, 500 puškomitraljeza i 500 minobacača. Nedić je izrazio spremnost da sve svoje trupe, ukoliko se s tim složi nemačka okupaciona uprava, stavi pod komandu Mihailovića. Pošto je trebalo da ovaj sastanak ostane u najvećoj tajnosti, na njemu „nije ništa pisano, niti je pravljen kakav ugovor, već je Nedić u pet tačaka formulisao sporazum koji je Draža Mihailović prihvatio“. (Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, Beograd, 1946, str.240)
 
Nemci daju oružje i municiju četnicima

Načelnik štaba komande Jugoistoka Jozev Zelmajer generalštabni pukovnik, 16.avgusta je odobrio isporuku četnicima iz italijanskog kontigenta oružja 7000 pušaka sa po 100 metaka, 42 laka bacača sa po 250 metaka i 50 teških mitraljeza sa po 13.000 metaka.(Zbornik, T.XIV, knj. 4, Dokumenta nemačkog Rajha, str.1071).

Neuspeh 4. grupe jurišnih korpusa da povrati Župu
Četnička komanda, odnosno Vrhovna komanda JVuO, odlučila je da Operativnoj grupi divizija NOVJ, koja se tada nalazila u Župi i Rasini, spreči, eventualan prelazak Zapadne Morave u rejonu Trstenika i dalje nastupanje u Šumadiju. Zato je naređeno 4.grupi j.k. i i Rasinsko-topličkoj grupi korpusa da Operativnu grupu izbace iz Župe i Rasinskog kraja. I ove četničke grupacije krenule su u napad 26. avgusta. U žestokim borbama koje su trajale do 30.avgusta, 4.grupa j.k. uspela je da povrati Župu ali je, od Operativne grupe divizija, ponovo odbačena prema Kruševcu i Trsteniku.
Titovim napadom na Srbiju, ugrožena je nemačka opšta situacija u jugoistočnom prostoru
U svom izveštaju za mesec avgust 1944, koji je poslao Berlinu Behrends Herman SS general i policijski vođa za Srbiju je napisao:
„... U mesecu avgustu je, kao i do sada situacija na frontovima u velikoj meri uticala na raspoloženje Srba. Ruski uspesi, napredovanje saveznika na zapadu i jugu Francuske i nadalje se smatraju sigurnim znacima skorašnjeg sloma Nemačke...
Uglavnom ovladava mišljenje da se vreme nemačke okupacije približava svome kraju i da će okupator za kratko vreme dobrovoljno ili prisilno napustiti zemlju... Crvena opasnost, koja počinje sve više da preti...ubrzala je, pre svega, u nacionalnim krugovima razvoj koji, pod zanemarivanjem svih do sada postojećih suprotnosti, hoće da stvori mogućnost efikasne odbrane stvaranjem jednog nacionalnog bloka. Kako kod pokreta DM, tako i kod rukovodstva Srpskog dobrovoljačkog korpusa, ispoljile su se u uzveštajnom periodu težnje istog pravca i u velikoj meri dovelo do zbližavanja između ovih do sada neprijateljskih nacionalnih grupa.
Takođe i Nedićeva vlada je u toku ovog razvoja otkrila svoje do sada manje ili više ilegalne veze sa pokretom DM-a i sada uspostavila zvanični dodir sa pokretom DM-a.
Ovaj osnovni unutrašnji preokret došao je do vidljivog izražaja sastankom između ministra predsednika Nedića i Draže Mihailovića, koji je održan 12. i 13.avgusta. Prilikom ovog razgovora očigledno je došlo do sporazuma koji je imao za posledicu da se srpska vlada sada u velikoj meri i javno identifikuje sa željama pokreta DM-a.
Na komunističkom sektoru u izveštajnom periodu otpočeo je očekivani Titov napad velikih razmera na Srbiju.
U pripremi su komunističke bande u Sremu; kod njih se može uočiti namera da žele učestvovati u napadu na Srbiju. Mali deo je krajem izveštajnog perioda prešao Savu kod Umke, prema jugu. S toga je potrebno i ovaj prostor brižljivo da se nadzire.
Na području Kosmaja pokazuju pojačanu aktivnost komunističke bande pojačane iz Beograda i Kosmaja...
Mora se konstatovati da je opštim napadom Tita na Srbiju, koji je u nekim delovima uspeo, i ugrožavanjem ključnog položaja Srbije ugrožena je nemačka opšta situacija u jugoistočnom prostoru.
Tito i dalje nesalomljivom energijom sprovodi svoje planove da dobije u svoje ruke srpski prostor uprkos teških gubitaka...
Situacija kod neprijatelja u Srbiji:
Okrug Beograd: Komunisti: znatno pojačana dejstva Šumadijske, Kosmajske i Podunavske brigade u prostoru Sopot – Lazarevac – Aranđelovac – Azanja – Drugovac. Prepadi na opštine, uništenje znatnog broja vršalica, ubistva činovnika i pojedinih seljaka. U dva maha infiltriranje komunističkih bandi iz Srema, u jačini 150-200 ljudi, preko Save, na prostoru kod Umke. Obrazovanje baza komunističke delatnosti na planini Kosmaj, kao i u prostoru Azanje.
DM: Neprekidne borbe protiv gore navedenih komunističkih bandi.“
Zajednička četničko-nemačka akcija protiv kosmajskih partizana.-„Velika akcija komandanta DM, majora Kalabića, sa oko četiri hiljade ljudi potpomognuta Dobrovoljačkim korpusom, Srpskom državnom stražom i nemačkim jedinicima (koja je počela 28.avgusta) je još u toku.
Okrug Kragujevac: Komunisti: Na orostoru Aranđelovac živa delatnost komunistzičkih bandi sa Kosmaja.
DM: Sem pojedinin prepada na partizane i ubistva partizanskih saradnika, nikakih drugih delatnosti“. (NOS, k.8,str.903-921).

Odlučujuća borba za Srbiju, Jugoslaviju i Balkan.-
Početkom septembra 1944. godine Draža Mihailović je naredio 4.grupi jurišnih korpusa da iz rejona Trstenika hitno krene prema Užicu sa zadatkom da zauzme Požegu koja je 3.septembra bila oslobođena od strane Prvog proleterskog korpusa NOVJ.
U Zapovesti Štaba 4. grupe jurišnih korpusa od 4.septembra 1944, komandantima 1, 3. i 5. jurišnog korpusa za napad na jedinice 1.proleterskog korpusa NOVJ u rejonu Požege, pored ostalog je napisao:
„Prva, 6. i 37.komunistička divizija sa glavnim svojim snagama nalazi se južno od Užica u oblasti Čajetine. Sa prednjim delovima komunisti su blokirali Užice i zauzeli Požegu držeći i položaje između Požege i Užica.
U Užicynalaze se jedan bataljon Nemaca (delovi 5.policijskog puka), jedan Bataljon Dobrovoljaca i bataljon SDS...
Četvrta grupa jurišnih korpusa izvršiće koncetrični napad na Požegu, gde će se koncetrisati naše snage i produžiti u pravcu Užica...
Po padu Požege udruženim snagama očistiće se prostor do Užica odakle će se preduzeti opšta akcija svih antikomunističkig snaga prema Zlatiboru i prema Višegradu za tučenje komunističkih snaga i izbacivanje iz Srbije.
 Naša ideja manevra je tući komuniste u oblasti Požege i Užica a potom prikupiti sve snage za dalje uništenje crvenih na prostoru Srbije.. Prema tome borba u koju stupamo je odlučujuća za Srbiju, odlučujuća i za za Jugoslaviju i ceo Balkan, jer od naše pobede ili poraza i od brzine rada zavisi da li će na naše tlo Amerikanci ili Sovjeti.
Otuda svi moraju imati na umu da se jedinice primoraju na krajnje naprezanje ne žaleći ni trud ni žrtve. Za neizvršenje zapovesti i za neuspeh odmah će biti stavljeni pred preki sud oni koji je ne izvrše, odnosno koji ne uspeju u datom zadatku.“

(Zbornik,T.XIV,knj.4,dok.br.58,str.201-202)

Odsudna borba vođena je na Jelovoj Gori.-Posle zauimanja Požege, 4.grupa jurišnih korpusa, sa Zlatiborskim korpusa i pet brigada Cersko-majevičke grupe korpusa, ukupno oko 10.000 četnika,prikupilo se 7.septembra u rejonu Jelove gore.
Osmog septembra 1.brigada 1.proleterke divizije, uhvatila je vezu sa delovima 12. udarnog korpusa koji se kod Starog broda 5. i 6.septembra preko Drine prebacio iz istočne Bosne u Srbiju.
Skoncentrisane četničke snage na Jelovoj Gori 8. septembra napale su 1. proletersku i 6. proletersku diviziju „Nikola Tesla“ Prvog proleterskog korpusa, dok je 37. divizija dejstvovala južn od Užica. Ceo dan su vođene teške borbe i odbijani četnički napadi. Noću između 8. i 9. septembra, u Štabu 1.proleterskog korpusa održan je sastanak sa štabovima 1.proleterske i 6. divizije „Nikola Tesla“, na kome je odlučeno da se sledećeg dana protivnapadom razbiju četnici.
Devetog septembra 1944.godine Prvi proleterski korpus je odlučnim napadom koji je počeo u 5 časova razbio četničke jedinice i naterao na odstupanje.
Četnici su u Valjevu šišali kose i brijali brade.-U svojoj knjizi „Građanski rat u Srbiji“, str.356, Bora Karapandžić je napisao da su četnici na Jelovoj gori
„ pretrpeli strahovit poraz“, i „Partizani ne samo da su razbili četnički obruč i nagnali ih u begstvo, već su im zadali toliki strah da su 9.septembra 1944.godine odigrala ovakva slika u Valjevu: četnici su u buljucima, potpuno dezorganizovano, bez ikakve discipline i kontrole starešina, panično bežali valjevsko-šabačkim putem u pravcu Koceljeva, gde im je za slučaj neuspeha bilo određeno zborno mesto; u samom gradu su se zadržavali samo toliko, koliko je bilo potrebno da obriju brade i podšišaaju kose, a pošto toliko berbernica nije bilo u Valjevu, to su se u grupama na ulicama šišali i brijali.“
Mihailoviću zaplenjena arhiva, a on zamalo nije zarobljen. - Treća lička brigada 6.proleterske divizije „Nikola Tesla“, nastupajući prema Mionici, u rejonu sela Brežđa zamalo nije zarobila Dražu Mihalovića i njegovu Vrhovnu komandu, ali je zaplenila njegovu arhivu.
Draža Mihailović nije slušao govor Kralja Petra II. Kada je izbegao zarobljavanje i spustio se u dolinu Kolubare, Mihailovića su ljotićevci svojim automobilom prevezli u selo Draginje kod Koceljeve.
Mihailović je znao da će 12.septembra Kralj preko radio Londona održati nepovoljan govor po njega, pa nije hteo da ga sluša, ali je naredio majoru Aćimu Slijepčeviću, načelniku ađutantskog odelenja i njegovom pomoćniku kapetanu Milanu Stojanoviću, da na radiju saslušaju i zabeleže Kraljev govor, i da ga o tome obaveste . Slijepčević i Stojanović su u drugoj prostoriji odslušali i zabeležili govor. Kada su ušli u sobu u kojoj je bio Mihailocić, zatekli su ga kako sedi za stolom sa zaturenom šajkačom na potiljak i pije rakiju. Kada mu je kapetan Stojanović pročitao Kraljev govor, Mihailović je zgrabio šajkaču, tresnuo je na pod i nešto opsovao. Zatim je ađutante ponudio čašicom rakije i naredio da ga niko ne uznemirava do pokreta u Mačvu, koji je već bio određen za ponoć. (Glasnik srpskog istorijskog društva „Njegoš“, Čikago, SAD, sveska 24, decembar 1969, str.8-10).
Posle kraljevih ukaza od 25. avgusta 1944, kada je ukinut Štab Vrhovne komande JVuO i ukaza od 29. avgusta kada je Mihailović razrešen dužnosti Načelnika Štaba VK i stavljen u penziju, prestala je da postoji i JVuO.

U svom govoru od 12.septembra 1944. godine Kralj Petar II pozvao je sve Srbe, Hrvate i Slovence da pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom, i rekao da će svi oni koji se oslanjaju na neprijatelja protiv interesa svog vlastitog naroda i njegove budućnosti i koji se ne budu odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom. Tako su pripadnici bivše JVuO koji se nisu odazvali ovom pozivu postali četnici – odmetnici, žigosani od kralja kao izdajnici.

Dragoslav Dimitrijević Beli
(Nastaviće se)