Jugoremedija pred sudom

SKRIVANJE ISTINE O (NE)USPEHU PRIVATIZACIJE

Ročište u Privrednom sudu u Zrenjaninu, održano 19.6.2014., po tužbi Jugoremedije za naknadu štete od Republike Srbije, posle dve godine odlaganja, ekspresno je presudjeno, bez obrazloženja, odbijanjem tužbe.

Slavko Golić

U našoj javnosti, čak i u stručnom delu, nije jasna suština ovog sudskog spora. Naime, odbija se otvaranje javnog spora o dominantnom modelu privatizacije i njegovim zabrinjavajućim posledicama: stagnacija i propadanje privrede, rast nezaposlenosti, siromaštva i beznađe.

Dominirajući model privatizacije

Naša država uporno praktiikuje samo jedan model privatizacije, prodati fabrike po svaku cenu, pa će kasnije sve to da reguliše „nevidljiva ruka“ tržišta. Polazište takvog modela jeste da je privreda prethodnog razdoblja zajedno sa „realnim socijalizmom“ propala, pa je jedini izlaz njena rasprodaja novim, privatnim vlasnicima. To su ili strani „strateški partneri“ ili domaći partijski kadrovi za koje nisu bitne preduzetničke sposobnosti, nego da su „vojnici partije“. Oni su odgovorni samo vladajućim partijskim strukturama nezavisno od merila racionalnog uprav-ljanja privredom i društvom. Tako se smenjuju partije na vlasti, a ni posle četvrt veka nije dostignut, ni do polovine nivoa privrede prethodnog perioda. A kada stvari ne idu kako treba krivac se traži kod partijskih suparnika... Jača vlast a slabi privreda i društvo.

Primer i praksa Jugoremedije

Radnici i mali akcionari Jugoremedije su svojom borbom i otporom, čitavu jednu deceniju, primoravali državne organe (i sudskim putem) da ispravljaju greške i državnu neodgovornost, pa je raskinut ugovor o prodaji državnog paketa akcija (42%) „kontraverznom biznismenu“. Iako su maltretirani, tučeni, otpuštani i hapšeni, sudski su dokazali da su u pravu i vratili se u svoju fabriku kao većinski vlasnici i upravljači. Pokazali su svoju preduzetničku ozbiljnost i odgovornost. Pokazali su potpuno drugačiji odnos prema vlasništvu, radu i radništvu, privredi i društvu. Uz angažovanje odgovarajučih stručnjaka i kompetentnog menadžmenta investiraju milione u evrima u nove pogone, a kruna svega je izgradnja pogona penicilina od strane radnika i malih akcionara. Niko nije otpušten, naprotiv primani su i novi radnici. Pokazali su da dakle, postoji i drugi model privatizacije, bez monopola partijskih kadrova i vlasti. Baš tada, država opet, drugi put, pokušava da proda svoj paket vlasništva, a onda započinje rastući policijski pritisak, slede aferaški pogromi, hapšenja bez ikakve optužnice. Nametnut je stečaj, otpušteno 460 radnika. A fabrika je iz stečaja data u zakup opet nekom podobnom pojedincu koji nesmetano posluje i ostvaruje znatne prihode. Stečaj preti da ukine vlasništvo više hiljada malih akcionara i više stotina radnih mesta. Reakcija države kroz presudu da se odbije tužba malih akcionara i radnika za naknadu štete, ima za cilj da ukine tužioca, da on nestane, a ne da se spor sudski razmotri i reši.

Na brisanom prostoru

Od samih početaka radničkog otpora (2003. godine) uočljivo je nešto neobično. Iza otpora radnika nije stala nijedna politička partija, ni one, koje se deklarišu kao socijaldemokratske ili da pripadaju građanskoj ili socijalističkoj levici. Radnici su sami formirali svoju političku grupaciju Ravnopravnost, koja je imala 4 odbornička mesta u lokalnom parlamentu. Njihovom inicijativom formiran je anketni odbor gradske skupštine Zrenjanin za Jugoremediju i za Šinvoz, koji je jednoglasno utvrdio bezakonje i ukazao na neophodnost vraćanja imovine lokalnim zajednicama kako bi one imale veću ulogu u privredi. Radnici i mali akcionari su zagovarali i sprovodili ono što nije bilo u političkim programima ni bivših vladajućih partija, niti sadašnjih partija. Ovde se niko nije fascinirao političkim ličnostima, a obrnuto, niko nije imao smelosti i znanja da se upusti u analizu onog što je Jugoremedija neprekidno pružala – problematizaciju monopolskog modela privatizacije. Ljudi koji su zagovarali i praktikovali ovakav stav obeleženi su kao državni neprijatelji, koji se hapse bez optužnice. Žuta štampa proglašava radničkog vođu Zdravka Deurića krivcem, uz nipodaštavanje i prezir, najčešće ga povezujući sa periodom socijalističkog samoupravljanja. Mali broj ljudi je razumeo emancipatorsku ulogu i dragocenost iskustva Jugoremedije u otvaranju racio-nalnog i praktičnog pitanja preobražaja društva i države u Srbiji. Umesto kritičke javnosti koja bi ispitala razne modele privatizacije, žrtve dominantnog modela označeni su kao krivci, istinu zamenjuju laži, a ozbiljnu analizu ćutanje i beznađe.

Odnos EU prema ovakvom unutrašnjem pitanju nije definisan jasno i artikulisano, izgleda kao da je dovoljan kurs „isterivanja“ svih tragova socijalizma i „uterivanja“ „divljeg“ kapitalizma, poništavanja tekovina liberalnog kapitalizma i radničkog pokreta.

Šta radi EU

Evropska komisija je, istina, naložila srpskoj vladi da preispita 24 slučaja spornih privatizacija, među kojima je u samom vrhu i Jugoremedija. Sve ove analize je radila Verica Barać, a koje je Evropska komisija preuzela kao sopstveni stav. Sa velikim zanimanjem očekivalo se ovo preispitivanje, ali se sve završilo šturim policijskim izveštajima i nastupom prvog potpredsednika Vlade, potonjeg predsednika vlade u sve agresivnijem tonu, tako da posthumno odlikovanje predsednice saveta izgleda cinično. Evropska unija je to prihvatila ćutke, da bi za uzvrat dobila pacifikaciju kosovskog pitanja. Forma je na najružniji način zadovoljena (prvi uhapšeni je bio onaj radnik Zdravko Deurić koji je simbol radničke borbe) i ličnost koju je Verica Barać najviše cenila. Dakle, došlo je do prećutnog suglasja da se ništa ne menja i da se nastavi i dalje ovako. Verujemo da je sada jasnija presuda Privrednog suda u Zrenjaninu da odbije tužbu radnika i malih akcionara za obeštećenje od strane države. Pretpostavljamo da će se žalbom nastaviti postupak dok se ne iscrpe sva domaća pravna sredstva. A onda, Strazbur? Ko zna šta će se do tada i ovde i tamo promeniti.