OBRAZOVNI SISTEM  NA PUTU KA EVROPI

Zadatak svih društvenih sistema koji se bave usmeravanjem i praćenjem mentalnog razvoja dece, bio bi,da usaglašenim metodama učenja podstiču divergentni način razmišljanja, formiranje kritički refleksivnih stavova i obogaćivanje kognitivnog i konativnog sistema

Nedavno je dnevni list Danas objavio rezultate istra`ivanja Studentskog udru`enja BEUM, koje je sprovedeno u beogradskim srednjim stru~nim {kolama i gimnazijama. Istra`ivanje se odnosilo na stavove ove populacije mladih ljudi o Evropskoj Uniji i mi{ljenje o ~lanstvu Srbije u ovoj asocijaciji. Anketirano je preko hiljadu u~enika i rezultati su pokazali da je samo ~etvrtina ispitanika smatrala da je veoma bitno da Srbija postane ~lanica Unije. Ostali su imali negativan ili neutralan stav. Slična istraživanja su tokom ove godine sprovedena u Beogradu na uzorku određenom metodom slučajnog izbora. Broj ispitanika je bio sličan, a rezultati gotovo identični.

Ako bi se rezultati pomenute ankete koju su realizovali studenti, predstavili građanima, bez objašnjenja da su anketirani srednjoškolci, većina bi pomislila da su oni produkt ispitivanja ciljne grupe koju čine penzioneri ili sredovečni privremeno zaposleni i nezaposleni radnici, koji se bore sa vitalnim životnim teškoćama. Ekvivalentni stavovi mlade i starije populacije o članstvu Srbije u ujedinjenoj Evropi, mogu da se analiziraju sagledavanjem psiholoških i socioloških parametara, čije sadejstvo može da osvetli samo uzan pojas složene i duboko disfunkcionalne društvene dinamike.

Ako mladi ljudi koji tek traže svoj životni put, ne mogu da sagledaju njegove obrise, onda je stanje njihove svesti o sopstvenom položaju i društvenom okruženju, veoma deficijentno. Prirodni mentalni potencijali mladih sadrže radoznalost, istraživačke pokretačke impulse, želje za otkrivanjem novih sadržaja, i promenom ustaljenog poretka stvari. Psihička energija mladosti je beskompromisna i pretežno optimistička. Kada se stavovi mladih koji su odrastali u društvenom sistemu koji je proklamovao demokratske principe funkcionisanja, izjednače sa stavovima građana koji u svoj realnosti nose iskustva stečena u građanskom ratu i diktatorskom režimu, nije potrebno da se koriste naučne analitičke metode da se izvede zaključak da se strukturalni obrasci po kojima su uspostavljane vrednosne relacije društvenog sistema, nisu decenijama menjali. Oni su se provlačili od perioda u kome su odrastali sadašnji penzioneri i sredovečni radnici, do aktuelnog vremena u kome stasavaju srednjoškolci. Na tom dugom, mračnom i nepreglednom putu menjale su se samo vizuelne karakteristike sistema, čiji koncept nikada nije bio usmeren ka rastu i napretku. Bazični vrednosni postulati sadržali su mehanizme koji su sprečavali i usporavali individuaciju ličnosti i formiranje građana koje odlikuje slobodno kritičko mišljenje. U njihovom sadržaju ključno mesto su zauzimale metode za manipulaciju građanima. One su tokom proteklih decenija razvijene do čudovišnih razmera uz pomoć obrazovnog sistema, čiji je zadatak bio da se kod velikog broja građana izmeni način formiranja logičkog mišljenja. Osnove logičkog mišljenja postavljaju se u ranom detinjstvu, već posle treće godine života, oslanjajući se na prethodne faze prelogičkog i magijskog mišljenja. Zadatak svih društvenih sistema koji se bave usmeravanjem i praćenjem mentalnog razvoja dece, bio bi, da usaglašenim metodama učenja podstiču divergentni način razmišljanja, formiranje kritički refleksivnih stavova i obogaćivanje kognitivnog i konativnog sistema. Ovakav koncept životnog učenja trebalo je da omogući razvoj racionalnog načina mišljenja koje se oslanja na logičko tumačene činjenice i stvaranje zaključaka čije premise čine sposbnost povezivanja uzroka i posledica i mogućnost da se anticipiraju konsekvence donošenih odluka. Relizaciju ovakvih postulata edukativnog procesa onemogućavao je politički establišment koji je zazirao od ljudi koji poseduju racionalno mišljenje. Znali su da ljudima takvog mentalnog skopa ne mogu da prodaju bajke o „diktaturi proletarijata“ „radničkom samoupravljanju“, „patriotskim ratovima“ i Zapadu kao osvedočenom neprijatelju Srbije. Zbog toga su izgradili koncept obrazovnog sistema čija se suština decenijama ne menja. Temelj sistema je počivao i počiva na reproduktivnom i receptivnom znanju. Sadržaje programa koji treba da se realizuje u edukativnom procesu, donosili su i donose ljudi čije funkcionalno znanje ne korespondira sa saznajnim mogućnostima predškolske i školske dece. Za prenošenje sadržaja programa zaduženi su učitelji i nastavnici koji su edukaciju stekli po reproduktivnom modelu. Oni su deci prenosili informacije koje su bile teško razumljive i nezanimljive. U susretu sa takvim informacijama deca su postajala zbunjena, iznenađena i nesigurna. Umesto raspoložene učiteljice ili učitelja, često su se susretala sa napetim i krutim držanjem ovih ljudi koji su ih već pri prvim susretima zasipali obiljem informacija o predmetima koje treba da savladaju. Učenici su brzo uviđali da učitelji od njih očekuju da što preciznije reprodukuju ponuđene činjenice i da u programu ima veom malo delova koji daju mogućnost da sa edukatorima razgovaraju o ponuđenim sadržajima. Većina dece uz pomoć roditelja uspeva da reprodukuje programske sadržaje i nauči da edukacija predstavlja neprekidno ponavljanje činjenica kako bi se dobila dobra ocena. Na taj način se formirao stav o znanju kao privremeno prikupljenim informacijama koje treba da traju dok se ne dobije ocena. Brojčana vrednost je postala ključna odrednica znanja i vodeća motivacija učenja. Dobra reprodukcija je omogućavala visoke ocene, ali nije podsticala razvijanje divergentnog mišljenja koje treba da omogući da se proces učenja odvija kao kontinuum tokom koga će složenije informacije da se nadograđuju na jednostavnije. Preveliki broj, uzrastu neprilagođenih informacija, uslovljava da deca prestrukturiraju prirodne kognitivne i konativne datosti na niži nivo funkcionisanja. Ona ne doživljavaju edukaciju kao otvoren proces tokom koga treba da otkrivaju lična interesovanja koja će im omogućiti da se usmeravaju ka njima bliskim kompetencijama. Kreativna edukacija podstiče pozitivnu kompeticiju čiji je cilj da motiviše većinu učenika da samostalno pronalazi odgovore na različita pitanja i međusobno ih upoređuje. Nastavnici ne mogu da podstaknu ovakvu interakciju, jer većina ne shvata i ne prihvata ponuđene programe. Ta većina je tokom edukacije naučila da potrebnu ocenu stekne sitnim prevarama, obmanama ili jednostavnim propuštanjem časova na kojima može da bude provereno njihovo znanje.

Nastavnici ne poseduju efikasne mehanizme da te pojave suzbiju, jer im je uskraćena zakonska mogućnost da utiču na korekciju nemoralnog i asocijalnog ponašanja učenika. I sami društveno marginalizovani i nezaštićeni od bahatosti i agresivnosti svojih učenika, trude se da „otaljaju“ radne aktivnosti, u stalnom strahu od realne mogućnosti da neće imati dovoljan fond časova, što će usloviti da njihova skromna zarada postane još niža. Čuvaju svakog učenika, ma kako se ponašao i ma koliko ugrožavao druge. Mladi sa asocijalnim crtama ličnosti koje uslovljavaju potrebu za isticanjem (ali ne u domenu prihvatljivih socijalnih vrednosti) i dominiranjem u grupi, zbog nesankcionisanog ponašanja razvijaju uticaj na druge neodgovorne učenike insuficijantnog znanja i neusklađenog ponašanja. Organizuju se u grupe i značajno modeliraju način funkcionisanja ustanove. Svoje ispade snimaju mobilnim telefonima i postavljaju ih na društvene mreže, kako bi postali poznati u subkulturi mladih koji žive u virtuelnom svetu. U tom svetu Evropska unija ne postoji.

Dragica Stanojlović