BRAZIL: ZEMLJA PELEA, SOKRATESA I PAULA FREIRA

Pod krinkom apoteoza u slavu fudbala kao stvaralačke i viteške  aktivnosti ispoljavanja hrabrosti, upornosti, volje, talenta, veštine i ostalih sposobnosti i kvaliteta karakterističnih za velike znalce fudbalskog sporta zemlja organizator prvenstva dužna je da izgradi velike stadione sa pratećom infrastrukturom, a FIFA dolazi na gotovo i, ne plaćajući porez državi domaćinu, ubira najveći deo prihoda koji se tokom prvenstva ostvare.

Čega je ime Brazil? Beskrajnih prostranstva amazonskih šuma. Velikih i peskovitih plaža. Omamljujućeg plesa u ritmu sambe zgodnih lepotica. Velikog karnevala u Riju. Velike skulpture Isusa Hrista koja sa jedne visoke stene gleda na Rio de Žaneiro. Brazilije i još mnogih arhitektonskih čuda Oskara Nimajera. Zvuka bosanove Antonia Karlosa Žobima. Marakane, najslavnijeg fudbalskog stadiona na svetu. Najboljih fudbalera sveta, velikih majstora i kreativaca koji s loptom mogu da urade sve što požele izluđujući tako odbrambene igrače protivničkih timova. Garinče, Sokratesa, Zika, Romaria, Ronalda, Rivalda, Ronaldinja, Neimara. Najvećeg među njima, i prema mnogima najvećeg fudbalskog majstora svih vremena, Pelea. Ili je možda ime za veliki broj siromašnih, obespravljenih i potlačenih. Ime bede i očaja favela tih ogromnih sirotinjskih geta. Glaubera Roče, filmskog reditelja koji je tu bedu i borbu protiv te bede pokušao da prikaže u svojim filmskim eksperimentima. Jednog revolucionarnog hrišćanstva i teologije oslobođenja koja u sebi spaja Hrista i Marksa, spasenje i oslobođenje. Paula Freira, mislioca, humaniste i pedagoga koji je hteo da bedne, ponišene i potlačene nauči „uspravnom hodu“. Pa Brazil je ime svega što je navedeno. Ne postoji, jedan Brazil, jedan duh Brazila. Moramo biti načisto s tim, parafrazirati Deridu iz Marksovih sablasti i konstatovati; duhova Brazila je više, više od jednog. .

Brazil kao egzotika

Problem je bio u tome što je jedan od tih duhova bio mimoilažen, prećutkivan, potiskivan, guran u stranu. Ili možda, gušen i egzorcizovan. Jer, u raširenim medijskim predstavama, u univerzumu  pop kulture, u predstavama ljudi bogatog evropskog zapada, Brazil je ime za egzotiku plaža, obline brazilskih žena, karneval i sambu, i iznad svega, fudbal. Kao što ima svoj Orijent i svoj imaginarni Balkan, okcidentalna svest ima i svoju egzotičnu Latinsku Ameriku, svoj egzotični Brazil. Uz izvesna preterivanja i pojednostavljenja, može se reći da je simbol ovog Brazila veliki majstor fudbala Pele. U njemu se sustiču predstave o Brazilu kao mitskom mestu plaža na kojima siromašni mladići iz favela bosonogi uče prve fudbalske korake pomoću kojih kasnije pokoravaju svet i ostvaruju brazilsku varijantu američkog sna; dostizanje bogatstva i planetarne slave. Pele je sublimat predstava o iracionalnoj egzotici, lepršavosti i neuhvatljivosti. Iznad svega on je simbol vrhunskog fudbalskog umeća umeća, kreativnosti i mašte.
Naravno da nemamo ništa protiv veštine, majstorstva, mašte i fudbalske suptilnosti i genijalnosti čiji simbol je Pele. Kao što nemamo ništa protiv plesa u slavu života, u slavu postojanja, bilo da je to ples prema ritmu karnevalskih bubnjeva ili ples majstora fudbalske igre. Problem je u tome što Brazil nije samo ta egzotika čiji simbol je veliki majstor fudbalske igre. Problem je u tome što takve predstave o Brazili kriju i potiskuju drugu stranu Brazila, tačnije, druge strane ove zemlje, jer ima ih više, kako pozitivnih tako i negativnih. Kada je o Peleu kao simbolu egzotike reč, problem je u tome što se na bogatom i racionalizovanom Zapadu priznaje samo takav Brazil, samo Brazil koji predstavlja ono egzotično drugo, ono što je na racionalizovanom Zapadu potisnuto i tabuizirano. Kao egzotično drugo, koje ne traži svoja prava, koje pristaje na to da podražava i pothranjuje predstave koje okcidentalnom svetu služe kao imaginarna dopuna onoga što mu nedostaje, takav Brazil  je bezopasan. Zapadnom svetu treba Brazil bez kritičke svesti, Brazil koji ne zna da misli, kolonijanizovani ili „autokolonijalizovani“ Brazil. Brazil koji zna samo da pleše, a ne zna da misli. Upravo Pele simbol je takvog Brazila. No, konkretizujmo stvar da se ne bismo izgubili u apstrakcijama. Pele simboliše odsustvo kritičke svesti i podaništvo spram velikih i moćnih sportskih organizacija poput FIFE. Pele je simbol fudbala kao ideologije koja prikriva nepravdu, bedu i nasilje. Veliki majstor fudbala uvek je bio verni službenik FIFE. A FIFA je drugo ime za nepravdu i ideologiju.

Pod krinkom apoteoza u slavu fudbala kao stvaralačke i viteške  aktivnosti ispoljavanja hrabrosti, upornosti, volje, talenta, veštine i ostalih sposobnosti i kvaliteta karakterističnih za velike znalce fudbalskog sporta, i apologija sporta kao otelotvorenja  društvenih i kulturnih ideala i normi slobodnog učešća svih bez obzira na rasu, pol i klasu, jednakih šansi za sve učesnike, poštovanje pravila i protivnika (fer-plej), pobeda najtalentovanijih i najsposobnijih, te pohvala u čast planetarnih sportskih takmičenja kao velikih prilika za promociju i afirmaciju gradova, kultura i nacija, ali i sporta kao sredstva za ostvarivanje ekonomske dobiti države, FIFA sa svojim pulom sponzora ostvaruje ogromne finasijske prihode. Recept za uspeh, odnosno za sticanje profita, koji FIFA primenjuje dobro je poznat. Zemlja organizator prvenstva dužna je da izgradi velike stadione sa pratećom infrastrukturom, a FIFA dolazi na gotovo i, ne plaćajući porez državi domaćinu, ubira najveći deo prihoda koji se tokom prvenstva ostvare. Zemlja domaćin uloži milijarde dolara, a onda FIFA zaradi milijarde dolara. Organizacija prethodnog  svetskog prvenstva u fudbalu to pokazuje. Naime, četiri godine pre početka prvenstva vlasti Južnoafričke republike promenile su zakonsku regulativu pa su Svetskom prvenstvu dodelili status „zaštićene manifestacije“, što je podrazumevalo to da se pod ingerencijama FIFE nalazi regulacija načina organizacije prostora oko stadiona, kao i načina vođenja oglašavanja i marketinga, a što je za posledicu imalo uklanjane svih siromašnih uličnih prodavaca koji su pokušali da prodaju suvenire povezane sa obeležjima i ikonografijom Svetskog prvenstva, a kojima je to gotovo jedini izvor prihoda, pri čemu treba istaći da su ove zaštićene zone oko stadiona, koje su se nalazile pod jurisdikcijom FIFE, bile izuzete od oporezivanja i svih drugih državnih zakona. Nepočinstvima FIFE tu nije bio kraj. Još pre početka održavanja samog prvenstva, u gradovima domaćinima prvenstva lokalne vlasti su počele da uklanjaju beskućnike/ice sa ulice, da iseljavaju lokalno izrazito siromašno stanovništvo kao i stanovnike skvotova sa ulica. Prema podacima koje u svom saopštenju povodom prvenstva iznosi Anarhističko-komunistički front Zabalaza (ZACF), „samo u Johanesburgu preko 15.000 beskućnika/ca i dece ulice je pokupljeno i strpano u skloništa, u Kejptaunu je iz opštine proterano na hiljade ljudi iz siromašnih područja i skvoterskih kampova u sklopu beskorisnog projekta Svetskog kupa.” U ovom proglasu se napominje i sledeće. “Gradske vlasti Kejptauna su (neuspešno) pokušale da isele 10.000 stanovnika/ca Džo Slovoa iz njihovih domova da bi ih sakrili od turista koji putuju niz autoput N2, a na drugim mestima su uklonjeni da bi se napravio prostor za stadione, parkirališta železničke stanice”. U svojoj aroganciji moći FIFA je otišla toliko daleko da je u ovoj afričkoj zemlji tokom trajanja prvenstva bilo zabranjeno svako javno okupljanje. Radnici koji su učestvovali u izgradnji stadiona, a koji za svoj rad nisu bili adekvatno plaćeni, ili uopšte nisu bili plaćeni, nisu mogli da organizuju protestno okupljanje.

Pele bez kritičke svesti

Isti scenario bio je pripremljen za Brazil. A Pele je pristao na to da bude ambasador Svetskog prvenstva u fudbalu koje se trenutno odvija u Brazilu. Na ovaj način Pele je pristao i na to da bude ambasador pljačke svog sopstvenog naroda u još jednom kolonijalnom poduhvatu pod dirigentskom palicom FIFE. Ali građani Brazila suprostavili su se aroganciji moći svetske kuće fudbala. Kada je u junu prošle godine u Brazilu organizovan Kup konfederacija, kao generalna proba za Mundijal, veliki broj građana Brazila izašao je na ulice. Građani Brazila ne žele da pristanu na to da se ogromne količine novca ulažu u izgradnju fudbalskih stadiona, dok veliki broj stanovnika ove velike zemlje živi u bednim uslovima, dok nema novca za obrazovanje i kulturu. Građani Brazila ne žele da pune džepove ionako već veoma bogatih multimilijardera vlasnika transnacionalnih korporacija. Građani Brazila rekli su jedno veliko Ne vlastima svoje zemlje ali i FIFI kao planetarnoj kući pljačke! Građani Brazila pokazali su da postoji Brazil koji zna da misli, da postoji Brazil solidarnosti, Brazil borbe za emancipaciju i slobodu. Građani Brazila svoje proteste protiv organizacije Mundijala nastavljaju i u maju 2014. godine. Polovinom maja nekoliko hiljada građana blokiralo je saobraćaj u gradovima Brazila u kojima će biti igrane utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu. Nekoliko hiljada članova Pokreta radnika beskućnika (M6TST) poseglo je za paljenjem guma ispred stadiona Itakerao. Mundijal je počeo ali i protesti se takođe nastavljaju. Može biti da se na ulicama Brazila iznenada probudio duh Paula Freira.
Freire je rođen 1921. godine u Resifeu koji je bio centar siromaštva, bede i nemoći. Pa iako se rodio u porodici koja je pripadala srednjoj klasi, Freire nije mogao da se pomiri sa bedom kojom je bio okružen. Svoj život on je posvetio pokušaju suprostavljanja „kulturi ćutanja“ pod kojom je podrazumevao letargiju i ignoranciju poniženih i potlačenih. Siromašni, poniženi i potlačeni pristali su na vladajuće uslove nepravde i neslobode. Freire je hteo da im priđe kao ljudskim bićima koja imaju pravo na slobodu i koja znaju da misle. Na tom tragu on razvija pedagogiju potlačenih usmerenu u pravcu razobličenja vladajućeg stanja stvari i etabliranih odnosa kao prirodnih i nepromenjivih i oslobađanja učenika za kritičko preispitivanje i samostalno donošenja odluka o načinima života, rada, stvaranja i ponašanja. Svet je otvoren za promene i stvaranje novog. Svaki čovek može da postane Subjekt promene i stvaranja novog sveta, to je poruka koju je Freire i teoriji i u praksi godinama istrajno širio svetom. Za svoj angažman on je morao da plati cenu. Brazilske vlasti nisu mogle da tolerišu njegovo prisustvo. Freire je 1964.godine morao da napusti Brazil. Ali njegov duh iz Brazila nije mogao da bude proteran. Duh Paula Freira danas je na ulicama Brazila. Verujemo da bi Freire bio ponosan na građane Brazila. U svakom slučaju, nakon masovnih protesta u Brazilu tamna strana fudbala više neće moći da bude prikrivana ni u masovnim mejnstrim medijima.
Na kraju treba reći da možda nije slučajno to što se duh Paula Freira pojavio na sceni baš povodom fudbala. Jer, i među brazilskim fudbalerima bilo je onih koji su se ponašali u duhu ovog pedagoga potlačenih. Čuveni Sokrates, majstor fudbalske igre, doktor medicine, politički aktivista i boem, ostaće upamćen po tome što je sa svojim saigračima 1982.godine osnovao grupu Corintians Democracy (Democracia Corinthiana) s ciljem podrške povratku demokratije u Brazil nakon gotovo dvadesetogodišnje vladavine vojne hunte. Fudbalski Sokrat otišao je toliko daleko da je, zajedno sa svojim saigračima iz fudbalskog kluba Korintijans, osvojio prvenstvo Brazila s natpisom Democracia Corinthiana na dresovima. Za razliku od Pelea, doktor Sokrates odbio je da bude ambasador svetskog prvenstva u Brazilu jer ono sa sobom „nosi komercijalizam i ostalo smeće“. Sokrates nažalost nije doživeo da vidi kako se njegovi sunarodnici susprostavljaju „komercijalizmu i smeću“. Ono što raduje jeste to što su neki majstori fudbalskog zanata poput Žuninja i Romarija podržali ljude koji protestvuju na ulicama Brazila. Ono što su neki kritičari sporta, poput Iana Mekdonalda, pre nekoliko godina mogli  samo teorijski da proklamuju sada je postalo realnost. Naime, Mekdonald se u jednom svom radu založio za razvijanje aktivističke orjentacije koja bi podrazumevala uspostavljanje veza između sporta i seta političkih pitanja van sporta, odnosno za povezivanje sporta sa dnevno političkim pitanjima i događajima. Jer, imajući u vidu njegov kulturni značaj, eventualni radikalizam sporta leži u mogućnosti da se njegovom upotrebom budi svest o političkim problemima van sporta.

Žuninjovi i Romariovi napori bili su usmereni u tom pravcu. Žuninjo je tako u toku prošlogodišnjeg Kupa konfederacija reprezentativcima Brazila predložio da u znak podrške ljudima na ulici okrenu leđa prilikom intoniranja brazilske himne, dok je, još jedan veliku majstor fudbalske igre, Romario javno optužio FIFU za to što najveći deo novca od organizacije sportskih takmičenja prisvaja sebi. Romario je FIFU optužio za pljačku! Ako je bila u pravu Rosa Luksemburg kada je rekla da je najrevolucionarniji čin glasno reći ono što jeste, onda je Romariov gest zaista revolucionaran!  Brazilom kruži revolucionarni duh. Brazil danas nije ime za egzotično mesto fudbala, plesa, lepih plaža. Brazil je danas ime pobune. Revolucionarni duh Brazila, čiji simbol predstavlja Paulo Freire, izašao je iz boce u koju su pokušali da ga zatvore! Duh solidarnosti, emancipacije i revolucije kruži gradovima Brazila! Brazil inspiriše. Stara i umorna Evropa je na potezu.

Milorad Gačević