NA ČEMU POČIVA SRPSKA TRANZICIJA

Branislav Markuš:

Godine tranzicije bile su vrlo bolne za mnoge radnike, pogotovo industrijske. Pokazalo se da je borba za radno mesto jedina iskrena borba, ali rekao bih da je po pravilu imala nespešan kraj. Taj neuspeh nije samo lično stradanje pojedinca koji je uz svoju borbu vezao javni interes, već je pokazao i pogibeljni rezultat u propasti srpske privrede... Tako danas imamo strašnu činjenicu da su pojedinci koji su bili glavni nosioci radničkih borbi nestali ili su satanizovani od strane šire društvene zajednice.
Zoran Bulatović i Senada Rebronja koji su ujedinili radnike različitih veroispovesti u Novom Pazaru napustili su zemlju zbog ozbiljnih pretni i pritisaka. Slobodan Gajić koji je hrabro vodi borbu radnika Zastava elektro u Rači i omogućio državi da strana kompanija ponovo privatizuje to preduzeće, danas nije u radnom odnosu, već u jednom selu od dvadesetak kuća uzgaja i prodaje cveće.
Branko Trifunović koji je u svom Venčacu imao četiri privatizacije i koji je ujedinio radnike da spreče propast fabrike i održi proizvodnju, pretrpeo je patnje i stradanja da je morao da podnese ostavku sa mesta direktora i napusti fabriku. Hrabra žena Ljubica Stjepanović Muhić iz izdavačkog preduzeća Prosveta koja je vodila štrajk izbačena je iz preduzeća na ulicu. I mnogo je još takvih koji su pretrpeli lična stradanja, pretnje, krivične prijave, među njima su Vladimir Novaković, Zoran Gočević, Mita Lisica, Mikloš Abel, Slaviša Makijević. U medijima su prikazani kao probisveti i nenormalni ljudi.
Šta reći za radnike Zastave PES u Surdulici koji tri godine štrajkuju bez ičije pomoći, bar moralne. Zdravko Deurić već deset godina pokušava da ispravi greške loših privatizacija, a za to vreme dva puta je robijao. Ako hoćete da budete radnik koji drži do svog radnog mesta, slobode i mogućnosti „da se niša o meni ne može rešiti bez mene“, onda vas čeka izgnansvo, gubitak egzistencije, medijska hajka, pretnje, bacanje kamena kroz prozor dok spavate, kao što je to učinjeno Robertu Faiu, koji je objavljivao istinu o radničkim borbama, tu su i krivične prijave, pa i zatvor.

/Odlomak iz Uvoda za knjigu „Od radničkih borbi ka socijalnom pokretu“ koja je nastala kao rezultat diskusije na Okruglom stolu „Uspesi i neuspesi radničkih borbi“, 1. septembra 2012. g. u Zrenjaninu. Knjigu su izdali Fondacija Rosa Luxemburg, Građanska čitaonica, Penpharm i UG Ravnopravnost.

          TRANZICIJA SE NIJE DESILA SLUČAJNO

Želimir Žilnik:

...ta surovost i beskrupuloznost tranzicionih otimačina, bez obzira što je ako različita u poduhvatima, ima jednu jedinstvenu političku, ekonomsku i kadrovsku strategiju. Dakle, tranzicija se nije desila slučajno, nije ona vođena zato što priroda to raži ili zato što su naš politički sistem i partije totalno nekompetentne i sastoje se od bezveznika. Ne, obrnuto, ti naizgled bezveznici su birani da rukovode ovim konfuznim projektom i vidite, pojavi se jedan Đelić, školovan čovek, elegantan, zna francuski i tako dalje, ali se onda za godinu dana čuje „On je za godinu dana zaradio 11 miliona evra“. Ja sam tog gospodina Đelića sreo u Francuskoj na nekoj retrospektivi jugoslovenskih filmova, on je, razume se, bio glavna zvezda, jer je to verovatno i finansirao. Mene je pozvao prijatelj producent koji me je predstavio Đeliću rekavši mu da sam ja radio 60-tih godina, a Đelić mi se na to obratio rečima: „Gospodine Žilnik, lako je to bilo u vreme socijalizma, Tito vam je direktno dao pare, a sad je kod nas savim drugačije, sad se morate pokazati svojom stručnošću, morate se dokazati tržištem i demokratskim principima“ itd, okrenuo se od mene rekavši da tu imamo ove druge , kao što su Kusturica i Dragojević koji to i pokazuju. Dakle, ti ljudi koji rade na potpuno istim principima i dolaze do tih 11 miliona evra na identičan način na koji je i Đelić došao.
Hoću da kažem da je tu uspostavljen sistem, gospodin Vlahović je jedan cenjeni poslanik Demokratske partije, a dobro se zna da on ima ogromne posede u okolini Beograda koje mu nije ostavio ni deda, ni otac, niti neki bivši vlasnik, nego je to zaradio u u ovim takozvanim tranzicionim mukama i borbama za demokratiju... Najuspešniji deo naše takozvane političke elite poselednjih 20 godina je ta destrukcija. Izvedena je ako precizno da možete da zamislite koliko je trebalo smišljanja i kombinovanja uložiti, kao u neku novu reindustrijalizaciju. Oni su uspeli to da srede i potpuno promene imovinsku i klasnu strukturu u državi, a da bi se to moglo promeniti, neko je morao da bude opljačkan.
Kada je došao socijalizam, on je morao apsolutno da obespravi bivše vlasnike, a nova vladajuća elita morala je da obespravi i liši vlasništva ovaj radnički sloj, prosto nije bilo drugog mesta gde da se pljačka.

(Odlomak iz istoimene knjige)

Izbor: Olivija Rusovac