DA LI NAS ČEKA VRUĆA JESEN?

Hoće li na jesen socijalne i ekonomske tenzije biti propuštene po ko zna koji put kroz nacionalni filter? Hoće li razne opskurne grupacije (Naši, 1389, Obraz...) uspeti da se nametnu za predvodnike svih onih malih i ogorčenih ljudi koji će doći da prelome sedam pečata na Knjizi Otkrovenja i  od vlasti zatraže naplatu svih  svojih  izgubljenih  snova i iluzija

Bilo je toga i ranije, ali od kako nastaše  poplave  umnožiše se  mračni  nagoveštaj  „vruće jeseni“. Pod ovim se podrazumevaju  veliki  društveni nemiri kumulirani problemima koje su razne vlade i razni režimi nagomilavali do danas. Svakako da je produžavanje roka (do početka oktobra) za prinudno naplaćivanje dugova sa računa nelikvidnih preduzeća – jedan od pokazatelja „kupovine vremena“. Na samom svom početku nova vlada se nije tek tako mogla upuštati u drastične i bolne operacije. Hoće li na jesen socijalne i ekonomske tenzije biti propuštene po ko zna koji put kroz nacionalni filter? Hoće li razne opskurne grupacije (Naši, 1389, Obraz...) uspeti da se nametnu za predvodnike svih onih malih i ogorčenih ljudi koji će doći da prelome sedam pečata na Knjizi Otkrovenja i  od vlasti zatraže naplatu svih  svojih  izgubljenih  snova i iluzija, svih  promašenih  ciljeva  i  izbledelih  ideala??? 

Vlada bi morala da učini nekoliko važnih i hrabrih poteza. Najpre bi morala da nastoji preko medija na koje ima uticaj i preko onih na koje direktog uticaja nema ali koji bi hteli da joj pomognu  iz razloga  uviđanja neophodnost da utiče na promenu svesti u pravcu prihvatanja neminovnosti (i čak moralne opravdanosti)  priznavanja Kosova. Ne vidim da se u tom smislu bilo šta čini, i dalje najodgovorniji državnici uporno ponavljaju stare zakletve. Time samo dublje tonemo svi zajedno u stupicu, sve će  teže biti  učiniti preokret,  jer jednog lepog dana kada budu priklješteni događajima da se ipak saglase sa  nezavisnošću  Kosova – tada će  gnevnim  Srbima bez ekonomske nade to predstavljati  onu završnu kap u čaši žuči. Poznato je da se  ljudi  lakše odreknu  materijalnih dobara nego iluzija i snova. Oni nas često održavaju  u životu. Šta čini vlast da se ta gorka  pilula lakše proguta?  Vredelo bi pokušati  objasniti kako  je čitava ta konstrukcija o „Svetom Kosovu“ zapravo nastala kako bi se opravdala ekspanzija na jug i izbilo na  Jadran,  što je  bio cilj srbijanske buržoazije i vojnih krugova pre sto godina. Ali da su to tako rekli – ko bi hteo da gine? Ovako, za božure iznikle iz krvi junaka, za svetinju manastira itd., ljudi hoće da poginu i da se obogalje. Stvari na žalost tako stoje. Sada  neko ovom narodu  mora objasniti da je to sve bilo pogrešno, da smo 1912. godine pokorili jedan  gorštački ali ponosan narod koji nikada nije želeo da uđe u sastav Srbije. Samo vlast bi to preko svojih mehanizama uticaja mogla uspešno da sprovede  jednom dobro smišljenom akcijom u kojoj bi im pomogli oni razumni i moralni naučnici i umetnici koji bi na tu temu imali šta uverljivo da kažu onesvešćenom narodu. Da se tako konačno oduzme reč ratnim huškačima i mitomanima.  Ali Vlast  to ne čini već  dalje pothranjuje iluzije i gnev kod naroda o „nepravedno oduzetim teritorijama“ i još gore o „Amerikancima koji su nam oteli svetu zemlju i predali je divljacima“. Pa ko da se onda čudi zašto je čak i srednjoškolska omladina (inače toliko po svom ponašanju i navikama pozapadnjačena) obuzeta duhom otpora i neprihvatanja prema SAD i EU!  I još na sve to dođe izbacivanje sa posla, skupoća, poplavljena kuća, prazan špajz, prinudno smanjenje plate, „dobrovoljno“ odricanje zarad pomoći drugima...  Posle svega što smo doživeli, još nam samo fali jedan dobar građanski rat ovde u Srbiji između pristalica EU (zapada) i pristalica Evroazijske integracije (Rusije)! Nešto kao u Ukrajini ili još gore u Siriji. Možda bi to bila „pravda“ da se posle silnog „nemešanja“ i „neučestvovanja“ u građanskom ratu u BiH na sopstvenoj koži oseti tako nešto. Ali ja nisam pristalica takve „pravde“  kojom se  jedno  zlo  konvertuje u  drugo. Druga mogućnost je da  svi mi bez roptanja legnemo  na rudu „pravoslavnim mudžahedinima“ koji će nam uterati strah u kosti, poubijati kroz noćne crne trojke najopasnije po sebe a ostale naterati da rade za koricu hleba, vratiti obavezno služenje vojske i pripremati omladinu za cilj  koji smo čuli tokom kampanje za  poslednje izbore od Nemanje Šarovića (SRS): „Danas na Krimu, sutra u Kninu.“

Naravno, takav režim  trajao  bi onoliko koliko bi trajao režim Putina u Moskvi. (Onako kako su trajali realsocijalistički režimi u Evropi dok su imali potporu Moskve.) Postoji  još jedna mogućnost, koja bi (kakve li ironije?!) ispala najmanje loša. Da Vučić i njegovi uvedu vanredno stanje i tako spreče desne ekstremiste. Međutim, u tom slučaju,  otvaraju se  bar dva problema. Prvi, ko će to da sprovede? Srbija nije ni Egipat niti Turska. Slutim da bi ovde generali i pukovnici radije stali na stranu „rusofilskih“ prevratnika no što bi izveli tenkove da odbrane „proevropsku“ vladu. Drugi problem leži u tome što čak i da sve uspe, šta da radimo posle sa tom „naprednom“ diktaturom??? Koliko bi ona mogla da potraje???

Nenad Ž. Petrović