Ponovno promišljanje demokratije

U naprednim zemljama, nezadovoljstvo vladama dolazi zbog njihove nesposobnosti da obezbede efektivne ekonomske politike za rast i usklađivanje. U novijim demokratijama sveta u razvoju, propust da se zaštite građanska prava i politička sloboda je dodatni izvor nezadovoljstva.

Po mnogim merilima, svet nikad nije bio demokratskiji. Zapravo, svaka vlada je, barem deklarativno, posvećena demokratiji i ljudskim pravima. Iako izbori možda nisu slobodni i fer, masivna izborna manipulacija je retka, a dani kada su samo muškarci, belci i bogataši mogli da glasaju, davno su za nama. Globalne ankete pokazuju, od 1970-tih , stalni rast u procentu zemalja koje su „slobodne” – trend koga je Semjuel Hantigton nazvao “trećim talasom” demokratizacije.
Širenje demokratskih normi, od naprednih zemalja zapada ka ostatku sveta, možda je najznačajnija korist globalizacije. A još nije sve dobro sa demokratijom. Današnje demokratske vlade slabo obavljaju svoj posao, i njihova budućnost ostaje vrlo mnogo pod sumnjom.
U naprednim zemljama, nezadovoljstvo vladama dolazi zbog njihove nesposobnosti da obezbede efektivne ekonomske politike za rast i usklađivanje. U novijim demokratijama sveta u razvoju, propust da se zaštite građanska prava i politička sloboda je dodatni izvor nezadovoljstva.

Istinska demokratija, ona koja kombinuje vladavinu većine sa poštovanjem prava manjine, zahteva dva kompleta institucija. Prvo, institucije reprezentacije, kao što su političke partije, parlamenti i izborni sistemi, potrebne su zbog izlaganja potreba stanovništva i njihovog stavljanja u političku akciju. Drugo, demokratija zahteva institucije obuzdavanja, kao što su nezavisno sudstvo i mediji, da bi se podržala fundamentalna prava, kao što je sloboda govora, i sprečila vlada da zloupotrebi svoju moć. Reprezentacija bez obuzdavanja - izbori bez vladavine zakona – je recept za tiraniju većine. Demokratija u ovom smislu – koju mnogi nazivaju “liberalnom demokratijom” – cvetala je jedino posle pojave nacionalne države, narodnog ustanka i mobilizacije, izazvanih industrijskom revolucijom. Tako da ne treba biti iznenađen da je kriza liberalne demokratije, koju mnogi njeni stari praktičari sada žive, refleksija stresa pod kojim nacionalna država traži samu sebe.

Oton Anton Reisinger - Hrvatska

Napad na nacionalnu državu dolazi i odozgo i odozdo. Ekonomska globalizacija je otupila instrumente nacionalne ekonomske politike i oslabila tradicionalne mehanizme prenosa i redistribucije koji su jačali socijalno uklapanje. Osim toga, političari se često kriju iza (stvarnih ili izmišljenih) takmičarskih pritisaka koji dolaze iz globalne ekonomije da bi opravdali odsustvo odgovornosti za potrebe stanovništva, a navode, opet, iste pritiske kada uvode nepopularnnu politiku, kao što je fiskalna strogost.
Jedna od posledica je porast ekstremističkih grupa u Evropi. U isto vreme, regionalni separatistički pokreti, kao što su oni u Kataloniji i Škotskoj, iskušavaju zakonitost nacionalnih država kakve sada postoje, tražeći svoje odvajanje. Svejedno da li će učiniti suviše mnogo ili suviše malo, mnoge nacionalne vlade se suočavaju sa krizom reprezentacije.
U zemljama u razvoju, mnogo češće nedostaju institucije obuzdavanja. Vlade koje su došle na vlast izborima često postaju koruptivne i gladne moći. One ponavljaju prakse elitističkih režima koje su zamenile, pritiskaju štampu, smanjuju građanske slobode i oslabljuju ( ili zarobljavaju) pravosuđe. Rezultat je nazvan “netrpeljivom demokratijom” ili “takmičarskim autoritarijanizmom”. Venecuela, Turska, Egipat i Tajland su neki od bolje poznatih, nedavnih primera.
Kada demokratija pravi propuste ekonomski ili politički, možda treba očekivati da će neko tražiti autoritarna rešenja. A za mnoge ekonomiste, koji ekonomsku politiku delegiraju tehnokratskim telima da bi se zaštitili od “ludila masa”, to je skoro uvek radije izabran pristup.
Sa svojom nezavisnom centralnom bankom i fiskalnim propisima, Evropska unija već dugo ide ovim putem. U Indiji, poslovni ljudi čežnjivo pogledaju prema Kini i žele da njihove vođe mogu da postupaju baš tako hrabro i odlučno- što znači više autokratski –u reformskim izazovima zemlje. U zemljama kao što su Egipat i Tajland, vojna intervencija se vidi kao privremena nužnost zbog okončavanja neodgovornosti izabranih vođa.
Ovi autokratski odgovori su krajnja samoodbrana, jer produbljuju demokratsku slabost. U Evropi, ekonomska politika zahteva više demokratskog legitimiteta, a ne manje. Ovo se može postići ili značajnim ojačavanjem demokratskog razmatranja i odgovornosti na nivou EU, ili porastom autonomije država članica u ekonomskoj politici.
Drugim rečima, Evropa se suočava sa izborom između više političke unije i manje ekonomske unije. Onoliko dugo koliko ona odlaže da napravi izbor, trpeće demokratija.
U zemljama u razvoju, vojna intervencija u nacionalnu politiku podriva dugoročne izglede za demokratiju, jer otežava razvoj nužne “kulture”, koja uključuje običaje umerenosti i kompromisa među takmičarskim civilnim grupama. Onoliko dugo koliko vojska ostaje krajnji politički arbitar, ove grupe fokusiraju svoju strategiju radije na vojsku nego na nešto drugo.
 Efektivne institucije obuzdavanja ne pojavljuju se preko noći; i, može izgledati da oni na vlasti nikada neće ni želeti da ih stvore. Ali, ako postoji verovatnoća da ću biti smenjen i da će opozicija doći na vlast, takve institucije će me zaštititi od zloupotreba drugih sutra, kao što one danas štite druge od mojih zloupotreba. Tako da snažno podržavanje političkog takmičenja predstavlja ključni preduslov da se netrpeljiva demokratija vremenom vrati liberalnoj.

Optimisti veruju da će nove tehnologije i načini vladanja rešiti sve probleme i poslati demokratije centrirane na nacionalnoj državi putem konja sa kočijama. Pesimisti se plaše da današnje liberalne demokratije neće biti u stanju da odgovore na spoljašnje izazove koje montiraju netrpeljive države kao što su Kina i Rusija, koje su vođene jedino trvdokornom realpolitikom. Ako demokratija treba da ima budućnost, biće potrebno da stalno bude ponovo promišljana.

Deni Rodrik 
Prevela  Borka Đurić