Koliko su efikasne „ekspertske“ vlade?

VUČIĆ I NJEGOVI EKSPERTI

Ako bi se kao merilo uzelo postignuće stručnjaka iz vlade dr Zorana Đinđića teško je očekivati neku ozbiljniju vajdu od njih i u kabinetu Aleksandra Vučića

Više nego česta upoređivanja Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića, usledila su tek posle preuzimanja dominantne pozicije u javnoj vlasti sadašnjeg premijera, već od jeseni 2012. godine, a kumuliraće pred formiranje 106. vlade u modernoj srpskoj istoriji. Naročito posle njegove nakane da u nju uvuče stručnjake raznih profila, baš poput Đinđićeve vlade, trinaest godina ranije koja (je) između ostalog nosi(la) i epitet ekspertske.

Ali, pošto se kod nas sve brzo zaboravlja, pre nego li uporedimo ekspertski kapacitet navedenih kabineta, vodećih političara na samom početku prve dve decenije ovog veka u Republici Srbiji, treba da se najpre podsetimo objektivnog istorijskog i društvenog konteksta, u kojem su iste nastale, u delu u kojem je on sličio: njihove dominantne pozicije u političkom životu Srbije usledile su odmah posle preuzimanja političke vlasti, slomom režima iz prethodnih decenija („socijalističkog“ Miloševićevog; odnosno „demokratskog“ Koštunica-Tadićevog).

Malo ko je odmah posle 2000.godine čuo za stručnjake koji su preuzeli ekonomsko-privredne resore (Goran Pitić, Goran Novaković, Aleksandar Vlahović, Gordana Matković, Kori Udovički, Dragoslav Šumarac, i naravno Božidar Đelić), ništa manje u odnosu na one na koje će nedavno tipovati Vučić (Ivan Tasovac, Dušan Vujović, Srđan Verbić, te Saša Radulović, pa i neizbežni Lazar Krstić). Dakle, tada i sada napravljena je (da ne kažem sklepana je) nekakva kombinacija političara, koji trebaju preuzeti političku i svaku drugu odgovornost za politiku svojih resora i cele vlade, i klasičnih eksperata, valjda najboljih na tržištu, pošto to podrazumeva ispunjavanje kumulativno dva uslova: objektivnog (da imaju kakav-takav renome u struci), i subjektivnog (ambicija da se hvataju ministarskog posla u političkoj vladi, u kojoj će hoćeš-nećeš biti drugorazredni akter!). Aleksandar Vučić je imao bar razlog više da potraži pomoć stručnjaka, pošto jedna od temeljnih obaveza njegove vlade u narednom periodu jeste implementacija obaveza iz 36 poglavlja EU agende. Ali zar su eksperti baš morali postati ministrima?
Ozbiljni analitičari, sada i onda, dovodili su u pitanje načelno posezanja za ekspertima, pogotovo što se znalo da će malo najeminentnijih stručnjaka izraziti želju da uđu u takav vladin „tim“, najvećma zbog pomanjkanja onog drugog subjektivnog uslova (makar on obavezno osiguravao izlazak iz duboke anonimnosti), pa su bili stava da je i logično i politički odgovornije da politički lideri i prvaci stranaka pobednika na izborima, preuzmu nepodeljenu političku odgovornost, a da se ekspertski kapacitet spusti na nivo državnih sekretara, ili pomoćnika ministra, kako je to praksa u modernim i uzornim demokratijama, jer su se konačno, na to obavezali prema narodu, koji je za te lidere skoro unisono glasao. Ako bi se kao merilo uzelo postignuće stručnjaka iz vlade dr Đinđića teško je očekivati neku ozbiljniju vajdu od stručnjaka. Iskustvo proisteklo iz rada Đinđićeve vlade po navedenom pitanju (trajala jedva nešto više od dve godine), moralo je biti od koristi zadnjem mandataru, pre nego što se latio označenog posla! Ovo pogotovo što je isti u svom programu u postizbornom periodu iskazao prevelika očekivanja stručnog dela vlade.
Optimizam aktuelnog premijera u pogledu efikasnosti eksperata koje je uveo u vladu teško da se može zasnivati na efikasnosti eksperata u Đinđićevoj vladi. Koliko je Đinđić bio razočaran njihovim radom kao i učinkom, neka posvedoči i njegova rezignirana žalba izrečena u telefonskom razgovoru sa Dobricom Ćosićem 14.12.2002.: „...da ti kažem da u Srbiji ništa ne valja. Ništa ne funkcioniše. Vlada je nesposobna i ne radi ništa. Sve sam radim sa dva-tri čoveka. Situacija je opasna, neznam šta da činim(...) Ali ću za dva meseca sve da ih razjurim...“ (D. Ćosić, „U tuđem veku“, 2011.).

Činjenica da je prvi ministar Đinđić, bio prinuđen da zatraži „pomoć“ od Dobrice Ćosića već zašlog u devetu deceniju života, pokazatelj je onoga što su i solidni poznavaoci (političke i društvene) zbilje u Srbiji već odavno znali – da je od pompezno najavljenih eksperata u vladi ostalo samo ono „ex“ tj. bivši.

Da li i premijeru Vučiću, koji uostalom „ima bezrezervno podršku za sve što odluči i kako odluči“ (Nebojša Stefanović), koji itekako polaže nade u ekspetski deo svog kabineta sa sedištem u Nemanjinoj No. 11, ovo iskustvo bliske prošlosti može da pomogne?