Ukrajinska kriza

ZAŠTO BAŠ TAKO?

Nekada najmoćniji moraju shvatiti kakve im se granice objektivno nameću, a oni čija je snaga u porastu takođe da razumeju dokle mogu da idu. Kriterijum mora da bude očuvanje svetskog mira.

Događaji u Ukrajini kako god da se tumače nikoga u Evropi ne ostavljaju ravnodušnim. Nije to samo zato što je u pitanju zemlja sa 46 miliona stanovnika već i zbog njenog položaja, prošlosti, a i ekonomskih potencijala. Možda bi stvari izgledale drugačije da to nije evropska zemlja koja je nekada pripadala moćnom Sovjetskom savezu. Stoga neka ne čudi često postavljeno pitanje: zašto se to tamo događa? Ko je to želeo i kome to treba ?

Možda liči na izbegavanje ako se odmah ne pruži direktan odgovor, ali je ipak neizbežno reći da sve što se u toj zemlji događa uzročno i posledično povezano je sa kretanjima na globalnom političkom planu, uključujući i svetsku ekonomsku krizu koja je počela 2008. godine i još se nije završila. Razume se, da su u centru pažnje odnosi Ruske federacije i zemalja članica Evropske unije i SAD. Građani Ukrajine takođe su faktor bilo kao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost, već kako kome odgovara.

Stara praksa- nove pretenzije

Naime, od vremena kada se raspao Sovjetski savez počeo je proces  promena u odnosu snaga glavnih protagonista svetskih zbivanja. Pre svega pojavila se nova sila – Kina – koja se i dalje brzo probija ka samom vrhu. Pored njen, javlja se takođe kao nova svetska sila Indija, kojoj možemo u regionalnom smislu dodati Indoneziju, Južnu Koreju, Brazil i Južnu Afriku, pa i Tursku. To ne znači da SAD nisu i dalje po svim parametrima najmoćnija država u svetu, a da Evropska unija kao integracija nije ekonomski najmoćnija grupacija. Japan još opstaje tamo gde jeste, a Ruska federacija uz mnoge teškoće polako se oporavlja i postaje moćan faktor na evro -azijskom prostoru. Svetska ekonomska kriza je te procese promena na neki način podržala a i otkrila mnoge sistemske slabosti zemalja političkog Zapada, mada i neki drugi delovi sveta su takođe loše prošli. Ukratko: poredak svetske moći se izmenio i menja se ne previše brzo, ali ipak dovoljno brzo da su se neke ranije premise nastupa u međunarodnoj zajednici  bitno promenile. Jednostavno, niko više nije što je bio, mada je teško odreći se pređašnjih pozicija  i snaći se u novim okolnostima.  
             Zbog svega toga možemo da očekujemo razne poremećaje u ranije uspostavljenom svetskom poretku koji su posledica spoja stare prakse i novih pretenzija. Da li baš zbog toga svet treba da prolazi kroz nove muke teško je dati jasan odgovor. U svakom slučaju radi opstanka i napretka svakog činioca ponaosob moraju se pronaći odgovori koji neće dovesti u pitanje svetske ekonomske tokove, a pogotovo ne mir u oblastima koje su najosetljivije na promene. A da se to ne bi dogodilo trebalo bi otvarati mnogo spremnije puteve dogovaranja i usaglašavanja razlika. Nekada najmoćniji moraju shvatiti kakve im se granice objektivno nameću, a oni čija je snaga u porastu takođe da razumeju dokle mogu da idu. Kriterijum mora da bude očuvanje svetskog mira, skladni odnosi i unapređenje socijalno ekonomskog dobra svih. Svaki drugi dnevni red je besmislen. Kao način uređenja međunarodnih odnosa monopolarnost sile je totalno neizvodljiva, a bipopolarnost takođe nije nikome na dohvatu ruke. Jedino što je moguće je podržavanje multipolaranog sveta, što u traženju novih rešenja nameće i više partnera. A više partnera pretpostavlja deobu dobiti i rizika i na one koji u taj krug nisu ranije ulazili.

Uzimajući u obzir navedene okolnosti, ukrajinska kriza nije nastala juče, niti raspadom Sovjetskog saveza već vuče svoje korene iz vremena kada su  počele da se razvijaju još pre dva veka. Etnički, kulturni i verski sastav sadašnje Ukrajine je veoma različit. U Evropi takav primer ne postoji sem ako izuzimamo Rusku federaciju koja je evro azijska zemlja. Zapadni deo je u stvari bivša austrougraska pokrajina Galicija, kojoj možemo dodati Rusinsku oblast i delove koji su naseljavali Poljaci. U tom delu Ukrajine u prošlosti nije među stanovništvom bilo mnogo ni sloge ni ljubavi, štaviše, tokom Prvog a još više Drugog svetskog rata bilo je i prolivanja krvi, sličnog kvalifikaciji genocida. Nešto dalje prema istoku smestili su se Ukrajinci pravoslavci i Rusi. Među Ukrajincima značajan deo nikada nije želeo da prihvati rusku, a potom ni sovjetsku vlast. Zato nije ni čudo što su za vreme Drugog svetskog rata ukrajinski nacionalisti formirali jedinice koje su brojale čak do 100.000 boraca i sa kojima su sovjetske snage završile rat tek 1950. godine. Istočni i južni deo Ukrajine su potomci Rusa koje je ruska imperija naselila kada je odatle potisnula Tatare i Turke. Na sve ovo ne možemo a da ne dodamo da postoje tri vere: unijate, ukrajinska pravoslavna crkva i ruska pravoslavna crkva, koje se u svom verskom učenju ne razlikuju ali jesu oznaka posebnog identiteta. Slično je i sa jezikom. U upotrebi je veoma rasprostranjen ruski jezik, mada veliki broj govori ukrajinski.

Ukrajina- tampon izmedju EU i Rusije

Raspad Sovjetskog saveza ostavio je Ukrajinu u onim granicama koje nisu ni malo vodile računa o etničkim podelama, a pogotovo ne o željama građana. Takva Ukrajina, pošto je stekla nezavisnost prvi put u istoriji, ne uspeva da uspešno prebrodi prelazak na tržišnu privredu već ulazi u duboke socijalne podele, loše upravljanje i korupciju opasnih razmera. Međutim, njen geo-strateški položaj nije zanemarljiv faktor jer razdvaja natovsku Evropu od Rusije kao drugu nuklearnu silu u svetu. Zbog toga Ukrajina ostaje da bude zanimljiva i za politički Zapad i za Rusiju. Da li se takva situacija koja u sebi nosi klicu budućih razdora mogla na konstruktivan i miroljubiv način da prevaziđe. Svakako da jeste. Ključ je bio u ekonomskom sporazumu Rusije i Evropske unije koji bi ostavio prostor i za ukrajinsku ekonomiju. Ovom treba dodati bezbednosni aranžman koji se jedino mogao sklopiti preko posebne evropske organizacije bezbednosti i Rusije, same ili povezane sa još nekim bivšim članicama Sovjetskog saveza. Premda je bilo razgovora na te teme, ne znaju se tačno razlozi zašto se nije išlo dalje u tom pravcu, bar niko ih nije saopštio. Ostaje nam da verujemo da uzroke treba tražiti u posledicama svetske ekonomske krize i globalnim promenama koje su uticale na geo-strateško odlučivanje u SAD. Verovatno i sama Evropska Unija nije bila spremna da zbog svojih unutrašnjih razloga ulazi u bilo kakvo strateško partnerstvo sa Rusijom, dok je NATO pod vođstvom SAD po inerciji logike iz Hladnog rata nastavio sa politikom opkoljavanja Rusije.
     

Možda se odnosi političkog Zapada i Rusije ne bi dalje pogoršavali, da se vođstvo Evropske unije nije založilo da Ukrajinu što više približi ovoj integraciji putem ugovora o pridruživanju. Rusija je to shvatila, opravdano ili ne, kao ugrožavanje njenih interesa ili, što je još gore njene bezbednosti. Pored toga, Rusiji je veoma stalo, ako nema strateškog dogovara sa Unijom, da za sebe obezbedi svoj trgovinski blok kako bi ojačala svoje ekonomske pozicije onoliko koliko joj dopuštaju okolnosti u njenom neposrednom okruženju. Svi ti nesporazumi zajedno bili su dovoljni da stvari krenu naopako. Da ne bi sve bilo jednostavno u tom kompleksu problema, umešali su se i ekonomski interesi Nemačke prema Rusiji i nastojanje SAD da zbog svoje zauzetosti Pacifikom ne ispuste Evropu da sama rešava svoje probleme.

Geopolitičko pitanje

Što se tiče same Ukrajine ova zemlja je iz lakše situacije ušla u težu, pa je sada mnogo složeniji zadatak pregovarati o rešenjima, pogotovo kad u tome najmanje udela imaju ukrajinski građani. Razne ekstremističke organizacije bilo koje provenijencije ne mogu biti zamena za stabilnost kao ni formiranje vlade tako što će u nju ući osam predstavnika sa zapada zemlje a dva sa istoka.  Ono što je najgore: sve to treba da plati tamošnji narod, ne daj bože svojim životima, ali svakako svojom dobrobiti.
Ukrajinska kriza je geopolitičko pitanje i zato je obaveza Evropske unije, SAD i Rusije da pomognu da se nađe rešenje koji svi moraju da prihvate i da se to neodložno i na efikasan način poveže sa ekonomskim oporavkom. Ako se to ne uradi, to bi pre svega išlo protiv Evrope kao celine. Zemlja, pocepana i u haosu, nikome ne treba, a svakome smeta. Nadajmo se da će kod velikih sila biti dovoljno razuma i volje da se nađu rešenja za Ukrajinu do kojih se objektivno neće lako doći a još možda i teže sprovesti.

Bilo bi za ceo svet dobro da se iz ukrajinske situacije izvuku pouke koje bi u novom odnosu snaga vodile ka miru i razumevanju svugde u svetu.

Simeon Pobulić