Ni lustracija, ni  partokratija, nego...

LETNJI KADROVSKI ŠTICUNG

Zasad, na repertoarima u novoj sezoni, samo novi upravnici, članovi upravnih odbora i Pismo bez odgovora

Već zaboravljena reč, šticung¹, vraća se ovog leta – u žargon kulture! Šticuje se na upravnim odborima, konkursima i kandidaturama, predlaganju i usvajanju zakona... svemu što može da podigne vrednost zvanične kadrovske valute. Pa makar to bio privid vrednosti – bitno je nameštenje, sinekura, širenje uticaja na što većem prostoru.

Uočljivo je, recimo da su u letnjem talasu smena po kulturnim ustanovama, posebno u Beogradu, uklonjeni samo kadrovi koje je postavila Demokratska stranka, bili oni njeni članovi ili ne. Pritom, gotovo svim dosadašnjim članovima upravnih odbora, koji su smenjeni, mandati bi istekli tek 2017!

Bankari, stop!

Rezultat svake vladajuće ideološke paradigme, uostalom, manje-više je isti. Stran(k)a koja osvoji vlast, razmešta svoje ljude na ključna mesta upravo da bi vladala. Bitan u tome je, međutim, program - ne isključivo politički - ili, bolje, strategija kojom se realizuje. U ovom slučaju, reč je o kulturnoj politici, koja je u predizbornim obećanjima bila potpuno zanemarena. Tek su prvi kadrovski potezi u tom domenu „otvorili karte“. Pokazalo se, međutim, da, obeležen revanšizmom, retrogradnim idejama i slabašnim profesionalnim kapacitetima, evropski put Srbije vodi pravo u devedesete! Onda su, da bi se primirili jed i podsmeh još misleće javnosti, istureni likovi sklonjeni u pozadinu, među savetnike, zamenike  svakojake, članove ovog i onog...

Tim pre, šokantno je, posle turbulentnih smena, ostavki, imenovanja, optužbi...  delovala odluka Ministarstva kulture da usvoji novi sastav Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu: predsednica Jelena Kajgo, nedavno smenjena upravnica Bitef teatra i Bitefa, rediteljke Ana Tomović i Anđelka Nikolić, muzikolog Danica Maksimović, dramski pisac Milena Marković! Upravni odbor bez moćnih bankara, privrednika, parajlija svih vrsta! O, da, najzad. Ipak, još truda stoji pred Ministarstvom, ne bi li se iskupilo za  uzastopne loše poteze u vezi sa izborom upravnika i upravnih odbora u  Narodnoj biblioteci, Muzeju savremene umetnosti i još nekim ustanovama pod svojom ingerencijom.

Otpor tom zaokretu svakako neće biti ni lak, ni zanemarljiv. Već nije: ubrzo posle ove odluke, iz nekog mraka pojavila se ideja o marginalizovanju upravnih odbora u korist formiranja takozvanih programskih odnosno umetničkih saveta! Ta tela bi imala onaj sudijski malj, kojim se okončava proces. Drugim rečima, bila bi to samo preimenovana cenzura, žrec koji odlučuje i presuđuje u stvarima najveće frustracije – osnovnoj delatnosti (repertoaru, stvaraocima, ideološko-propagandnom efektu).

Pozorište, njegova harmonija, živa reč, katarzično dejstvo, ne jednom je bilo opstruirano upravo takvim potezima. Dugo su bivali pokrivani „društvenom brigom“ i sličnim  manipulacijama – mahom su sami umetnici bili primoravani da se odriču svog dela, a onda je, tokom osamdesetih, počelo da se pribegava otvorenom administrativnom gušenju, formiranjem upravo tih, programskih ili umetničkih saveta. Činili su ih ljudi sa strane, iz raznolikih komitetskih struktura, često neuki (ne samo) za umetnost, čije su ih poruke, zapravo, plašile samim tim što ih ne razumeju...

Upućeni tvrde da je ta ideja, verovatno kao suviše očigledna namera, odbačena. Da li trajnije? „Ima li koga da ne veruje u postojanje konja, a veruje u postojanje konjskih osobina?“ (Platon: Odbrana Sokratova i smrt).

Ako se takozvani republički nivo donekle i presabrao, nedavno izabran „gradski nivo“ kao da je jedva dočekao šansu za radikalne poteze. U žurbi da što pre obavi veliko spremanje u kulturinim ustanovama, pribegao je „letnjim konkursima i noćnim upravnim odborima“, kaže reditelj Andrej Nosov: „Zašto se kriju prijave, zašto nisu stavljene na veb-sajtove pozorišta, zašto ne smemo da vidimo na osnovu čega se jedni smenjuju a drugi biraju? To mora da bude princip svih institucija, jer ih građani plaćaju, a to zahteva i Zakon o slobodnom pristupu informacijama..“

Bez javnosti?

Nosov je, sa kolegama, uspešnim mladim rediteljima (Anom Tomović, Anom Đorđević, Markom Manojlovićem Đurđom Tešić, Anđelkom Nikolić, Borisom Liješevićem, Nikolom Zavišićem), uputio Pismo javnosti i vlastima:

„Grupa pozorišnih reditelja iz Beograda, u trenutku izbora novih upravnika gradskih pozorišta, skreće pažnju javnosti da je neophodno da ti procesi budu transparentni i da se ne sme dozvoliti da uticaj partijskih centara moći preuzme primat nad stručnim i umetničkim kriterijumima(...) Neophodno je da institucije kulture prekinu sa praksom kafkijanskog poslovanja. Mišljenja smo da će prostor za stvaralaštvo biti ugrožen u slučaju da se održi partijski način postavljanja čelnih ljudi u pozorištu i ne obezbedi pun uvid javnosti u buduće planove i politike gradskih kulturnih institucija.“

„Tražimo da javnost ima uvid u proces izbora upravnika, tako što će joj biti dostupna sva konkursna i druga dokumentacija. Takođe tražimo i obrazloženja po izboru upravnika, koja će sadržati odgovore na pitanja zašto je takva odluka  doneta i šta to, u širem smislu, znači za kulturnu politiku kuće na čije se čelo biraju rukovodioci.“

Takav izbor upravnika pokazao bi da su vlasti u kulturi spremne da unaprede odlučivanje i time daju smisao promenama. Samim tim bi se, smatraju potpisnici, „stvorili preduslovi da budući konkursi stimulišu mlade, ali i one iskusne stručnjake i umetnike da u budućnosti ostanu u Srbiji i preuzmu osgovornost“. U tom kontekstu, oni pozivaju „stručnu javnost i medije da se, u ovom vitalnom trenutku za našu pozorišnu javnost, uključe u proces donošenja odluka svojom povećanom pažnjom i svešću da je transparentnost neophodna.“

P(r)ozvana „stručna javnost“ nije požurila da se odazove na ovu epistolu. Možda samo zbog letnje pauze i obilja festivalskog i tabloidnog štiva? Mediji, ne svi, doduše, reagovali su objavljivanjem Pisma, na koje su čitaoci slali komentare, od malicioznih, tipa „...dok su bile demokrate na vlasti, baš je bilo transparentno, pa ste ćutali kao zaliveni“, do “puna podrška“.

Predstojeća sezona je, zasad, nepoznanica, koliko kadrovska i finansijska, toliko i tematska. U suštini, sva tri aspekta su jedan drugim uslovljeni, tako da planovi dosadašnjih uprava mogu, dolaskom novih, da se odlože u arhive, a da odluke o tome budu apsolutno transparentne. U tome je, istovremeno i jedna manjkavost ovog Pisma, kojim se samo traži da partijski centri moći ne preuzmu „primat nad stručnim i umetničkim kriterijumima“. Jer, na konkurse se više i ne javljaju vlastima nepodobni kandidati (nisu to učinili  ni potpisnici Pisma), a odgovarajuće, formalno stručno obrazovanje, imaju i oni koji su upravo imenovani u upravne odbore.

Umetnički kriterijumi su, međutim, delikatnija priča, u kojoj nije dovoljan samo javni uvid u programsku orijentaciju kandidata, ako je budu ponudili.
Na osnovu toga, znaćemo da li je i kakav zaokret na pomolu – pa da se i mi pomolimo, zahvalni što će pozorište umesto dve ili tri imati, recimo, desetak premijera u sezoni! Samo ako se potrudi da ne bude subverzivno u odnosu na vladajuće trendove.

Para će se, za poslušne, uvek naći. Zastrašivanje je, udruženo sa šticovanjem, ionako počelo da izviruje iz svih budžaka, o cenzuri medija se već i javno govori, obnavlja se opaka retorika, ne samo za skupštinskim govornicama, tako da programski, umetnički ili kako god se zvali saveti, zaista neće biti neophodni.

Slavica Vučković