UMEĆE UNIŠTAVANJA

„Deuriću, pravda je dostižna, bićeš uhapšen“

Antologijski film „Čovek od mramora“ Andžeja Vajde iz 1976. godine prikazao je kontrast između projekcije koja treba da predstavlja stvarnost u koju se veruje i sumorne realnosti u kojoj nastaju sumnje. Junak tog filma, radnik, prvo je poverovao, a onda je počinio neoprostiv greh – počeo je da sumnja. I mi imamo svoje kontraste, samo su oni složeniji nego u vreme staljinizma. Imamo institucije, ljudska prava, pravo na život, na rad, privatnu svojinu. Najzad, vlast je krenula putem priključenja EU. Ipak, to je sve još uvek neka vrsta robe koje ima u izlogu, ali je nema u radnji. Tamo vlada onaj isti mrak sa kojim se suočio Vajdin junak. Kada je posumnnjao, priključio se pobunjenim radnicima u Gdanjsku i tamo ga je progutao onaj mrak. Kod nas je malo drugačije. Tu pobunjeni čovek uglavnom ne nestaje fizički. Ali kada pravdu potraži u državnim institucijama, vladi, ministarstvima, agencijama, policiji, sudovima, one ga zgrabe u žrvanj i polako i sistematski melju dok ne potane „suvišan čovek“. Usput uništavaju sve ono za šta se taj čovek borio. Ta nepodnošljiva lakoća uništavanja je ugrađena u sistem mrežom ličnih, partijskih i koruptivnih interesa koji „poravnavaju“ sve ono što smeta.
I mi smo imali svoje ljude od mramora. Pojavili su se ubrzo pošto su shvatili da su opljačkani u privatizaciji i da ostaju bez prava na radno mesto i bez akcija. Država je pokazala neverovatnu neosetljivost prema radnicima i nebrigu za sudbinu imovine koju je bezbrižno prodala. Ništa veću osetljivost nisu ispoljili ni stručnjaci, intelektualci, „treći sektor“. Stvoren je novi sektor koji je dobio sterilan naziv „gubitnici tranzicije“ koji više ne završava na „smetlištu istorije“ nego jednim klikom odlazi u „recycle bin“, u korpu za otpatke.
Andžej Vajda je na zahtev radnika kasnije snimio film „Čovek od gvožđa“, a na ovogodišnjem FESTU prikazan je i njegov novi film o Leh Valensi. To sugeriše da pitanje radnika ne može da bude zatvoreno, pa tako i ovaj tekst ponavlja temu o Jugoremediji i radniku – vođi štrajka, borcu protiv uništavalačke privatizacije i kasnije direktoru – Zdravku Deuriću. Njegova i sudbina njegove firme su lakmus papir za sve ono što se događa ne samo sa privatizacijom i privredom, nego i sa sudstvom, tužilatvom, ministarstvima, agencijama, policijom. Priča o Zdravku Deuriću nudi fantastičan scenario za jedan uzbudljiv film ne samo o njemu nego i o našoj državi, ali mi nemamo Vajdu. Priča počinje 2003. godine kada je sa svojim drugaricama i drugovima započeo borbu protiv novog gazde Jovice Stefanovića Ninija, koji je kupio 42 odsto državnog udela u Jugoremediji. „Gazda“ je ubrzo počeo da pljačka preduzeće u korist svojih firmi i da falsifikovanim dokumentom o dokapitalizaciji postane većinski vlasnik. Falsifikovani dokument, uprkos upozorenjima radnika, prihvata sud u Zrenjaninu. Veruje se Niniju, ne i radnicima. Tek posle četiri godine borbe uspeli su da dokažu da je sud sudio na osnovu falsifikata i sud u Beogradu obara presudu suda u Zrenjaninu. Tako je raskinut ugovor o privatizaciji sa „kontroverznim biznismenom“. Međutim, sudska odluka je morala da prođe kroz još neke instance, a to su Agencija za privredne registre, Centralni registar za hartije od vrednosti i Akcijski fond. Godinu dana su rukovodioci tih institucija izbegavali da upišu Jugoremediju kao većinskog vlasnika i izbrišu Ninija iz registara. Za to vreme, radnici su pokrili dugove koje je Nini napravio, ali je on i dalje dolazio u fabriku i ometao normalan rad. Predstavnici Agencije za privredne registre Maglov i Okolišanov kako im i prezimena glase, su poput kakvih junaka Iljfa i Petrova izvrdavali da sprovedu sudsku odluku, te su radnici odlučili da prekinu loptanje između Maglova, Okolišanova, Vide Uzelac /Centralni registar/ i Aleksandra Gračanca /Akcijski fond/ i upadali u Agenciju za privredne registre  i noći provodili po hodnicima da bi zaustavili opstrukciju triju vladinih institucija. Uz veliku pomoć Verice Barać ova igra institucija koje nisu poštovale čak ni odluku suda, završena je avgusta 2008. godine. Državi je vraćen njen udeo u Jugoremediji, ali je ona to doživela kao zaveru protiv sebe. Zdravko Deurić je ostao zabeležen, tako da mu je čak dve godine kasnije, 2010. godine u Ministarstvu ekonomije državni sekretar Zec zapretio rečima: „Deuriću, pravda je dostižna, ti ćeš biti uhapšen“. Petnaest dana kasnije, 15. jula 2010, policija upada u Jugoremediju. Nije se obazirala na tender o prodaji državnog udela i nije je bilo briga što time kompromituje preduzeće u očima poslovnog sveta. Policija odnosi 600 dokumenata, ali pronalazi samo jedan propust – nisu plaćeni porez i dopronosi za jedan mesec. Zbog toga će kasnije protiv Zdravka Deurića biti podignuta optužnica. Juna 2012. održana je Skupština akcionara koja Deurića postavlja za direktora. 28. jula dvojica napadača koje je snimila kamera, zapalili su tokom noći Deurićev automobil, policija nije nikog pronašla niti je Deurić o bilo čemu obavešten. Puštena je, međutim, glasina da je reč o obračunu u kriminalnim krugovima, čime je sugerisano da je Deurić kriminalac. Tri dana kasnije, 1. avgusta 2012. uhapšeni su Deurić i dva saradnika, bez optužnice, bez pretpostavke nevinosti i bez mogućnosti da kontaktiraju advokate. Istražni sudija Goran Zec i tužilac Jovan Jovanov neosnovano su ljude držali u zatvoru, a Deurića čak 52 dana. Tek je Apelacioni sud u Novom Sadu na zahtev branilaca naložio oslobađanje. Ovo pravno nasilje može se tumačiti kao osveta za to što su radnici Jugoremedije opsedali zgradu zrenjaninskog suda 2003. i 2004. dok su bezuspešno pokušavali da dokažu nezakonitu Ninijevu dokapitalizaciju. Tadašnji uknjižbeni sudija Milan Pajtašev je godinu dana odbijao da malim akcionarima omogući uvid  u Ninijeve falsifikovane odluke i tako odugovlačio proces raskidanja ugovora o privatizaciji. Sudija Pajtašev je bio suspendovan i dve godine je bio privatni advokat, ali je januara 2013. vraćen i odmah mu je dodeljeno da bude stečjani sudija u slučaju Jugoremedije.
Čim je Deurić uhapšen 2012, fabrici je isključena struja, proizvodnja je obustavljena, radnici odlaze kućama, preduzeće beleži veliku štetu, na tržištu je nestalo Jugoremedijinih lekova. Više od 200 ljudi moralo je da u policiji daje iskaz, ali Deurića niko nije teretio, a pitani su da li da li je dobijao novac, šta poseduje, da li je finansirao Penfarmu.
Novu optužnicu protiv Deurića podiglo je Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu 11. aprila 2014. godine. On se tereti da je 2010. oštetio Jugoremediju za 600 hiljada evra unosom akcija u Penfarmu /fabrika koju je Jugoremedija izgradila 2006. da bi proizvodnja antibiotika zadovoljila GMP standarde/ po trostruko većoj vrednosti. Postoji, međutim, zvanična odluka Upravnog odbora Jugoremedije o unosu akcija u realnoj vrednosti od 5, a ne od 15 evra /cifra koja je figurirala samo u tenderskoj dokumentaciji, ali  nikada nije trgovana/. Ta odluka koja je u svemu bila u korist Jugoremedije, a ne na njenu štetu doneta je 7. februara 2011. Njome je ne samo umanjena vrednost akcija, nego je povećan udeo Jugoremedije u Penfarmi, što je ova prihvaila. Ali onaj isti registrator Maglov u Agenciji za privredne registre ne uvodi u registar novu odluku Upravnog odbora, nego deset dana kasnije u registar unosi vrednost akcija koja koju je Upravni odbor poništio, iz čega proizlazi da je Jugoremedija oštećena za 600 hiljada evra.
I tu nije kraj. Za 19. jun u Beogradu posle dve i po godine počinje proces po tužbi Jugoremedije i Penfarme protiv države zbog štete koju im je nanela država i koju je državni veštak procenio na 111 miliona evra. Tuženi su republička vlada, Akcijski fond i Centralni registar za hartije od vrednosti, a tužbu je potpisao Zdravko Deurić. Mada se jedanaest godina bori protiv korupcije i falsifikata, Deurić je progonjen kao najgori kriminalac. Država mu je čak oduzela tri stančića ukupne površine od 64 kvadratna metra koje je kupio od prodaje imovine svojih roditelja i kreditima, i koji nemaju nikakve veze sa njegovim radom u Jugoremediji. Kiriju ubira država već dve godine, a stanari traže da im Deurić popravlja procurele bojlere i radijatore.
Od 2003. godine kada je prve štrajkove gušila specijalna policija koju je predvodio Momir Mirkov, čovek iz istog sela kraj Kikinde iz kojeg je i tadašnji ministar ekonomije Predrag Bubalo, mreža oko Zdravka Deurića se stalno ispreda. Tužilaštvo u Zrenjaninu kao da se specijalizovalo za Deurića koji je postao njegov stalni klijent. Takva neuobičajena praksa trebalo bi da zainteresuje predsednika vlade i ministra pravde kojima su puna usta prava i pravde da se zapitaju šta to radi lokalni tužilac Jovanov i da li on „trpi pritiske odozgo da nađe bilo šta samo da Deurića strpa u zatvor“. Time bi nestao subjekt tužbe protiv države, pa i sama tužba i otvorilo se pitanje da li je to scenario za „rešavanje“ 24 sporne privatizacije.                                       

Olivija Rusovac