Nekultura kao poplava

Suše i poplave– dva lica nekulture

Kapitalna ulaganja u izgradnju vodozaštitnih akumulacionih sistema su ulaganja u javno dobro koje u vrednosnom sistemu današnje države pripada takozvanoj „komunističkoj“ prošlosti. Ona ne donose brzu i dovoljno veliku isplativost pojedincima. Zbog toga ne postoji interes za ovu oblast

Dragan Stojković

Prošlo je dovoljno vremena od Velike poplave koja je sredinom ovog maja zadesila Srbiju da bi se posle emotivnih izliva trezveno mislilo i razgovaralo o ovoj nesreći koja je zadesila ionako decenijama unesrećivane građane. Razmere nesreće mere se pre svega ljudskim žrtvama, zatim uništenim kućama, zgradama, imovinom, usevima, stokom... Šteta se preračunato izražava u stotinama, pa i milijardi evra. Inače unazađena privreda i poljoprivreda je u velikim razmerama bačena u blato i mulj.  Ipak, najveća šteta biće ako se ovaj događaj, koji se može nazvati istorijskim, sa svojim uzrocima i posledicama ne analizira i ne izvuku pouke. Mi smo skloni da događajima iz naše istorije pripisujemo mitske dimenzije, i mistične uzroke. Uzroke koji su izvan nas, van naših moći da na njih utičemo, pa smo najčešće ni krivi ni dužni žrtve nepravedne više i jače sile, kojoj se nismo mogli odupreti. Činimo sve što je u ljudskoj moći (i tu se zaista istaknemo) da kad nevolja naiđe požrtvovano pomažemo i spašavamo,  i ginemo, ali, kad oluja prođe nastavljamo po starom a nesreću dopisujemo u epsku guslarsku zbirku naših postradanja i mučeništva.

Neoprezna izjava premijera

Reći da se ovakve poplave događaju jednom u hiljadu godina neoprezna je izjava premijera A. Vučića. Ovom izjavom se abolira sva odgovornost nas samih. ne samo kao političke vlasti u prethodnim decenijama nego kao kulture koja je svojim odnosom prema prirodi dozvolila nesreću ovih razmera. Prava dijagnoza za ovo što se dogodilo mora biti usmerena na potpuno neizgrađen ili zapušten sistem kontrole i upravljanja vodotokovima u Srbiji. Svake godine imamo poplave lokalnih i ograničenih razmera. Setimo se samo poplava u poslednjih nekoliko godina^*. To su bile opomene koje nisu shvatane ozbiljno. Kultura o kojoj je ovde reč ustvari je negacija kulture, ne-kultura, jer za razliku od negovanja i unapređivanja u našem slučaju je reč o nemaru, zapuštenosti i unazađivanju. Vodotokovi u zemlji Srbiji, koji krivudaju kroz naseljena područja i plodne ravnice i doline su u stanju netaknute prirode – bez nasipa, sa plitkim i uskim koritima, u meandrima zaraslim u šiblje i drveće. To je uzrok izlivanja Kolubare na nebranjeni Obrenovac (i Resave na Svilajnac), bujice koja je odnosila kuće u Krupnju, i divljanja Mlave koja je ugrozila TE Drmno. Tamo gde je netaknuta priroda, logične su poplave. Šta će rodne oranice i ljudska naselja u „netaknutoj prirodi“? Ali, uređenje vodotokova i izgradnja mreže akumulacija nema samo funkciju ublažavanja posledica velikih voda, nego, isto tako, i ublažavanja posledica velikih suša.

Suše - drugo lice poplava

Redovna prirodna nepogoda u zemlji Srbiji, osim povremenih manjih ili većih poplava, jesu letnje suše sa sasušenim baštama u malim domaćinstvima, i nepreglednim sprženim poljima kukuruza. Sva silna voda koja s proleća besplatno pada sa neba ili se sliva od otopljenog snega, prolazi pored nas i odlazi nepovratno put Crnog mora. Podzemnim bušotinama rezervoari vode nekontrolisano se eksploatišu za razne potrebe, izvori presušuju, i u letnjim mesecima voda postaje zlata vredna ne samo za potrebe zalivanja useva, nego i za elementarne potrebe lične higijene i vode za piće. Kuriozitet naše ne-kulture kad je u pitanju odnos prema vodi jeste činjenica da se voda za piće najčešće koristi i kao tehnička voda za zalivanje  travnjaka u prigradskim naseljima i pranja ulica u gradovima. Za razliku od kulture Mediterana našem narodu je strano skupljanje kišnice u cisterne (gustijerne) i njeno korišćenje za zalivanje bašte, ili čak uz dezinfekciju krečom, i za piće. Mnoge kuće u selima širom Srbije nemaju ni oluke, a one koje ih imaju, tu vodu ne koriste. Prolećne bujice potoka koji leti presuše ne zadržavaju se ustavama i jazovima da bi se voda tokom leta koristila za zalivanje, iako je ta veština bila poznata dok su postojale vodenice potočare.

Kolubara u Obrenovcu: Idila netaknute prirode ( Foto: Želimir Jeftić za Google Earth)

Snaga neke državne zajednice nije u vojsci, policiji, žandarmeriji i političarima, koji u našim prilikama imaju prioritet. Snaga je, naravno u privrednom bogatstvu, a ono u krajnjoj liniji, počiva na umeću ili na kulturi korišćenja voda. Sve velike civilizacije u istoriji - od Indokine, Mesopotamije, Egipta, Rima, do Inka u Andima su najviša tehnološka dostignuća ostvarile koriščenjem voda sistemima jezera, kanala, spravama za navodnjavanje i transport vode. U izraelskoj pustinji, gde kiša pada jednom godišnje, uzgajaju se pomorandže koje se izvoze po celom svetu. Ovo opšte mesto civilizacijskog uslova nije doprlo do naše kulture – kako do polupismenih seljaka, tako ni i do odgovornih ministara. Od silnog medijskog tretmana na temu Velike poplave, u TVprogramima koji su se odigravali od 0 do 24, u prvim danima zapazio sam samo dva glasa razuma – Zaharije Trnavčević je u emisiji TV Studija B javno rekao da je kao predsednik Nacionalnog agrarnog saveza elaborat o Strategiji voda, kao poslanik u Skupštini Srbije, lično uručio nekadašnjem premijeru Ivici Dačiću. Koji ga tim povodom nije udostojio ni kratkog kurtoaznog razgovora. Drugi je novinar Boško Jakšić u „Utisku nedelje“ na TV B92.

Kakav je odnos u praksi prema zaštiti od poplava ilustrativan je primer Strategije održivog razvoja opštine Aranđelovac za period 2010-2015. koji je obuhvatio sve moguće oblasti potreba „održivog razvoja“ sa Programima i planovima u stotinak stavki, od asfaltiranja trotoara do stimulacije turizma, čija je ukupna vrednost 19.161.722,00 eura a samo se u jednoj kaže: „Napraviti projekat zaštite od poplave bujičnih voda na desnoj pritoci Peštana (bezimeni potok) od kolonije do Lalović kuća u Bukoviku. Planirani iznos – 12.000 eura.“ Što iznosi 0,062%! Opštinski programi i strategije odnose se samo na prečišćavanje otpadnih voda ili na izgradnju lokanih vodovoda. Strategija AP Vojvodina takođe se odnosi uglavnom na zaštitu kvaliteta voda. O izgradnji i čišćenju kanala, njihovom održavanju, nema strategije. Kapitalna ulaganja u izgradnju vodozaštitnih akumulacionih sistema su ulaganja u javno dobro koje u vrednosnom sistemu današnje države pripada takozvanoj „komunističkoj“ prošlosti. Ona ne donose brzu i dovoljno veliku isplativost pojedincima. Zbog toga ne postoji interes za ovu oblast.

Urbanistički haos – privid slobode

U urbanističkom planiranju decenijama je izostavljena oblast regulacije rečnih tokova. Ne samo da nije predviđena izgradnja sistema akumulacionih jezera i izgradnja rečnih korita i nasipa (proširivanje na uštrb okolnih njiva), kojim bi se kontrolisale bujice, nego je tolerisana divlja, nekontrolisana izgradnja svega i svačega (stambenih naselja, farmi...) u neposrednoj blizini nezaštićenih rečnih korita, na terenima sa podzemnim vodama i na klizištima. U Vojvodini, posle kanala izgrađenih u vremenima Marije Terezije i kapitalne investicije Kanala DTD („u vremenima J. B. Tita“), praktično nije urađeno ništa – osim što su mnogi kanali zatrpani što namerom, deponijama, što nemarom i nanosima mulja i taloga, zarasli u šiblje. Ipak, za Vojvodinu se može reći da jer posle iskustava sa poplavama u Sečnju usvojena pokrajinska Strategija o vodama, i da su lokalne zajednice neke kanale očisitile. Letimičnim pogledom na satelitske snimke (Google Earth) vidljivo je da u slivu Kolubare i Tamnave kanali ne postoje, na toku Mlave u dužini od oko 7 kilometara je izgrađen obostrani nasip – unutar njega korito je zaraslo u rastinje i zatrpano nanosima. Za ovakvo stanje i posledice, pogubne po stanovnike, naravno da postoji odgovornost države na svim nivoima – od lokalne do republičke vlasti. Za izgubljene ljudske živote, stotine tona uginule stoke, 80.000 hektara useva, za srušene i mostove, stambene i pomoćne zgrade, imovinu građana ... nisu krivi meteorolozi koji su optuženi za kasno ili nedovoljno ozbiljno upozorenje na nepogodu. Krivi su oni koji državom upravljaju a za taj posao nisu kvalifikovani. Zbog toga izgleda neverovatna izjava predsednika republike T. Nikolića koji, pun hvale za državu, Vladu, Vojsku, Policiju i Žandarmeriju, odgovornost prebacuje na neposlušne građane koji nisu hteli da se sklone na sigurno!

Da li je bilo građana koji nisu imali vremena ni prilike da se odazovu pozivu vlasti tek treba da saznamo. Najsiromašniji su najmanje zaštićeni, a njihove potleušice i barake nisu pružale ni minimalno utočište sprata ili krova. Mnogi od njih nisu imali ni lična dokumenta, pa za državu nisu ni postojali. O ovoj dimenziji nesreće smo uskraćeni za objektivne informacije. Iz brojnih televizijskih raporta sa terena smo najčešće gledali reportera u krupnom planu, osim snimaka iz par preleta vojnih helikoptera. Ako se informativni rakurs promeni možda ćemo saznati više. Kako je u ovoj poplavi prošao Facebook i ostale društvene mreže, takođe znamo malo. Zaista, utisak je da je država, celu situaciju, a pogotovo informativnu, držala pod kontrolom. Između ostalog, bila je to i pokazna vežba.

Eksperiment uživo

U ovom klasičnom primeru eksperimenta uživo imamo priliku da uočavamo i mnoge društvene fenomene koji isplivavaju na površinu. Uobičajeno je da prirodne katastrofe podižu nivo ljudske solidarnosti i brišu razlike raznih vrsta. I ovog puta je poplava, kao nesreća koja je zadesila region, pokazala dobro lice mogućnosti međusobne pomoći i saosećanja građana i vlada Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije. Ipak, bilo je, kao i uvek, i onih koji su u nesreći videli priliku da zarade na većim cenama, a tek će se saznati za slučajeve zloupotrebe ogromne pomoći koja se slivala sa svih strana. Biće i lopova koji će da kradu po napuštenim stanovima. I sve je to uobičajeno u ljudskom ponašanju, Od Nju Orleansa do Obrenovca. Ipak, treba ukazati na našu specifičnost. Izjava jednog volontera da Srbi moraju da pomažu Srbima uputila me je na internet – i tamo zaista postoji obilje informacija o humanitarnoj organizaciji Srbi za Srbe koja je prikupila 100.000 evra donacija za ugrožene u poplavama. Ovakva humanitarna selektivnost na nacionalnoj osnovi izaziva ljudski revolt, ali, ako se ima u vidu da državna himna poručuje „Bože spasi Bože hrani srpske zemlje, srpski rod“ onda je i postojanje ovakve humanitarne organizacije logično. Dosledno ovakvoj logici doćićemo do toga da Bog koji hrani i spašava ima moć i da kažnjava, pa su valjda zbog toga poplave zadesile upravo Srbiju i Republiku Srpsku (Muslimani i Hrvati su onda kolateralna šteta). A gde je ta krivica „pred Bogom“ možda se može zaključiti upravo razmišljanjem o nakaradnosti ideje (ideologije, religije i politike) koja čak i nesreću, patnju ljudi, koristi za nacionalnu homogenizaciju i patriotsku stvar - zloupotrebom religije, pod crkvenim okriljem.

Antikultura kao bujica

Umesto što drže srednjovekovni moleban za prestanak kiše naši popovi imaju priliku da svojim vernicima postave pitanje – Ako veruju u Boga i poštuju ga, ako veruju da on uslovljava meteorološke okolnosti, zašto njegov poklon, milost sa neba, kiše proletnje, ne sačuvaju za letnje suše. Zašto dragoceni poklon puštaju da pored njih odlazi u nepovrat, u Crno more, a onda, kad njima zatreba, kad dođu letnje suše, kukaju mole i proklinju, „daj Bože kišu“. Kao i sve poplave i ova će da nanese razne naplavine i razni mulj će isplivati na površinu. Na ovu poplavu može se gledati i kao na Znak u vremenu, nagoveštaj nekih drugih, crnjih oblaka, i poplava. A to nije samo pitanje izostanka kulture (ne-kulture), to je pitanje sve većeg prisustva agresivne i preduzimljive antikulture koja kulturu prezire, koja, kao i bujica, ruši sve pred sobom. U proteklih četvrt veka srušena je jedna država, ubijeno je preko 100.000 ljudi. Bujice bezdušne grabežljivosti su odnele fabrike, radna mesta, plate, dostojanstvo građana.

Šta još treba da se desi da bi se prepoznala, probudila i uspravila alternativa izopačenoj veri i politici koja ne poznaje i ne poštuje ni Boga ni Čoveka, koja i u nesreći misli samo na sebe i interes svoj i svoga plemena?