Plagiranje (lat. lagiarius- krađa, otimanje) kao sistem vrednosti

IMITATORI, FALSIFIKATORI I PLAGIJATORI

Realnost  svojim krutim obrisima i sadržajima često može da baci senku na proces imitacije, zbog čega imitatori  stvaraju sopstvenu realnost, kompatibilnu sa njihovim ulogama. Negiranje, poništavanje i transformacija su najednostavniji i najefikasniji mehanizmi za promenu realnog sadržaja

Dragica  Stanojlović

Svaka društvena anomalija koja se javno obznani u Srbiji, rešava se po istovetnom obrascu. Događaj pobudi medijsku pažnju, koja pokreće javne rasprave i reakcije na društvenim mrežama ili tradicionalna kafanska prepričavanja. Stručnjaci problem sagledavaju sa naučnog, kvazi naučnog, sociološkog, istorijskog, psihološkog i ekonomskog aspekta. Analize obično potvrđuju ono što je već bilo poznato, političari daju obećanja da će relevantni državni organi ispitati sve događaje i da će se „sa takvom praksom“ prekinuti. Na događaj se obično brzo zaboravi jer ga potiskuju novi kojima disfunkcionalno državno ustrojstvo obiluje. Aktuelna afera izazvana sumnjom da je ministar unutrašnjih poslova plagijator i farsična situacija sa doktoratom rektora univerziteta na kome je dotični ministar doktorirao, ne predstavljaju izolovanu epizodu u kojoj učestvuju neodgovorni pojedinci ili male grupe ljudi asocijalne psihološke strukture. Događaj predstavlja samo jednu od eksponiranih manifestacija razvijene društvene anomije i naraslih patoloških načina socijalnog funkcionisanja. Ministar je samo jedan od predstavnika društvene kvazi elite potekle iz haosa koji su pre nekoliko decenija stvarali ljudi koji se i danas nalaze na ključnim državnim pozicijama i aktivno odlučuju o načinu funkcionisanja države. Oni su kreirali i kreiraju sisteme vrednosti i pravila funkcionisanja zasnovana na neutemeljenim principima i zakonima za jednokratnu upotrebu. Njihovim delovanjem etabliran je sistem čija je dinamika razorila kohezivne društvene snage i ustoličila relativnost kao osnovni model organizacije.

Probijanje granica samosvesti

U razuđenom, nekonzistentnom, nekoherentnom i pravilima neograničenom sistemu, suspendovani su zakoni, moralnost, etičnost i odgovornost. Usložnjavali su se i izoštravali principi haosa u kome je svako kreirao sopstvene načine funkcionisanja. Većina stanovnika Srbije se nije snašla u haotičnom vrtlogu, dok je manjina usavršila načine funkcionisanja na socijalno trusnom tlu i sebi i svojima omogućila sva životna zadovoljstva. Ops-tanak i napredak zahtevao je da mentalne snage usmere ka eksternim događanjima i zanemare internu psihičku dinamiku. Eksternalizacija svih mentalnih sadržaja modelirala je percepciju socijalnih uloga i uslovila probijanje granica samosvesti i savesti. Bez tih elemenata ličnost gubi kontakt sa instancama namenjenim preispitivanju sopstvenog ponašanja i delovanja i funkcioniše vođena principom zadovoljstva. Ako ovaj princip nema unutrašnju ni spoljašnju kontrolu ličnost postaje egocentrična i uz osećanje omnipotentnosti, usmerava sopstvene aktivnosti ka izvorima neobuzdanih želja. Ljudi koji se nalaze na značajnim državnim funkcijama u Srbiji, znaju da je društvena kontrola njihovog delovanja nedovoljna i parcijalna i uz izgrađene brojne mehanizme zaštite svojih pozicija, nesmetano sebi omogućavaju ispunjavanje svih zamisli. Ne bave se suštinom društvenih uloga koje su preuzeli voljom građana, koje podrazumevaju odgovrnost, kompetentrnost, samopregor i poštovanje onih koji su im omogućili da se nađu na društveno visoko rangiranim pozicijama jer bi takvo delovanje poništilo princip zadovoljstva. Pošto bi odgovornost i ozbiljan rad predstavljali suviše veliki teret za njihove ličnosti, oni ih jednostavno odbaciju kao nepotrebne i zamenjuju ih spoljašnjim vizuelnim efektima uz čiju pomoć imitiraju suštinu svojih uloga. Poslanici u zdanje skupštine ulaze po crvenom tepihu između gardista u svečanim uniformama. Spoljašnji simboli dostojanstva i ozbiljnosti raspadaju se čim skupština počne sa radom. Poslanicima jednostavno ne mogu da se pripišu atributi dostojanstva i ozbiljnosti. Njihovo ponašanje i delovanje ne može da označi njihovu poziciju predstavnika i zastupnika građana koji su ih birali.

Poistovećivanje sa državom

Nedavni incident nastao kada je predsedavajući odbio da dozvoli da u skupštini govore predstavnici nezavisnih regulatornih tela zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja, odslikao je suštinu sadržaja rada najvišeg zakonodavnog tela države. Predsedavajući nije dozvolio povereniku građana da se obrati poslanicima jer je imitirao čuvara poslovnika, čije klauzule ne poznaje. Predstavnici izvršne vlasti putuju po Srbiji uz policijsku pratnju i spektakularnu jurnjavu automobila, da bi se u gradovima sastali sa svojim partijskim članstvom i ugovorili postavljenje nekoga od njih na neku od funkcija u lokalnoj samoupravi. Predsednik republike imitira državnika u susretima sa predsednicima i predstavnicima stranih država, deleći izmišljeno ordenje i govoreći o značaju međudržavnih kontakata, a kod kuće ne uspeva da izbegne direktni konflikt sa uredništvom jednog dnevnog lista, koji je objavio da je jedan od njegovih brojnih savetnika vršio pritisak na direktorku Agencije za privatizaciju. Imitirajući funkciju državnika, predsednik se poistovetio sa državom na čijem je čelu, optužujući novinare, da su objavljenom informacijom ukaljali ugled Srbije.

Predsednik koji ne imitira ulogu koju vrši ne bi lično odgovarao novinama, i nikako ne bi javno izneo magijsko mišljenje o sopstvenoj transcedentalnosti. Imitiranje uloga pomoću spoljašnjih vizuelnih efekata povezano je sa falsifikovanjem realnosti. Realnost svojim krutim obrisima i sadržajima često može da baci senku na proces imitacije, zbog čega imitatori stvaraju sopstvenu realnost, kompatibilnu sa njihovim ulogama. Negiranje, poništavanje i transformacija su najednostavniji i najefikasniji mehanizmi za promenu realnog sadržaja.

Murat Alimov - Kazahstan

Ljudi na državnim funkcijama kojima je potrebna paralelana realnost, stižu do nje uz pomoć državnih institucija, policije, pravosuđa i medija čiji su vlasnici njihovi saveznici. Kroz tako ispletenu mrežu, nefalsifikovana realnost teško može da manifestuje svoje sadržaje. Sve je dobro čuvano i upakovano za svaku priliku.

Falsifikati diploma ali i istorije

Falsifikuje se istorija, prošlost i sadašnjost. Falsifikuju se policijski i sudski izveštaji, ekspertski nalazi, diplome i titule. Falsifikatori i njihovi falsifikati involvirani su u socijalne i ekonomske sisteme države. Oni su generatori aporije i anomije. Njihovi metafizički zakoni onemogućavaju da se država odredi po obliku državnog i ekonomskog uređenja. Srbija nije demokratska ni apsolutistička ni diktatorka ni monarhistička ni kapitalististička ni socijalistička država. Ona je imitacija zasnovana na falsifikatima koje su realizovali plagijatori. Plagijat u ontološkom značenju iz latinskog jezika (plagiarius) označava kradljivca i otimača. U tom kontekstu politička elita Srbije je decenijama otimala svojim građanima pravo na osmišljen, kreativan, jednostavan i dostojanstven život. Otimačke načine kreirali su otimači prema ličnim, ideološkim i idejnim shvatanjima i stavovima. Neki su otimali kuće i imanja, drugi preduzeća i radna mesta, treći budućnost, četvrti znanje. Ako je ministar policije plagirao doktorat, tim činom je potvrdio sopstvenu pripadnost velikom plagijatorskom sistemu vrednosti, koji se kod nekih osoba etablirao kao crta ličnosti a kod drugih kao način funkcionosanja. Imitatori, falsifikatori i plagijatori su kreirali i održavaju sistem koji je građanima Srbije nametnut, a koji su oni prihvatili kao realnost.