Početna stana
 
 
 
   

Branka Doknić, Kulturna politika Jugoslavije 1946-1963, Službeni  glasnik, Beograd,  2013

Nepoželjnost drugačijeg mišljenja

Boreći sa sa bremenom siromaštva i rasprostranjene duboke zaostalosti, kulturna politika Jugoslavije se u poratnom periodu usmerila na masovne akcije opismenjavanja i negovanje amaterskog stvaralaštva, dok je sa rezervom gledala na elitu i u korenu je sasecala mišljenje drugačije od ideološki projektovanog

Branka Doknić je na kulturnu scenu stupila pre dvadesetak godina knjigom „O utopiji“, u kojoj prikazala odnos maštanog i realnog u ideologijama. Bilo je to osveženje u našoj teorijskoj misli. Novo delo iste autorke, „Kulturna politika Jugoslavije 1946- 63 godine“, je umnogome nastavak prethodnog i lucidna analiza jednog turbulentnog vremena, tokom kojeg je svu vlast imala klasa, proleterijat, koja prethodno nikada nije bila ni blizu upravljačke pozicije. I metodološki, Doknićeva je osobena; osim oslanjanja na preko 120 relevantnih štiva iz brojnih društvenih disciplina, pisanih na engleskom, francuskom i srpskohrvatskom jezikom, knjiga je bazirana na dugogodišnjem pažljivom isčitavanju obimne arhivske građe, sa isticanjem pojedinosti koje ilustruju autorkino tumačenje trendova između prvog i drugog ustava bivše države, dok se zvala Federativna Narodna Republika Jugoslavija.

Siromašni i nepismeni

Nekadašnja država je i u međuratnom razdoblju bila siromašna i zaostala, primetno iza Portugalije ili Bugarske. Dodatni problem je izrazita regionalna neujednačenost. Tokom ratnih razaranja, pauperizacija je postala totalna, najviše u krajevima koji su i između dve vojne bili uočljivo nerazvijeni. Prvih poratnih godina samo 7,2 odsto stanovnika radi u industriji, preciznije zanatstvu, 80 odsto žitelja živi na selu i bavi se poljoprivredom. Polovina stanovništva je nepismena, pri čemu je ovakvih u Sloveniji bilo 5,5, na Kosovu 87, a unutar ženske albanske populacije 100 odsto. Učitelja nije bilo dovoljno, posebno tamo gde su najpotrebniji, u zaostalim i sredinama u kojima su većina manjinske zajednice. Na jednog učitelja u BiH je dolazilo 139, u Sloveniji 47 učenika. Fakultetski obrazovanih je jedva 14.000, od čega oko 6.500 pravnika. Nepovojna struktura, delom posledica mogućnosti da se Pravni fakultet može studirati, a da se predavanja ne posećuju redovno, iznedrila je još u predratnoj Jugoslaviji črvst i umrežen birokratski činovnički aparat, gde se pravnici, po prirodi stvari, u velikom broju zapošljavaju i klanovski povezuju.

U takvoj situaciji, obrazovanje, od opismenjavanja do povećanja broja stručnjaka, nametalo se kao prioritetni strateški pravac kulturne politike. Obnovljeno je svih 10.000 porušenih i izgrađeno 2.500 novih osnovnih škola  Tokom prvih šest godina kroz kurseve je prošlo tri miliona ljudi, ali tek je polovina naučila da čita i piše. Masovna kampanja i besplatnost školovanja nisu dali rezultate ni u dečijem uzrastu, pa je 1951. registrovano da je čak 26 odsto dece školskog uzrasta nepismeno! Broj ponavljača je izrazito visok, 11 odsto, a i pojam „osnovne škole“ nije jednoobrazan, negde obuhvata četiri, negde sedam, negde osam godina školovanja. U 234 gimnazije nastavu je pohađalo tek 80.000 učenika, jer je prioritet dat stručnim školama, u kojima je bilo oko 900.000 polaznika. Komunistička partija, mada je narodno-oslobodilačku borbu zasnivala na seljačkim masama, užurbano je gradila „svoju“ radničku klasu, čemu je trebalo da doprinese i trend iseljavanja mladih sa sela na periferije velikih gradova. Agrarna, socijalna i radna politika podsticale su ovakav smer kretanja radne snage, ali, uprkos naporima i aktivnostima, do kraja 1962. godine u gradovima je kreirano oko 1,3 miliona radnih mesta; skoro duplo manje nego što su predviđali petogodišnji planovi.

Ideologizovana naobrazba
Život na tuđ račun

Doknićeva prati i celokupan razvoj Jugoslavije u posmatranom periodu. Pojašnjava da je bivša država od rata do 1962. godine u vidu pozajmica, donacija, nepovratnih kredita od SAD, Velike Britanije i  Francuske dobila preko 3,6 milijardi dolara (po kupovnoj moći, ravno današnjih 72 mlrd. USD). Polovina je utrošena u izgradnju vojnih objekata i fabrika (što je bio razlog da SAD krajem šeste decenije drastično umanje davanja), veliki deo je usmeren na izgradnju privrede, čime je povećan nacionalni dohodak i životni standard. Kako su školstvo i zdravstvo bil besplatni, što su dve velike tekovine bivše države, stanarine niske, znatan deo stanovništva, posebno u velikim gradovima, živeo je skromno, ali materijalno bezbedno, sa simpatijama za komunizam. Kada je krajem 60- tih, pomoć presahla, počele su nevolje.

Doknićeva ističe da je odlika kulturnih masovki bio rad na ideološkom obrazovanju u formi stručne edukacije. Poluobrazovano stanovništva bilo je novo partijsko uporište koje je komunizam i prihvatilo sa nadom da će mu nov društveni sistem promeniti zatečeno ekonomsko stanje. Stoga ne iznenađuje da je u prvih 16 poratnih sezona diploma fakulteta ili više škole steklo samo 130.000, dok je doktoriralo tek 1.100 osoba. Podatak da se na popisu 1961. godine 26 odsto žitelja izjasnilo bukvalno, 78 odsto funkcionalno nepismeno, sa najviše četiri razreda osnovne škole, ilustruje katastrofalan epilog kampanjske obrazovne politike, svedene na ideološku projekciju jedne klase. Autorka naglašava da je, u periodu između dva ustava, kulturna politika predstavljala raznovrstan i razgranat sistem planski vođenih akcija i stimulisanja ogromnog materijalnog i duhovnog kulturnog prostora, sa naglašenom podređenošću političkom diktatu. Odlučivanje u kulturi išlo je od centralnog partijskog tela, kongresa, preko njegovog segmenta za kuluturu, ideološkoh komisija, do nižih partijskih struktura. Institucije kulture, obrazovanja i nauke postojale su samo kao deo partijskih institucija u širem smislu, stvarajući veoma obiman institucionalan aparat, raznorodan po funkcijama, a jednoobrazan po načinu i cilju delovanja i nesamostalan u procesu odlučivanja. Već u startu izrazito birokratizovan i politizovan, ovakav sistem nije mogao ni da osmisli, ni da sprovede kulturnu politiku koja će premostati jaz između vekovima stvaranih kulturnih tekovina i nedoučene mase, uprkos iskrenim nastojanjima da kreira stvaralačku klimu koja će doprineti ubrzanom kulturnom, i svakom drugom, napretku celokupnog stanovništva.

Za socijalističku Jugoslaviju se i u pojedinim evropskim krugovima tvrdilo da ima neka obeležja demokratskih društava, nova knjiga nas ne uverava u nekad popularne tvrdnje evropskih levičara. Povremene rasprave u časopisima su vođene isključivo unutar partijske nomenklature, često su bile veštački podsticane, dekor za inostranstvo, a uočavaju se i debate između republičkih kulturnih čelnika. Svaka dublja idejna upitanost je oštro potiskivana. Otuda i odbojnost partijskog vrha prema apstraktnom slikarstvu, modernističkim romanima, crtanim filmovima, čiji jezik staromodni nisu razumeli i stalno su se plašili „skrivene” poruke.

Tamna mrlja

Višedecenijsko sasecanje mišljenja drugačijeg od ideološki proklamovanog je tamna mrlja jednopartijskog sistema. Vremenom, upraksane su kontrole preko niza umetničkih saveta i komisija, u koje su birani najpoverljiviji ljudi. Neprekidan nadzor je podsticao nesigurnost i autocenzuru, najpogubniji vid sputavanja umetničke slobode. Metodi represije su postali manje vidljivi, ali efikasniji. Nije bilo potrebe za sudskim zabranama. Stalno podgrevan strah od novog, saznajnog, zaparložio je sistem, svodeći, zapaža Doknićeva, ceo duhovni prostor na prosečnost kao idealnu kategoriju.  Elita, posebno kulturna, nije bila poželjna u društvu koje i oficijelno propagira egalitarnost i, ako ideološki nisu bili podobni, marginalizuje i najbolje. Kultu prosečnosti je doprinosila i politička izolacija, na kojoj je vlast kod građana svesno izgradila atmosferu straha od inostranstva. Upravo „tiranija proseka” se u knjizi ističe kao bazična slabost kulturne politike Jugoslavije u dužem poratnom periodu, a takav tok autorka objašnjava  težnjom komunističke partije da u kulturi, gde su prvi rezultati vidljivi posle decenija strpljivog i upornog rada, uspeh postigne bezmalo preko noći. Sve odluke su bile kratkog daha, bez dugoročne stratetigije i perspektive. Ideološki oblikovana i agitpropovski usmerena, kulturna politika je težila da kultura opravdava postojeće stanje. Suviše deterministički.

Živan Lazić

     
01-30. jun 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013