APATIJA, LETARGIJA, DRAMATURGIJA
Imamo hiperaktivnog premijera, letargične građane i uplašene ministre koji više podsećaju na ministrante nego na ministre jedne reformske vlade
Olivija Rusovac
„Sada vladaju apatija i letargija u celoj zemlji. Plašim se samo da mi ne budemo društvo propuštenih šansi. Mi nismo propustili priliku da svaku priliku upropastimo. I plašim se da bi to moglo da se dogodi ukoliko reforme ne dovedemo do kraja“. To je u intervjuu „Politici“ /22. jun/ izjavio potpredsednik vlade i ministar za trgovinu, turizam i telekomunikacije, Rasim Ljajić. Na prvi pogled, reklo bi se da je ovaj predstavnik vlade, koji je zahvaljujući imidžu dobronamernog i osećajnog političara uspevao da se, ne učestvujući nikad samostalno sa svojom strankom na izborima, ubaci u svaku vladajuću garnituru – u pravu. Tačno je da građani ćute i da su se takoreći zavili u svoju bespomoćnost i siromašvo kao puževi u svoje kućice. Oni su sve manje zainteresovani za politiku i sve je veći broj onih koji ne samo što ne žele da izađu na izbore, nego ne žele ni da žive u ovoj zemlji. Iz Ljajićevog iskaza proizilazi da su apatija i letargija u celoj zemlji krive što smo društvo propalih šansi i što smo sve prilike do sada prokockali. Ako se pažljivije pročita ministrova izjava, shvatiće se da se zbog propuštenih šansi krivica baca na građane, da su oni apatiju odabrali kao luksuz u kome uživju, umesto da upadnu u reformski amok, tako karakterističan za vladu premijera Vučića. Drugim rečima, na jednoj strani su građani s kojima vlada ne zna šta da radi jer su pasivni, a na drugoj – reforme. Dramatizacija letargije i apatije daleko je od namere da se građani trgnu iz takvog stanja. Naprotiv, ona je unapred zadat alibi da će letargični i apatični biti odgovorni ako sudovi i dalje budu pod uticajem politike, ako se ne smanje dugovi i gubici ili – ako se probude iz letargije, ne pristanu ćutke na neizvesnost i ponižavajuće uslove koje predviđa novi Zakon o radu.
Srbija ima dugu i bogatu tradiciju nepoštovanja građanina kada je reč o političkom ubeđivanju. Ono se izražavalo i u prošlosti i sada se to čini, na različite načine - ubistvima protivnika, lažnim obećanjima, ucenama, političkim manipulacijama i bahatošću, poput onog Miloševićevog uterivanja u rat „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. Izjava potpredsednika vlade je ipak jedinstvena jer istovremeno građane proglašava i apatičnima i letargičnima, a i odgovornima ukoliko se reforme ne budu dovele do kraja. Građani Srbije su u poslednjih dvadeset godina prošli kroz još jedno letargično stanje kada je pred kraj Miloševićeve ere društvo, kako su ga sociolozi definisali, bilo u stanju anomije. To stanje raspada prekinula je opozicija. Kada je Zoran Đinđić postao premijer, on je išao po Srbiji da ljude osnaži da krenu u reforme, i uspeo je. Nije bilo tada ni apatije ni letargije. Sada imamo hiperaktivnog premijera, a građani su, tvrdi se, apatični. Ako je tako, postvlja se pitanje da li je greška u građanima ili u premijeru. Građani jasno vide da premijer sam odlučuje i da uplašeni ministri više liče na Vučićeve ministrante nego na ministre jedne reformske vlade. Građane niti ko pita, niti oni nešto znaju o reformama. Najlakše ih je zato proglasiti apatičnima i letargičnima. Ovde za sve ima mesta, osim za građane. Prodefilovali su reformatori kao što Dominik Stros Kan, Toni Bler i drugi, a da ne znamo kakvi su njihovi saveti, zaključivani su ugovori sa Ujedinjenim arapskim emiratima čiji sadržaj nam je nepoznat, menja se plan Beograda da bi se gradio Beograd na vodi, priče o luksuzu u budućnosti ignorišu jagmu oko sirotinjskih stanova i činjenicu da baš u Beogradu izbacuju na ulicu 33 porodice nekadašnjih radnika Trudbenik gradnje. Kada bi prostor u medijima bio posvećen reformama onoliko koliko je posvećen kriminlcima, obračunima i zaverama u policiji, građani bi imali mogućnosti da kažu šta misle o reformma. Bilo bi javne rasprave , ali nju vlast na sve načine izbegava. Umesto da glavna tema budu reforme, javnom scenom dominiraju skandali iz podzemlja, sumnjičenja i raskrinkavanja u vrhu vlasti, širi se osećaj straha i ugroženosti, pa i sam premijer igra na kartu ugroženosti tvrdeći kako mu se „radi o glavi“. A kada život jednog premijera može da bude izložen smrtnoj opasnosti, šta tek o svojim životima treba da misle obični ljudi, osim da su ne samo nezaštićeni, nego i bezvredni.
Kada govori o reformi, vlast ističe samo jednu njenu stranu. Kao da je to uglavnom pitanje da li će se više proizvoditi, kakve će povlastice imati poslodavci, kako će se se smanjiti dugovi, povećati investicije. Potpuno se zapostavlja da reforme moraju da imaju pravni okvir koji je mnogo širi od onog potrebnog da se privuku strani investitori. Nova vlast je obećala, pored ostalog, pravnu državu i ispitivanje 24 pogrešne privatizaije, na čemu je insistirala Evropska unija. Ova dva zadatka su u osnovi svih reformi, jer pokazuju u kom pravcu se orijentiše vlada. Drugim rečima, da li je vlada ozbiljna kada govori o reformama. Pravosuđe nije reformisano i ono je pod još žešćim uplivom partijske države, kako izjavljuju sudije. Kada je reč o 24 privatizacije, one su test spremnosti vlade da se obračuna sa kriminalom u privatizaciji i da ispravi nepravde prema radnicima koji su ostali bez posla i bez prava na akcije. Osim toga, slučaj ovih privatizacija ima i širi značaj jer je treblo da pokaže koliko vlada ima znanja i imaginacije da oslonac za razvoj pronađe i u sopstvenoj zemlji sa sopstvenim snagama, a ne da reforme svede na dovođenje stranaca da ovde investiraju i pritom budu dobro plaćeni. Ništa od toga nije urađeno, jer vlast ne želi da dirne u tajkunsku privatizaciju koja bi poremetila novouspostavljenu harmoniju između privatnih gazda i političkih interesa vlasti. Ona još manje želi da radnicima da bilo kakvo pravo saodlučivanja o putevima eventualnog oporavka preduzeća, nego se opredeljuje za stečaj i likvidaciju ne samo preduzeća nego i radnika.
Nije lako dovesti stranog investitora u zemlju sa klimavim i pravosudnim sistemom i podložnim sudijama. Zato svaki dolazak investitora iz inostranstva izgleda kao podvig i ljudska i profesionalna žrtva onog koji je investitora doveo, a to je skoro uvek premijer. Lakše bi bilo da se dopusti da ovde deluje pravna država, umesto da se naši najviši predstavnici vlasti lomataju po svetu i vuku investitore za rukav. Ali onda ne bi bilo žrtvovanja, srećnih osmeha, pa time i zasluga iz koje se crpi politička moć. Tu bolesnu ambiciju podređivanja Česlav Miloš opisuje kao psudomilost precizirajući da „kao sve što izrasta iz sfere unutrašnjih mrakova – ovaj zanos ima za predmet moje „ja“- moje lično znanje, dobrota smernost, moj lični dar postaju uzrok razneženosti i krokodilskih suza. Nikad se ne pravi toliko podlosti i grešaka, kao u oduševljavanju vlastitom plemenitošću ili vlastitim pozivom“.
