EU i članice

Zašto budućnost socijalne Evrope zavisi od njenih članova?

Prosto, ne postoji razumljiv i jedinstven koncept socijalne Evrope koji je istovremeno i poželjan i moguć. Ko god se zalaže za socijalnu Evropu, zalaže se za iluziju

Treba ostaviti samim državama članicama da odlučuju kako žele da oblikuju svoju socijalnu politiku i koju cenu bi za to platile. Za razliku od proste anti-EU retorike populističkih partija, one partije koje zauzimaju umereniji stav prema EU susreću se sa teškim zadatkom u dolazećim izborima za evropski parlament. Kako uveriti biračko telo da je dobro, koje je EU donela, veće od lošeg.
Socijaldemokrate pokušavaju da izbegnu ovu dilemu naglašavajući da je EU mnogo doprinela našem napretku, ali istovremeno je omanula na polju socijalne politike. Zato se zalažu za uravnoteženje socijalne dimenzije EU sa monetarnom i ekonomskom dimenzijom. Ono što je upadljivo jeste to da su zastupnici socijalne Evrope obično oštri i jasni u vezi sa onim šta ne žele – jednostrani naglasak na politici štednje – ali su daleko od toga da im je jasno šta žele. Naravno, oni žele socijalnu Evropu. Ali šta je to socijalna Evropa?
Sasvim u skladu sa tim, nedavni izveštaj „Mape puta u socijalnu Evropu” nekoliko nemačkih i francuskih eksperata, udruženih sa sindikatima i socijaldemokratama, pokazuje tu zbunjenost. Posle čitanja izveštaja, čitaocu nije jasnije na šta socijalna Evropa treba da liči i kako se može postići. Čitanje nebrojenih drugih izveštaja, pamfleta i raznih drugih papira o socijalnoj Evropi, ne menja ovaj zaključak.
Ovo nije slučajno. Prosto, ne postoji razumljiv i jedinstven koncept socijalne Evrope koji je istovremeno i poželjan i moguć. Ko god se zalaže za socijalnu Evropu, zalaže se za iluziju.
Po mom mišljenju, socijalnu Evropu bi trebalo da karakteriše skup adekvatnih socijalnih prava koja se daju na temelju evropskog građanstva, a ne nacionalnog građanstva. Onoliko dugo koliko holandski građani uživaju veću socijalnu zaštitu od Bugara ili Rumuna, nema reči o socijalnoj Evropi. Prema tome, velike razlike u blagostanju između država članica glavna su prepreka za dostizanje socijalne Evrope. Ilustracije radi: nivo socijalne zaštite u Holandiji, izražene u evrima, dva puta je veći od prosečne plate rumunskog radnika. Zbog toga je nezamislivo da bi rumunska vlada mogla da ponudi isti nivo zaštite prihoda kao holandska.
Zbog ovih velikih razlika u blagostanju unutar EU, često se predlaže da se socijalna prava povežu sa nivoom prosperiteta država članica. Na primer, neki pozivaju na uvođenje minimalne zakonite plate širom EU, tako što bi se odredio fiksirani procenat prosečne plate u svakoj državi članici. Ali kako bi ovo doprinelo socijalnoj Evropi? Rumunska minimalna plata tada bi i dalje bila ne veća od šestine holandske minimalne plate. Teško da bismo ovo mogli nazvati jednakim pravima rumunskih i holandskih radnika.
Relativna minimalna plata malo bi doprinela takmičenju između država članica. Malu razliku bi imale holandske kompanije takmičeći se sa rumunskim, sve dok je rumunska minimalna plata šestina holandske, ili osmina, kao što je sada slučaj. Štaviše, zakonom određena minimalna plata prisilila bi neke od najprosperitetnijih i socijalnih članova Unije, koje sada nemaju legalnu minimalnu platu – skandinavske zemlje, Austriju i Nemačku - da je uvedu. U skandinavskim zemljama, uvođenje zakonite minimalne plate susreće se sa najvećim otporom od strane od koje se to najmanje očekuje, naime od sindikata. Oni se plaše da bi ozakonjena minimalna plata potkopala njihovu moć. Pa zašto bi zastupnici socijane Evrope želeli da nametnu legalizovanu minimalnu platu ovim članovima?
Alternativni put u socijalnu Evropu mogao bi biti prenošenje dela sistema socijalne zaštite sa država članica na EU. Na primer, u „Mapi puta u socijalnu Evropu”, Martin Silab-Kajzer zalaže se za uvođenje evropske šeme osiguranja nezaposlenosti. Brisel bi tada direktno obavezao sve zaposlene na socijalno izdvajanje u korist nezaposlenih u EU. Imam ozbiljne sumnje u to da bi holandski, nemački i danski radnici rado plaćali španske i grčke nezaposlene. Ali čak i da se ovako nešto usvoji, predlog zanemaruje činjenicu da je visoka nezaposlenost bar delom uzrokovana vlastitom politikom zemlje.
Na primer, visoka stopa nezaposlenosti u Španiji delom bi se mogla pripisati španskom zakonodavstvu za zaštitu zaposlenosti koje snažno štiti stalne radnike, ali teško da nudi bilo kakvu zaštitu velikom broju fleksibilnih radnika. Posle uvođenja evropske šeme osiguranja nezaposlenosti, države članice bi mogle da prenesu posledice nedostataka tržišta rada na druge države članice. Sve dok, naravno, ne prenesemo i samu nadležnost u polje politike tržišta rada u Briselu. A kao sledeći korak, verovatno i određivanje plate, jer kolektivni ugovori takođe utiču na nezaposlenost. Drugim rečima, ako učinimo prvi korak u prenošenju nadležnosti u polju socijalne zaštite na EU, neizbežno će uslediti drugi koraci. Za neke zagovornike socijalne Evrope ovo može zvučati kao raj. Ali bi morali biti svesni da bi vrsta socijalne Evrope, koja bi iz ovoga proizašla, mogla biti vrlo daleko od onoga što imaju na umu.
Ako minimalni evropski standardi, kao što je npr. ozakonjena minimalna plata, ne smanjuju takmičenje u platama i nisu realno poželjni, dok je prenos nadležnosti u polje socijalne zaštite na Brisel iluzija, koje perspektive ostaju socijalnoj Evropi? Paradokslano, najbolji način da se postigne socijalna Evropa je verovatno uzdržavanje od bilo kakvog mešanja EU u polje socijalne politike. U stvari, socijalna politika je u nadležnosti država članica. Zbog toga bi naš glavni cilj bio da se obezbedi da se EU uzdržava od mešanja u socijalnu politiku država članica sredstvima ekonomske i monetarne politike, koja se sve više pokazuju kao deo procedure makroekonomskog disbalansa. Treba ostaviti samim državama članicama da odlučuju kako žele da oblikuju svoju socijalnu politiku i koju cenu bi za to platile. Konačno, to će voditi najboljem socijalnom ishodu za EU kao celinu, iako neće voditi u realnu socijalnu Evropu. Ko god zastupa socijalnu Evropu, treba da vodi računa da to nije odgovornost EU.<

Pol de Bir
Prevela Borka Đurić