Pismo iz Kikinde

POMOĆ PRI ZAPOŠLJAVANJU

Svetislav Vukmirica, poslanik SNS u republičkom parlamentu, nekadašnji funkcioner DSS, ostaće nesumnjivo zapamćen kao prvi uticajni Kikinđanin koji je potpuno javno, u medijima, priznao da je pomogao svojoj ženi da se zaposli na boljem radnom mestu. U emisiji na lokalnoj VK televiziji, poslovično britka glavna i odgovorna urednica Dijana Subotički pitala je Vukmiricu da li je tačno da je njegova žena s radnog mesta u pekari MD prešla u Telekom uz njegovu pomoć, a on odgovorio da jeste i da ne vidi u čemu je tu problem i uostalom kome će da pomogne da se zaposli ako ne svojoj ženi. Temu su dalje razrađivale "Kikindske": glavnom i odgovornom uredniku Željku Bodrožiću i novinarki Ubavi Đogo na pitanje o pomoći pri zapošljavanju gospođe Vukmirica Svetislav Vukmirica je odgovorio potvrdno.
- Pre svega trebalo je da napravite razliku između, sa jedne strane, zloupotrebe bilo kakve vrste, i sa druge strane samog čina pomaganja. Naime, svaka zloupotreba predstavlja protivpravni akt, odnosno krivično delo, a pomaganje je u suštini ljudski visoko moralni čin. U ovom slučaju nije bilo nikakve zloupotrebe, ceo postupak je sproveden u skladu sa pravnom procedurom, pravnim propisima, odnosno, u skladu sa Zakonom i Uredbom Vlade Republike Srbije, kao i u skladu sa traženim kvalifikacijama, a samim tim i odgovarajućom stručnom spremom. Nemam nijedan razlog zbog čega bih se kajao, jer nikada u svojoj profesionalnoj i političkoj karijeri nisam učinio ništa protivno zakonu, niti išta slično zbog čega bi se stidela moja porodica, a pogotovo moji sinovi. Naprotiv, veoma sam ponosan što sam u svom dosadašnjem životu pomogao mnogim ljudima i što trajem i uspevam u politici na već pomenut i sebi svojstven način - izjavio je Vukmirica, diplomirani pravnik i trener borilačkih veština, a "Kikindske" prenele u opširnom tekstu o nepotizmu. Ostali anketirani, funkcioneri DS, ND i LSV, odgovarali su na pitanje rečima da je nepotizma bilo i biće ga i dalje.
Tako nekako i izgleda.
Znali smo, naravno da smo znali, jer smo toliko puta videli i doživeli, da neka radna mesta nisu dostupna onima koji nemaju dobru partijsku ili privatnu prečicu do posla. Kvalifikacije, staž, rezultati, CV, blagovremeno predata tražena dokumenta etc. – tretirani su kao u kvizu „da, ali nije bitno“. Bitno je jedino biti blizak sa značajnim ljudima u trenutnoj postavci vladajućih. Bilo je tako u doba jednopartijskog sistema pa se nastavilo i u višepartijskom, bez obzira koja politička opcija se nalazila na vlasti, samim tim i u poziciji da zapošljava. Vlast se kod nas shvata kao plen pobednika, od mesne zajednice ili ustanove sa manje od desetoro zaposlenih do države i deli se shodno volji pobednika, dok ostali mogu da gledaju kako osobe na vlasti pomažu da im se zaposle bračni i vanbračni partneri i partnerke, deca, kumovi, školski drugovi i kućni prijatelji, bliža i dalja svojta i poslovni partneri. Čak su i dede i bake važnih ljudi dobijali mesta u dobro plaćenim upravnim odborima. U doba vladavine radikala u Kikindi 2004. -2008. godine tašta jednog radikalskog moćnika, poznatog po nadimku „Buraz“ bila je članica odlično plaćenog upravnog odbora gerontološkog centra - čuvena „baba Buraz“. U vreme vladavine koalicije oko DS, od 2008. Do 2012. i od 2012. do „prekomponovanja“ 2013. čelni ljudi kikindskog DS i SPS bili su tako isprepletani rodbinskim, kumovskim i prijateljskim vezama da je izgledalo da će koalicija trajati večno, sve dok odbornik LSV Radoslav Sivčev nije prešao u SNS gde su se već nalazila dva rođena brata od tetke i tako obezbedio naprednjacima potrebnu većinu. Poneki DS direktori zapošljavali su nemilice uticajne SNS ličnosti i njihovu rodbinu ne bi li ostali direktori i posle prekomponovanja, pa je nekima ova taktika uspela, a drugi su smenjeni ili otpušteni. Nikad vlast ovde nije morala da krije zapošljavanje „svojih“, ali, nije ga ni tako otvoreno priznavala, u najboljem slučaju važna osoba silno bi se uvredila zbog nezgodnih novinarskih pitanja, a u gorem slučaju novinar bi snosio i posledice. Sad, evo, zapošljavanje bliske osobe postaje još malo pa poželjan kvalitet, lepa osobina. Kao Živka Ministarka iz Nušićevog dela, što svakom svom srodniku obeća pa onda i obezbedi neku sinekuru ili drugu pogodnost, onako i prilike u ovdašnjem nepotizmu tek čekaju nekog novog Nušića da ih opiše sa svim pojedinostima koje vreme neumorno nosi. Postoje, nema sumnje, društva u kojima su nepotizam i protekcija izloženi osudi; ali, takva društva su svetlosnim godinama udaljena od uslova koji vladaju sada i ovde.

Gordana Perunović Fiat