Principi bačeni kroz prozor
Politički maloletnici
Kada je crnogorska „šaka jada“ uvela sankcije ruskoj imperiji, odnosno pojedinim njenim državljanima, u Srbiji su odmah poskočili dežurni rusofili da ismeju minornost tog gesta. – Mala Crna Gora se drznula da jednoj Rusiji uvodi sankcije, pih! Naravno, postupak crnogorske administracije dosledan je proklamovanom državnom interesu, ništa više od toga (a ni manje). Međutim, kada se dobar deo naroda u Srbiji apriorno opredeljuje za Ruse u ukrajinskom konfliktu onda to pokazuje ne samo da se ne shvata šta je naš državni interes, nego, što je važnije, principijelnost tu biva bačena kroz prozor. Umesto da, imajući u vidu Kosovo, prigovore Evropi i Rusiji zbog dvostrukih aršina politike koju vodi, oni zlonamerno likuju – „eto vam ga sad!“ Svest ovdašnje raje ne samo da je duboko zbrkana, već to ukazuje i da su pozivanja na zakon i principijelnost bila tek (preostali) argument u borbi za Kosovo, ne i njen smisao. Uostalom, zakonima smo se tamo priklonili tek kada je „zakon“ topuza prestao da daje rezultate.
Uopšte, Srbija svojom (gotovo pa oficijelnom) pomahnitalom rusofilijom ili, bolje, putinoljubljem, posvedočava po ko zna koji put svoju političku maloletnost. Razlog te maloletnosti je, pre svega, naša preovlađujuće autoritarna svest. Naime, tražimo jakog iznad sebe da mu se bespogovorno potčinimo (upravo naguzimo – seksualno-emotivni aspekt ove privrženosti nipošto ne treba zanemariti), da se sklonimo iza njegovih (medveđih) mišica. Na ovdašnji ulizičko-poslušnički mentalitet ponajbolje upućuje ono javno priželjkivanje Tome Nikolića, sadašnjeg našeg predsednika, da Srbija postane ruska gubernija. Istovremeno, slabije od nas kinjimo i, kad god možemo, gazimo. Crnu Goru, recimo, posebno nakon što se odvojila – hoću reći, nakon što se drznula da se odvoji! – potcenjujemo zbog broja stanovnika i veličine teritorije. Takođe, pored nadmetanja u strasnom pljuvanju crnogorskog turizma, te već tradicionalne nacionalne discipline koja se upražnjava sa završetkom sezone odmora (umesto da se crnogorska letovališta, ako već ne vrede, naprosto poljube i ostave), zluradom komentarisanju se podvrgavaju, po volji, i svakojaka „zastranjivanja“ crnogorskog naroda i države: crnogorski jezik (izmišljaju tamo neke glasove kojih ni nema u (srpskom) jeziku), Crnogorsku pravoslavnu crkvu, crnogorsku nacionalnost, a sve je to, jel’te, suštinski i izvorno srpsko. O potcenjivačkom odnosu prema Vojvodini da i ne govorimo. Da ne bude zabune, i sam sam, u neku ruku, rusofil. Stvaralaštvo ruskih umetnika, posebno književnika i sineasta, neizmerno volim. Rusija je, uostalom, kolevka proleterske revolucije. Sve to, međutim, ne znači da treba da imam bilo kakvu nekritičku sklonost ka ruskoj državi i njenoj politici, a upravo se to obično smatra rusofilstvom. Naprotiv, potrebno je biti dodatno oprezan, jer ljubav je zaista slepa.
Pored autoritarne svesti, politički maloletna oduševljenost Rusijom i idolopoklonstvo prema njenom caru, Putinu, svoj koren imaju i u obezdušenosti današnjeg sveta, koju zbunjeni rusofili, i ne samo oni, s pravom osećaju. Naime, smatra se da bi prevlast Rusije donela razrešenje svih gorućih društvenih pa i duhovnih protivrečja. Ne treba posebno isticati maloumnost ovog shvatanja. Pri tom, Rusija se vezuje za idealizam (ranije komunističke, sada pravoslavno-slovenske provenijencije), dok je materijalistički Zapad „nosilac dekadencije, svakojakih nastranosti”. Poslednja sablazan sa „trulog Zapada” je „bradata pevačica“ sa Eurosonga. Odanost Rusiji, svemu ruskom, je, dakle, dušespastiteljska, dok je zaluđenost zapadom dušegubna. Međutim, ne samo da imperijalna Rusija ne može biti rešenje za spomenuta protivrečja (ona ih, zajedno sa drugim svetskim imperijama upravo izaziva), već to uopšte ne može biti država kao takva. Država, ma kakva da je, ne može spasavati dušu, niti u modernoj politici moral može imati iole veći značaj. Bratski odnosi, bili oni, kako se to kaže, tradicionalni ili ne (a nemilice se frlja tom frazom, bez da se promisli njeno značenje), kod kojih se, dakle, moralna dužnost pretpostavlja interesima, svakako da mogu postojati među pripadnicima različitih naroda, ali ne i između čitavih naroda, kamoli država.
Ivan Kovač
