Haos modernog sveta

Raste lista zemalja u kojima se odvijaju i pogoršavaju građanske borbe. Nedavno su se svetski mediji bavili Sirijom. Sada se bave Ukrajinom. Sutra će to, možda, biti Tajland? Ko zna? Veoma je prisutna raznolikost objašnjenja sukoba i strast sa kojom se nude.
Pretpostavlja se da naš moderni svetski sistem dozvoljava vlastodržačkim elitama, koje drže uzde moći, da raspravljaju jedna s drugom i zatim dođu do „kompromisa”, koje mogu da garantuju. Obično ove elite situiraju sebe u dva osnovna tabora – desni centar i levi centar. Razlike među njima doista postoje, ali je rezultat „kompromisa” vremenom pokazao da je promena minimalna.
Ovo što se dešava izgleda kao da dolazi od vrha ka dnu političke strukture, unutar svake zemlje i geopolitički među zemljama. Ishod je bio ravnoteža koja se lagano pomerala nagore. Većina analitičara sadašnjih sukoba teži ka pretpostavci da vlastodržačke elite i dalje povlače uzice. Svaka strana tvrdi da visoko pozicionirane elite manipulišu nisko pozicioniranim učesnicima druge strane. Izgleda da svako pretpostavlja da, ako moja strana uloži dovoljno pritiska na elite druge strane, te druge elite će se složiti sa „kompromisom” bližim onome što moja strana želi.
Meni ovo izgleda kao fantastično pogrešno tumačenje realnosti naše sadašnje situacije, koja predstavlja jedan od onih raširenih haosa kao rezultata strukturalne krize modernog svetskog sistema. Ne mislim da elite i dalje imaju uspeha u manipulisanju svojim niskopozicioniranim sledbenicima. Mislim da ti sledbenici izazivaju elite, radeći ono što rade, i pokušavajući da manipulišu elitama. Ovo je stvarno nešto novo. Ovo je više politika sa dna ka vrhu nego sa vrha ka dnu.
Politika sa dna naviše je nešto na šta se aludira kada mediji govore o „ekstremistima“ koji postaju značajni učesnici, ali sam izraz“ekstremista” takođe promašuje poentu. Kada smo usred politike sa dna naviše, postoje verzije svakakve naravi – od jake desnice do jake levice, ali uključujući i one u centru. Neko možda žali zbog ovoga , kao što je to učinio Jejts u svojim često citiranim stihovima iz „Drugog dolaska”:
„Stvari se raspadaju, središte ne drži/Puna se anarhija razuzda svetom, Najbolji izgube svako uverenje/ Dok su najgori puni strasne žestine”.
Ali, primetimo da Jejts kategoriju „najbolji” pripisuje starim elitama. Jesu li one stvarno najbolje? Ono što je doista istina, da citiramo jedan od manje citiranih Jejtsovih stihova je da „soko ne može da čuje sokolara”.
Kako da se politički snađemo u takvom okruženju? Analitički je to vrlo zbunjujuće. Ja ipak mislim da bi prvi korak bio da prestanemo da pripisujemo to što se događa đavolskim mahinacijama nekih vlastodržačkih elita. One više ne kontrolišu. One, naravno, još mogu da naprave veliku fizičku štetu bezočnim akcijama. I ni u kom slučaju nisu uzori vrline. Ali mi koji želimo da tragamo za boljim svetom iz ove haotične situacije moramo da zavisimo od sebe samih, od vlastitog mnoštva puteva organizovanja borbe. Ukratko, nama je potrebno manje optuživanja a više konstruktivne lokalne akcije.
Najmudriji Jejtsovi stihovi su poslednja dva te poeme: „A mračna neman, čiji čas kruženjem najzad dolazi/ Tetura se ka Vitlejemu da bi se rodila?”
Pošto je naš postojeći istorijski sistem u procesu umiranja, postoji okrutna borba oko toga koja vrsta novog istorijskog sistema će ga naslediti. Uskoro, mi možda više nećemo živeti u kapitalističkom sistemu, već, možda, u gorem sistemu – „mračne nemani” koja traži da se rodi. Sigurno, ovo je samo jedan od kolektivnih izbora. Alternativni izbor je relativno demokratski, relativno egalitaran sistem, koji takođe traži da se rodi. Koji ćemo videti na kraju borbe je do nas, od dna do vrha<
                                                  
Imanuel Volerstin

Komentar br. 377, od 15. maja 2014.
Prevela Borka Đurić