Iz zemlje nemanjića

Smrt oca srpstva i čekićstva

 Kad ode na večna lovišta istovremeno naš najbolji i najgori pisac, onda sve breme vremena koje je natovario na svoje krhko književno znanje-imanje ode skupa s njim. I sva briga za njegov narod  ostane da se podeli onako kako sveci blago dele. Preuzimanje brige, baš kao nekad  u jednom od njegovih, samoupravnih, vremena, snošenje i preuzimanje odgovornosti zavlada za kratko, kao histerija ožalošćenih, kao zlatna groznica na divljem zapadu, pa kao što kaza akademik i princ pesnika M.B., nebo se provali od suza i potopi pola Dobričine Srbije. Prođe ta provala nebeskih suza koja napravi, od žalosti za Ocem srpstva i čekićstva, veću štetu od one koju je sam  Otac nacije napravio svojim političkim i kobajagi književničkim plačem Jeremijinim,  pa kad se potroši do poslednjeg kuku i lele, nastade blaženi intermeco. Svi oni megatrend naslovi od Vremena smrti do ko zna kakvog Vremena biće izbrisani gumicom vremena zaborava kao pogrešno napisana slova u svesci đaka prvaka. Ali, zabluda kao kamen temeljac srpske kuće ostaje, kao izgubljeno vreme ili pogrešna nacionalana investicija. U slavu najboljeg i najgoreg, neka mi bude oprošteno, prisećam se svoje lične bitke, unaped izgubljene, bitke kao groteske sa Vremenom smrti. Pošto se pojavila ta knjiga u književnim kafanama u kojima sam završavao svoje univerzitete, kao deo folklora poče da kruži krilatica, duhovita i otrovna, Vreme smrti i razonode, sretan spoj Ćosićevog pretencioznog naslova i jedne popularne radio emisije Vreme sporta i razonode, i kao što je to običaj, usmeno predanje sam širio revnosno, svom snagom, od društva do društva, rekoh, po književnim kafanama.
 Odnesem, oduševljen tom narodnom krilaticom, daleke 1972. u novopokrenutu Književnu reč, pod uredničkom palicom M. S. – oca stvarnosne proze, za moju stalnu rubriku Život bez muke u 100 lekcija, lekciju 24. Vreme smrti i razonode,  u kojoj sam sasvim nepismeno sa stanovišta ozbiljne kritike promašio temu, a veoma drsko sa stanovišta mog dubokog prezira prema kultu Ćosića, napisao nekoliko desetina redaka, povezujući njegovo kapitalno delo sa nedeljnom radio emisijom Vreme sporta i razonode. Kada sam posle nekoliko dana svratio u redakciju, okružen svojim klimoglavcima, M.S. mi je šeretski saopštio: Kume, tekst ti je odličan, ali nećemo ga objaviti, donesi nešto drugo. To nešto drugo nisam nikad odneo. Ali sam M.S.-u, još jednom vojniku partije i čaršije zaduženog za lik i delo D. Ćosića, tamo na licu mesta, u njegovoj kuhinji, sa svim pomoćnim kuvaricama Književne reči,  u vidu kletve prorekao: Već te vidim kao glavnog urednika NIN-a. Moje kletva se nije ostvarila, on je otišao mnogo dalje od urednikovanja NIN-om, i još nije, hvala bogu, okončao svoje životno delo. Tada sam smatrao, pa, hvala bogu, i sada smatram  taj nedeljnik sinonimom najperfidnije cenzure kulturnog života Srbije. No, vreme je da vas, poštovani čitaoci, u ovo vreme, kada se uveliko piše o cenzuri i njenim sofisticiranim vidovima, podsetimo šta se i kako nekad cenzurisalo.

Život bez muke u 100 lekcija
Vreme smrti i razonode   
(24. lekcija)

... Vreme smrti bez razonode nije pravo vreme smrti, govorio je, dragi moji kursisti, pokojni teča, nije to ono vreme koje se pamti i ceni iznad svega. Kad bih ja bio pisac, govorio je moj pokojni teča, napisao bih Bibliju sa darvinističkim primerima evolucije, ni Ilijada domaće proizvodnje ne bi loše prošla! Ali, uzdisao je pokojni teča, koliko ja znam, honorare za te dobre knjige niko nije dobio. Ne kažem, uzdisao je teča, oko tih knjiga uvek se vrtela dobra para, ali   pisci ni dinar honorara za njih nisu uzeli. Pa, iako ih je narodni genije stvarao, moglo se naći načina da mu se isplati bar minimalni honorar. Kad bih bio pisac, znao bih šta bih radio. Promućuran spisatelj, tvrdio je teča, bez obzira što živi u mrtvo vreme, mora snažno da ga doživljava. Svakodnevno gledajući sa svoje terase smrt vremena, on se može potruditi da gladnom čitaocu pruži malo razonode prikazujući mu one slavne dane kad nije moglo biti ni govora o mrtvom vremenu, kad se svuda prostiralo vreme smrti. Jedna od najmilijih poslastica  dokonog čitaoca oduvek je bila herojska prošlost, a književni kolači umešeni od testa nacionalne prošlosti još su slađi i ukusniji.

Nafiluju ti te kolače, govorio je teča, slatkim filom od golih činjenica i dokumenata, pa će ti radnja raditi kako se samo poželeti može. Književnik mora biti pomalo i poslastičar, udarao je teča rukom o sto, ne možeš ti ponuditi publici bućkuriš, gorko nikad ne sme biti jače od slatkog, a stvari se, bogami, moraju i zamesiti dobro! Eh, kako je slavna Mir-Jam pisala za dokona, a nežna srca! Sve je fino, preovlađuju lepo vaspitani junaci, samo se tu i tamo nađe neko ko je dostojan prezrenja i pisca i čitaoca. A osećanja se razmile po papiru ko dudovac po lišću, prosto jedu hartiju, knjigu nigde ne vidiš samo gola osećanja. Kad bih ja bio pisac, pisao bih isto kao Mir-Jam, samo za muškarčine.

Salon karikature Zemun 2014/ Norman Isaac - Filipini

Na ivici života i smrti napravio bih takvu terevenku da se ne bi znalo ko pije, ko plaća. Razonodio bih dokonog čitaoca, muškarca, takvim istorijskim činjenicama, takvim novinskim izveštajima, da bi se sve pušilo. Penzioneri vole da se razonode, a koliko ima penzionera kod nas! Ilijada domaće proizvodnje, sestriću moje žene, namigivao je teča, Ilijada domaće proizvodnje, kad bih ja bio pisac, bila bi meni prva briga. Jer u jedno mrtvo vreme kao što je ovo naše, ne možeš ništa snažnije ponuditi publici od Vremena smrti. Ako je knjiga razonoda, onda možemo biti bez brige. Knjiga za muškarce mora biti zaslađena poslasticama koje muški svet voli. Svaka kukavica iznad svega voli da čita o hrabrosti, a ako se negde i neki kukavičluk provuče, neće biti odvratan. Po mom mišljenju, govorio je teča, i najhrabriji narod ima više kukavica nego junaka, jer da nije tako, svet bi bio drugačiji. Ako smo dokazali da svaki narod ima više kukavica nego hrabrih, onda piši o hrabrosti za kukavice, to je prava knjiga za muškarce. Da sam ja pisac, ne bih se petljao sa tamo nekim sitnim osećanjima, sa individualnim strepnjama, nego bih sve te lične stvari upleo u tako debelo nacionalno uže da ceo svet možeš obesiti o njega. Upredi ti, dragi moj, konopac koji niko ne može prekinuti, pa povezuj činjenice koje niko ne može poreći kako ti je volja. Kako god da radiš, kako god da petljaš i povezuješ, mora ispasti nešto dobro za narodnu razonodu.
 A kad imaš da ponudiš svetu razonodu, ko te pita za umetnost! Uostalom, umetnost će doći sama po sebi.
Predrag Čudić / Bgd., 1972.

Eto, tako je to bilo u vreme pojave prvog toma Vremena smrti, ali pošto je smrt po prirodi zdravog razuma bezvremena, onda su se pojavila još tri toma sa istim ubitačnim naslovom, a nakon toga još tušta i tma drugih vremena  kostimiranih u Ćosićevom stilu prodefilovalo je našom književnom scenom, sve u svemu, kao Vreme smrti lepe književnosti. <

Predrag Čudić