Prvomajski uranak u „Penfarmi“

Nemam da platim i neću da platim

Udruženje građana „Ravnopravnost“ iz Zrenjanina, s gostima iz cele Srbije i regiona, četvrti put zaredom, obeležilo je 1. maj, ovoga puta u radničkim rukama i novcem podignutoj fabrici za proizvodnju penicilina „Penpharm”, u industrijskoj zoni „Jugoistok – Ečka” mlađoj sestri Jugoremedije, kojoj, nažalost, nadležne institucije ne daju dozvolu da pokrene proizvodnju.

U Penfarmi se nije roštiljalo, ni točilo pivo, kao što je u ostatku Srbije običaj, o kafanskoj atmosferi da i ne govorimo. U radničkom ambijentu odvijao se program „Da nam živi, živi rad”, dostojan samog prostora, prvomajske tradicije i socijalnog miljea gostiju i domaćina. Posle skromnog radničkog doručka „s nogu”, odigrana je pozorišna predstava s temom iz života radnika, o kojoj je vođen zanimljiv i živ razgovor. Poslužen je kvalitetan radnički ručak, posle kojeg su prisutni mogli da gledaju dokumentarne filmove o borbi za radnička i ljudska prava, da se druže i razgovaraju. UG Ravnopravnost formirano je 2007. godine kao radnička politička stranka s članstvom regrutovanim iz zrenjaninskih fabrika, koje su prošle golgotu neuspelih privatizacija i pljački od strane novih vlasnika. Osnovni ciljevi udruženja su obrazovanje i informisanje radnika i malih akcionara, borba za radnička prava i stvaranje širokog socijalnog pokreta za ostvarenje socijalne pravde, ekonomskog napretka, ljudskih prava, demokratije, verske i nacionalne tolerancije. Decembra 2013, s krilaticom „Ništa o nama bez nas samih”, Ravnopravnost se udružila sa preko 20 organizacija iz 14 gradova Srbije u „Levi samit Srbije”.

 

Predstavu „Nemam da platim i neću da platim” italijanskog pisca Darija Foa, izvela je, na zavidnom profesionalnom nivou, pozorišna trupa „Kroz prozor fabrika”, smeštajući je u kontekst današnje Srbije. Reč je o predstavi-manifestu, o pozorišnoj gerili koja se viđa samo u avangardnim pozorištima, otvorenim za nove pozorišne tendencije i prostore slobode. Živa i zanimljiva bila je i rasprava povodom predstave, kako bi se razmenila iskustva i pretresla goruća društvena i radnička pitanja: njihovo organizovanje i povezivanje sa novim sindikatima, grupama i nevladinim organizacijama i zajedničko delovanje na političkoj levici. O realizaciji ovog pozorišnog projekta govorila je Sanja Maljković, scenografkinja predstave. O saradnji i udruživanju studenata i sindikata govorila je Marina Ivandić, gošća iz Zagreba, članica udruge studenata koja se u Hrvatskoj počela zanimati za prava radnika, koja je ukazala da se u Hrvatskoj sve više shvata važnost širenja sindikalne borbe i saradnja sa civilnim društvom. Nedim Klipo iz Sarajeva osvrnuo se na štrajkove i radničke borbe u BH, inicirane protestima radnika hemijske industrije u Tuzli protiv deložacije tuzlanske „Dite” i iznošenja mašina iz fabrike.

Posebnu pažnju prisutnih privukla je reč Nebojše Popova, koji je istakao važnost činjenice da je predstava izvedena u fabrici „koju su izgradili oni koji su spasili Jugoremediju od pogubne privatizacije”. Radnici i mali akcionari Jugoremedije uložili su veliki kapital i rekonstruisali celu fabriku. „Ne samo da nisu bili podržani od vlasti”, naglasio je Popov, „nego su proganjani upravo od trenutka kada su završili rekonstrukciju”. Sada je započeo novi progon i pretnja da će firma biti likvidirana. Popov je istakao da je „ova predstava sočan primer džumbusa, kalambura, odsustva gotovo svake logike u kojem se nalaze ljudi koji su iz nekih razloga svedeni na nivo životinje. Nije slučajno što se na stolu u predstavi nalazi hrana za pse i mačke”. Još veći kalambur događa se u vrhu vlasti u Srbiji. Posle 1945. vlast je od ljudi tražila vanljudske napore „da se zemlja izbavi iz gladi i bede”. Sada se traži „sagorevanje na radu”. Ovoj vlasti ne pada na pamet da se zapita ko je napravio džumbus kojem su izloženi nezaposleni, bedni i očajni mladi ljudi. „Napravili su ga upravo oni koji su u toj vlasti i dan-danas i koji bezočno lažu... Oni foliraju, oni stalno govore o tome kakve neljudske patnje imaju kad razmišljaju o reformama koje će da naprave.” Pozorište nije važno zbog ideja i ideologija koliko zbog toga „koliko podstiče osećanje koje vodi ka duhovnom pročišćenju ljudi” – zaključio je Popov.

Celu manifestaciju, u kojoj je, već tradicionalno, prikazano i nekoliko dokumentarnih filmova o radničkim borbama protiv „modernih” kapitalista i nezainteresovane a nezasite države, pomogla je Fondacija „Roza Luksemburg”, filijala za Jugoistočnu Evropu.

Ljubiša Vujošević