SRBIJA IZMEĐU ORIJENTALNE DESPOTIJE I ZAPADNOG NEOLIBERALNOG HAOSA

Da je aktuelna vlast nešto stvorila, ne bi morala da napada bivšu, kao da je u predizbornoj kampanji

Olivija Rusovac

Ništa u Srbiji ne uspeva tako dobro kao izneverena obećanja. Milošević je obećao švedski standard, DOS je čak objavio Ugovor s narodom u kojem se obavezao na ustavotvornu skupštinu i reforme koje će od Srbije stvoriti moderno i demokratsko društvo, vlast koju je predvodio Boris Tadić obećavala je i Evropu i Kosovo, bržu reformu privrede i pravosuđa, nova radna mesta. Ništa od toga nije ostvareno, Srbija je sve više propadala. Na majskim izborima 2012. godine polovina  građana je toj vlasti okrenula leđa. Pobedila je Srpska napredna stranka jer je biračima dosadilo da budu varani. Pobednik je obećao da će ispraviti sve greške prethodnika i Srbiju učiniti boljim mestom za život. Međutim, pod vlašću Srpske napredne stranke kriza je nastavila da napreduje. Imamo krizu budžeta, krizu proizvodnje, preduzeća, pravosuđa, zdravstva, nataliteta, obrazovanja, krizu kulture. Zaduženost svakim danom raste, budžet se raspada, investitori ne dolaze uprkos pozivima i promeni radnog zakonodavstva u korist poslodavca. Neuspeh nije slučajan. Ne mogu zemlja i privreda da napreduju u partijskoj državi, sa tajkunima bliskim vlastima, korupcijom i uplašenim sudijama. To smo već oprobali, ali taj stil vladanja nije napušten. Naprotiv, učvršćuje se, i to srazmerno nesposobnosti da se na bilo kojem polju nešto poboljša. I zato ovoj vlasti ne preostaje ništa drugo nego da i dalje šiba po greškama bivšeg režima, mada je on prošlost, a opozicije skoro da i nema. Dobar detektor neuspeha vlasti je izuzetno primitivan govor u parlamentu Srbije kojim se služe poslanici SNS-a. Oni svaku priliku koriste da napadnu prethodni režim i to čine sa takvim žarom kao da su u predizbornoj kampanji. Da je aktuelna vlast nešto postigla, služila  bi se drugčijim argumentima umesto što se hrani lešom opozicije, u parlamentu bi bilo manje histerije i provale mržnje. Koliko god premijer Vučić osuđuje autokratsku vlast Borisa Tadića, on upravo sledi njegov put. Ne samo što učvršćuje partijsku državu, on je još više obogaćuje elementima orijentalne despotije. Dok se poput nekog balkanskog vazala ulaguje zapadnim političarima, naročito nemačkim, u očajničkom iščekivanju da će investitori iz te zemlje konačno doći u Srbiju, on u Vojvodini, kao da je ona njegov feud, uzima zemlju koju su seljaci obrađivali da bi hiljade hektara ustupio arapskoj kompaniji. Tek je pod pritiskom objavio ugovor o prodaji domaće aviokompanije, menja prostorni plan Beograda ignorišući struku radi izgradnje Beograda na vodi, opet u saradnji sa arapskim prijateljima koji mu uzvraćaju poklon - kreditima za ispražnjeni budžet. I dok na jednoj strani bujaju znaci orijentalne vladavine, na drugoj, koja je put u demokratiju vlada suša. Proizvodnja je u padu, reindustrijalizaciju više niko ne spominje, odustalo se od preispitivanja 24 pljačkaške privatizacije da radnici slučajno ne bi pomislili da će im se vratiti akcije i mogućnost da budu saupravljači u svojim firmama. Borba protiv korupcije kakva se vodi je strogo kontrolisana i služi pre da se uništi politički protivnik ili disciplinuje koalicioni partner.

Šta vlada ne zna

Sada se spas traži u prodaji preostalih preduzeća koja nisu privatizovana. I to je trenutak kada na scenu stupa zapadni neoliberalni model koji se nameće kao jedini: proglasiti stečaj, oterati u bankrot, jeftino prodati preduzeće novom vlasniku direktnom pogodbom, rešiti se radnika, sindikata ljudskih prava, prava na rad i akcije. Prvi korak ka tom „novom  poretku“ učinjen je donošenjem novog Zakona o radu o čijim efektima možemo da slušamo samo u privatnim žalbama zaposlenih kojima poslodavci i dalje deo zarade isplaćuju „na crno“, iako Zakon to zabranjuje. Ministar rada Aleksandar Vulin, nekadašnji vatreni „levičar“ Miloševićeve supruge Mire Marković sa žarom je ubeđivao sindikate, radnike i poslanike kako je potreban novi Zakon o radu koji će biti fleksibilniji i omogućiti brže zapošljavanje. No tek što je jedan takav nazovi kapitalistički zakon usvojen, u časopisu „Pečat“ izjavio je da je socijalizam bio bolji. O posledicama koje donosi neoliberalni koncept u vladi ne misle. Osim toga, vlada nema strategiju, a to potvrđuje i intervju potpredsednice vlade i ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički koji je dala Novom magazinu, u kojem kaže: „...ali mi još ne znamo kuda vodimo zemlju, osim što želimo da budemo evropska zemlja. Mi ne znamo kakva evropska zemlja želimo da budemo, koji su nam razvojni prioriteti“. U međuvremenu, preduzeća se na brzinu guraju u stečaj i obezvređuju kako bi u novoj privatizaciji došli u ruke tajkunima bliskim vlasti. Teško da će tada moći da se govori o nekoj strategiji. Pre će se privreda prilagođavati njima, nego što će tajkuni misliti na strategiju. Pogrebna procedura već je rezervisana za takva preduzeća i objašnjena je na neuobičajeno ciničan način na stranicama „Politike“ /25. jul/: „Stečajni upravnici ne sahranjuju, oni samo otpevaju opelo“.

Apel umesto opela

Ali ima preduzeća i radnika koji ne pristaju da im se peva opelo. Osim Jugoremedije, Srboleka, Šinvoza i drugih, nedavno se na stranicama Republike pojavilo pismo radnika Jumka, preduzeća koje je izvikano kao nesposobno i koje država izdržava. Radnici, međutim, pišu da se godinama bore protiv krađa i zloupotreba koje su uništile firmu. A radnici i akcionari Vršačkih vinograda, pošto su izgubili svaku nadu da će ih premijer Vučić i nadležne institucije saslušati, otišli su korak dalje. Shvatili su da u Srbiji nema volje da se zaustavi propadanje preduzeća i zloupotreba rukovodstva, pa su odlučili da se za pomoć obrate nemačkoj kancelarki Angeli Merkel apelom da ona, kao prijatelj naše zemlje zatraži od vlade Srbije „da više ne skriva podatke o korupciji, organizovanom kriminalu i krađi u kompaniji Vršački vinogradi“. Nisu se radnici protivili privatizaciji, pa ni kapitalizmu, nego su bili protiv pljačke preduzeća koja se dešavala pod firmom reformi i nepoštovanja zakona koji im je garantovao pravo na akcije. Neshvatljivo je da ministarka Udovički kojoj još nije zaboravljena izjava dok je bila u Đinđićevoj vladi „ko ne može da plati struju neka proda stan“ ignoriše ono što se dešava na lokalnom nivou koje je u velikoj meri poprište radničkih borbi koje su lokalne samouprave svojski gušile. Još ima vremena da se obavesti o suštini, pa bi izlizani kliše o sopstvenom porodičnom levičarskom nasleđu manje štrčao. I ona, nažalost, krivicu baca na samoupravni socijalizam, a on je odavno nestao. Mi smo više od jedne decenije u epicentru divljeg kapitalizma, a ne onog koji  se propagira kao stvaralac „produktivnog društva“. Od nekoga ko za sebe kaže da i sam deli levičarska uverenja teško da bi se mogla očekivati tako pojednostavljena misao koju je ministarka izrekla u pomenutom intrevjuu: „Ne možemo ostaviti u životu one koji su neproduktivni, oni koče“. Ako želi da se reforma ne završi kao antireforma, za početak bilo bi dobro da se gospođa Udovički upozna sa slučajem 24 privatizacije koje predstavljaju model po kome je izvedena pljačka veka. Možda bi tada korigovala svoj pogled na puteve reformi jer je zaista čudno da kao prepreku reformama vidi nepostojeće „samoupravljače“ i levičarsku elitu kao da je ona neka realna opasnost, a ne divlji kapitalizam sa čijim se nepodnošljivim posledicama sudaramo na svakom koraku.