Ljubo S. Babić, IZAZOVI, POSRTANJA, SUNOVRAT, Društvo za istinu o NOB i Jugoslaviji, Beograd, 2013

DA SE LUDILO RATA VIŠE NIKAD NE PONOVI

Knjiga od nepunih 300 strana svojim dopadljivim stilom i pitkim načinom pripovedanja svedoči o životu jednog čoveka i jedne zemlje, oboje rođenih skoro u isto vreme, s tim da je taj čovek, autor knjige, nadživeo svoju zemlju koju je toliko voleo, za koju se nesebično borio.

Oživljavajući prošlost u ovoj knjizi, Ljubo Babić, učesnik NOB-a, većnik AVNOJ-a i docnije visoki politički funkcioner i ambasador, iskreno je izneo zbivanja u kojima je bio akter, a trudio se da verodostojno čitaocu prenese i događaje u kojima nije neposredno učestvovao ali ih je po prirodi svojih političkih funkcija koje je obavljao, ne samo pratio nego i pomno analizirao. Njegov dugi životni vek – rođen 1916., dakle ove godine navršiće 98 godina – učinio ga je svedokom čitave jedne epohe, u kojoj su se zbivali dramatični događaji i nizale ratne tragedije. Rođen u Austrougarskoj monarhiji, bio je svedok zbivanja u monarhističkoj Jugoslaviji, učesnik u Drugom svetskom ratu, pregalac posleratne mukotrpne obnove i izgradnje nove, avnojske Jugoslavije na potpno drugačijim društvenim i političkim temeljima, ali na nesreću bio je i svedok njenog krvavog raspada. Teško se mirio sa tom istinom i u tim tragičnim danima pokušavao je zajedno sa manjom grupom svojih drugova i saboraca da nešto učini na zaustavljanju bratoubilačkog rata, a za spas zajedničke domovine.

Sasvim je razumljivo da su ga u pisanju ove knjige ponekad obuzimale snažne emocije, da je možda neke događaje nesvesno obojio njima, ali to je sasvim razumljivo i mora mu biti oprošteno kao čoveku koji je u antifašističkoj borbi i nakon rata stvarao Jugoslaviju kao zajednicu ravnopravnih naroda. Ta i takva država bila je životni projekat Babićeve generacije, pa mu je njen dramatičan slom izuzetno teško pao. Ljubo Babić je za razliku od većine svojih drugova, ratnih saboraca, ostao veran izvornim načelima na kojima se zasnivala SFRJ i nije ga pokolebala primamljiva nacional-patriotska, velikosrpska retorika srpskih komunista iz osamdesetih godina koju je promovisao Slobodan Milošević. Jasno i decidno Babić je osudio Miloševićevu politiku kao šovinističku, kao neprimerenu i razbijačku u jednoj višenacionalnoj državi, baš kao što se svim svojim snagama, iako već u dubokoj starosti, usprotivio ratu i suludoj borbi za teritorije. Zato je njegova želja bila ne samo da opiše svoj život i kroz njega čitav jedan vek prepun istorijskih zbivanja koja su umnogome odredila sudbinu Balkana u celini, nego i da mladim ljudima i novim generacijama ukaže na svu strahotu ratova i sukoba. Kao predstavnik srpskog naroda, kao čovek koji je iskusio dva rata, on ima potrebu ali i moralno pravo da se kritički osvrne na sve buduće srpske vlade i upozori da “srbijanska politika ne sme više nikada prizivati nikakav haos koji bi nastao na ovim prostorima jer bi se on lako mogao pretvoriti u evropski haos. Toga treba da bude svesna i viskoa predstavnica za spoljnu politiku Evropske unije Ketrin Ešton koja bi morala da energičnije osuđuje sve negativne pojave na Balkanu, sve izjave balkanskih političara koje vode mržnji i sukobima, a ne miru i dijalogu.”

Ljubo Babić nema gotove recepte za demokratizaciju odnosa medju novonastalim državama u regionu kao i unutar svake od njih, ali nedovosmisleno smatra da je etnička uskogrudost i politička upotreba nacije opasno igranje vatrom od koje bi mogao ponovo da nastane veliki oganj. On shvata da postoje različiti, često i oštro suprotstavljeni interesi balkanskih državica, ali isto tako zna i poručuje da se svi oni moraju rešavati mirnim putem, političkim dijalogom pre svega, a ne ratom. Stoga nam šalje eksplicitnu poruku: “Rođen sam u sred Prvog svetskog rata, učestvovao sam u Drugom, a na moju nesreću doživeo sam i ratove iz devedesetih godina i zato smatram da s punim pravom i moralnim osnovom, mogu da poručim: rat je katastrofa za čoveka, za narode, za države i trebalo bi ga zabraniti kao način rešavanja konflikata među narodima”. Autobiografska knjiga od nepunih 300 strana svojim dopadljivim stilom i pitkim načinom pripovedanja upečatljivo svedoči o životu jednog čoveka i jedne zemlje, oboje rođenih skoro u isto vreme, s tim da je taj čovek, autor knjige, nadživeo svoju zemlju koju je toliko voleo, za koju se tako nesebično borio. Ta tužna činjenica prema rečima samog Ljube Babića, podstakla ga je da napiše ovu knjigu kao neku vrstu upozorenja svima nama: da se zlo iz devedesetih godina, ludilo rata, nikada više ne ponovi.