Himna se peva, a Mile sedi
Tadić će ući u izbornu kampanju igrajući na kartu nacionalizma i Kosova, dobit će izbore s uvjerljivom većinom i – promijenit će se. A možda ćemo tek tada upoznati Tadića kakav je uistinu bio. Tek povremeni susreti Mesića i Tadića na marginama međunarodnih okupljanja protjecli su od tada ponekad u glumljeno ležernoj i srdačnoj atmosferi
/čak bi se i poljubili/, ponekad vidljivo hladno. Naravno, Srbija je povukla svojega ambasadora iz Zagreba nakon što je Hrvatska priznala Kosovo i – naravno – vratila ga je nakon pola godine nakon toga, a da se u našim odnosima ništa nije promijenilo. Odnosno – jest. Postajali su, na razini šefova država sve hladniji. Tadić bi povremeno pozvao u Beograd na ručak i razgovor posebnig savjetnika Budimira Lončara s kojim ga je vezalo poznanstvo još iz davnih dana i Lončar bi se s tih sastanaka uvijek vraćao umjereno optimisičan, s porukom kako je Tadiću stalo do odnosa s Hrvatskom, ali kako se Hrvatska ni na koji način ne bi trebala /više/ eksponirati u stvari Kosova, te kako atmosferu u regiji svojim neodmjerenim izjavama kvari šef diplomacije Vuk Jeremić, ali eto, Tadić je odlučio uzeti stvari u svoje ruke i s regionalnom politikom, što znači i s odnosima s Hrvatskom, bavit će se od sada isključivo njegov ured. To se nikada nije dogodilo. /.../ |
 |
| Louis Postruzin - Australija |
|
Predsednik otcepljenog dela Bosne i Hercegovine, s priznatim dejtonskim imenom Republika Srpska, Milorad Dodik odbio je da ustane u vreme intoniranja himne BiH tokom prijema koji je (10. aprila) u sarajevskom hotelu “Evropa” priredio ruski ambasador u toj zemlji Aleksandar Bocan-Harčenko. Dok su svi stajali, Milorad se ustremio prema obližnjoj fotelji i svalio se. Kad su ga novinari obasuli pitanjima beg od Laktaša se iznervirao i poslao ih k vragu (srpski: crnom đavolu). Milorad se veoma iznenadio/unervozio kad su ga kolege priupitale o obeležavanju stogodišnjice Prvog svetskog rata, nakon čega je rekao da “niko iz Republike Srpske neće prisustvovati obeležavanju 100 godina od Sarajevskog atentata koje organizuju vlasti u Sarajevu. Jer je riječ o politizaciji tog događaja”.
Dodiku se ne dopada što feštu organizuju “lokalne strukture vlasti”, što, kaže, nema podršku unutar cele BiH. On ističe da su “uklonjene stope Gavrila Principa s mjesta atentata” (o tome bi se dalo razgovarati), ali i to da nema nameru da dolazi u Sarajevo ispred table na kojoj piše da je atentat izvršio - srpski agresor. Još bi, veli, da sruši tablu. Poznavao sam jednog starog dubrovačkog stolara koji je za drčne i neuljudne imao rezervisan izraz – taslak. Zavirio sam u rečnik i davno otkrio (Rečnik SH književnog jezika, knjiga šesta, strana 151) da je u pitanju komad neobrađena ili grubo otesana drveta; panj, klada, trupac, a može da znači i neobrađen, neotesan blok kamena. Mnogo, bre, neotesanih ljudi na sceni.
*
Ista tabla razlog je i srpskom predsedniku Tomislavu Nikoliću što ne želi da ode na Vidovdan u Sarajevo. Gostujući na RTS Nikolić je objasnio da je prvobitna ideja bila da svi odu u Sarajevo, i da se oko toga dogovarao sa rukovodstvom RS i članom Predsedništva BiH Nebojšom Radmanovićem. Međutim, nadležnost za organizaciju preneta je na grad Sarajevo, koji želi svečanost da održi u zgradi na kojoj piše da su na tom mestu srpski zločinci ubijali. “Tako ne možemo da se mirimo”, kazao je Nikolić i potvrdio da ne može da ide tamo gde će neko da optuži njegov narod. Ne kaže on da to nije tačno, ali možda računa na još jedan mandat i mrsko mu da pogleda u slova, bilo da se odnose na Gavrila ili Radovana, svejedno.
*
Na šta vas je podsetila nedavna medijska zabava o navodnom (ipak) plagiranju doktorata jednog važnog druga. Mene na vic. Kada se pre sedam-osam godina otkrilo (ono što se, očito, dugo radilo) da su profesori, bogami i dekan, kragujevačkog Pravnog fakulteta zarad ličnog ćara snizili kriterijum za polaganje ispita i nabavku diploma, dovitljivi narod odmah je smislio pošalicu. Ona govori da je vozač autobusa putnike na kragujevačkoj stanici obavestio gde su stigli i da pre nego što nastave put sledi petnaestominutna pauza. Možete se osvežiti u staničnom restoranu, a oni koji su pri parama mogu da završe i neki od ovdašnjih fakulteta, najlakše Pravni...
Polaganje ispita, bilo uz podmićivanje (parama, poklonima) profesora ili intervencijom preko uticajne ličnosti nije novo, toga je bilo i biće ga i ubuduće. Sedamdesetih godina prošlog stoleća bilo je u modi da neke visokoškolske ustanove iz većih gradova dolaze nekoliko puta godišnje u manje varoši vikendom, gde su od petka uveče do nedelje uspevali da zgotove i predavanja i ispite i krkaju jagnjetinu. Jedna takva “školica” postojala je u Jazini, mestu i istoimenom lepom motelu jedva kilometar-dva od hercegovačke granice u pravcu Nudola i Grahova. Kandidati si bili izvanredni studenti i promovisani su u inženjere organizacije rada. Jednog od njih nakon sticanja diplome potražio je rođak, a inženjerova supruga gostu rekla da ne može da ga primi. Zašto, je li kod kuće, pitao je, a domaćica tiho ali krajnje ozbiljno rekla da jeste kod kuće, ali pst(!) – u kabinetu. Drugi je po diplomiranju izmenio i veoma uvećao “firmu” na vratima stana. Sada je pored imena bilo i “dipl. ing”, a tabla kao onaj veći đački blok za crtanje. Pričao mi je lokalni novinar da je išao da to fotografiše, a kako mu nije bilo dovoljno lentranje poneo je i metar. I dok je razvlačio metalnu traku metar mu je ispao i dao se u beg.
Osim što bi mnogi hteli da vide diplomu (i zapisnike o polaganju ispita) srpskog predsednika Tomislava Nikolića i još nekih političara koji su se u poznim godinama i brzo snabdeli diplomama, beogradsku varoš je pre nekoliko godina zabavljala priča o diplomi jednog “diplomiranog ekonomiste”. Ni po jada da čovek nije predsednik Privredne komore Beograda (PKB) i zove se Milan Janković. Nakon provere njegove diplome sarajevskog Ekonomskog fakulteta od strane Prvog osnovnog iz Sarajeva je tri puta potvrđeno da Janković nije diplomirao i, što je još gore, da osoba s tim imenom i prezimenom nikada nije ni studirala na tom fakultetu. Rečeni sud ga je osudio na osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Portparolka Suda Ivana Ramić objasnila je kapitalnu stvar da Jankoviću nije stavljeno na teret da je falsifikovao diplomu “već da je pribavio i upotrebljavao falsifikovani dokument”. Inače, gospodin koji u biografiji ima period za “respekt” (član Arkanove paravojske!), tokom procesa je tvrdio da je Sud falsifikovao obaveštenja sarajevskog Ekonomskog fakulteta. Janković je, na osnovu sporne diplome, naknadno magistrirao i doktorirao. Na zvaničnoj internetskoj prezentaciji PKB klikom na O KOMORI i na O MENADŽMENTU dobićete da je predsednik dr Milan Janković, diplomirani ekonomista. Aferim!
Kolega Stevan Jakšić veruje da će se klupko odmotati i otkriti i drugi prekršajci. Dok je bio u Našoj Borbi nije bio lakomislen.
*
Nedavno je, najpre u Medija centru, potom i u Centru za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević promovisana knjiga kolege Tomislava Jakića Nisam zavijao s vukovima. Nakon skoro četvrt veka na Televiziji Zagreb (u spoljnopolitičkoj redakciji), dolaskom novih demokrata postao je višak, rečeno mu je da sedi kod kuće i prima platu. Tri meseca kasnije to je smatrao nepoštenim (da prima, iako umanjenu, platu a ne radi) i zaiskao je raskid radnog odnosa. Iz obimnog intervjua koji sam sa Jakićem uradio za Pobjedu izdvajam samo parčiće. Filmski meštar, reditelj Rajko Grlić ("Kud puklo da puklo", “U raljama života", “Za sreću je potrebno troje", “Čaruga", “Karaula"...) o Jakšiću i knjizi kaže: “Na početku sam mislio da je čovjek jednostavno odlučio podvući crtu i zabilježiti ono što mu se u karijeri dogodilo. Uredno, objektivno koliko je objektivnost subjektu u priči uopće moguća. No stranice su sve manje i manje izgledale kao završni knjigovodstveni račun obektivno jednog života, a sve više kao odbrana osobne časti u nečasnim vremenima. U današnjoj Hrvatskoj koja sve više podsjeća na Čikago tridesetih, gospodin Jakić svjedoči kako se i u banditskim vremenima može živjeti nebanditski”.
Jakić kaže da kao novinar nikada nije imao ni ambiciju ni želju da piše knjigu. Njegove beleške su, veli, rezultat nemoćnog besa u sudaru sa kulturom laži koja je zavladala sa ovim našim prostorima zadnjih dvadesetak godina. Poželeo je ostaviti jedan zapis, neka stoji i drukčije viđenje, istinito. Knjiga nije pisana iz hrvatske perspektive, nema nacionalni naboj i to je, kaže, zadnje što bi mu ikada palo na pamet. Novo izdanje ima poglavlje nastalo nakon što je ostao savetnik Stjepana Mesića i pošto je prestao da bude predsednik Hrvatske. Javljao mu se u više navrata bivši oficir JNA, diplomirani sociolog, koji mu je dao vrlo korisne analize o vremenu rastakanja JNA i pretvaranja u Vojsku Srbije i uloge nacionalizma u raspadu Jugoslavije. U delu prilozi je i materijal koji je interesantniji za ljude u Hrvatskoj nego u Srbiji je priča njegovog rođaka koji je na kraju rata bio mobilisan u domobrane i koji je prošao taj famozni križni put s kojim se danas toliko manipuliše. Uspeo ga je nagovoriti, možda godinu pre njegove smrti da mu u magnetofon ispriča kompletnu priču od zarobljavanja preko puta kroz Hrvatsku do Vojvodine.
Gradimir Gojer, sarajevski pozorišni reditelj koji mi je tokom rata kada sam u glavni grad BiH kao novinar Borbe (h)rupio preko nekoliko evropskih zemalja, zajedno sa Harisom Pašovićem i Ademirom Kenovićem čuvao ono malo duše, kaže da je Jakić “jedan od onih ljudi koji je obavio na iznimno suptilan način temeljitu detuđmanizaciju u medijskom prostoru, čovjek koji je znao i umio da osjeti da sve ono što je ‘takozvana’ i ‘demokratskim’ promjenama povijest nanijela Hrvatskoj 90-ih godina nije niti blizu demokratskog ozračja niti je nikakva nova vrsta demokratije. Jakić je istrajno, cijela dva mandata bio najbliži suradnik čovjeka kojeg smatram najvećim državnikom balkanskih prostora, naravski poslije Tita”.
Dragan Banjac
