Iz zemlje nemanjića

Život kao opštenarodna pojava

I kako sad  čovek, kad oseti svoju posebnost, da se malo skloni od te opštenarodne vejavice, od tih zameta i lavina opštenarodne uravnilovke, od vladavine nametnutog mediokritetstva, od te bede duha dušebrižnika koja je gora od svake mat'rijalne bede.

Iako sam, kao sav normalan svet, prihvatio stajaću definiciju života kao opštenarodne pojave, te da se bitak iliti biće jednog naroda može shvatiti kao tu-bitak iliti tu-biće bezbrojnih pojedinačnih egzistencija istog, mada svom svojom dušom osećam svoje tu-biće iliti tu-bitak kao monadu velike zajednice, kao delić sa svim svojstvima opštenarodne pojave i sudbine, ipak ponekad poludim, poželim da se otrgnem iz tog opštenarodnog stanja-sranja i pođem negde daleko od te opštenarodne pojave, od tog života, od te sudbine, od tog bića narodnog, negde što dalje u neku jebozovinu, makar na pecanje, ali od naše narodne brige za opštu higijenu ne mož' pobeći, svuda te čekaju kese po granama nad vodom kao dobrodošlica, kao zastave.  Ponesem elementarna stvorenja zemlje, crve i gliste, kako bih namamio neku jadnu gladnu ribicu za svoju gladnu, a blagočasnu utrobu. I tako, kao najbogobojažljiviji od svih bogobojažljivih pesnika, kao onaj bogoljub što upražnjava čtenije u kamenu i biva za to javno nagrađen, gledam u vodu i snatrim, mnim ili već ne znam šta mislim, samo ne mislim o životu kao opštenarodnoj pojavi. Jer,  okreni-obrni, ni tu pojavu nikakvim čtenijem ne možeš prozreti niti do kraja prolitatiti. I ta opštenarodna pojava kao pravo božije čedo sa hiljadu lica, ima jedno biće, a nebrojena tu-bića. Svi smo tu, neponovljivi kao pahuljice snežne, a svi se stapamo u jedno more suza.

   I kako sad  čovek, kad oseti svoju posebnost, da se malo skloni od te opštenarodne vejavice, od tih zameta i lavina opštenarodne uravnilovke, od vladavine nametnutog mediokritetstva, od te bede duha dušebrižnika koja je gora od svake mat'rijalne bede.
   Pusto ostrvo? Može li svako naći svoje pusto ostrvo spasa!? Ali, i legendarni Robinson, nekad u detinjstvu meni najdraži stvor na svetu, čijem sam se svakom podvigu na pustom ostrvu radovao kao da sam njegov dvojnik, i on se jednog jutra prestravio kad je naišao na ljudsko stopalo u pesku, najpre se prestravio, užasnuo se od straha kada je shvatio da ni tu, na tom ostrvu, nije sam. Toliko o životu kao opštenarodnoj pojavi.
   U takvim prilikama nikad se nisam, baš kao od kamena kušnje, razdvajao od  jedne trajne konzerve mešanog mesa koju sam skupa sa nožem za otvaranje konzervi nosio na ta moja pecaroška bdenija, čtenija i snatrenja, jer pecanje može biti sveto bdenje u pesničkom, ali i u religioznom zanosu. Dakle, u tom zanosu određeno mesto i povod posebnog zadovoljstva nudila je trajna konzerva u desnom džepu moga  ribolovačkog ruksaka. Tu, kraj kakve vode, a svaka, pa i barska, za mene je sveta, mogao sam do mile volje da meditiram o bitku, tu-bitku, zabitku, nabitku, zgoditku, pa, bogme, kad mi misli malo odlutaju dalje, i o probitku i dobitku ili, naški, narodski rečeno o: biću – tu-biću, iću i piću i, najzad, bogme, o pokriću, odnosno, probitku i dobitku. O ne-biću nisam razmišljao i kad mi je bilo pred samim očima, jer sam bio čvrsto uveren da je ništavilo dovoljno samo sebi, da se hrani samo sobom, te da ne traži nikakvo razumevanje i solidarmnost i najmizernijeg tu-bića poput mojega malog ja. Moja konzerva i taj njen neograničen rok trajanja, ta obećana večnost nije mi, ma koliko gladan bio, nije mi, dakle, dozvoljavala da je otvorim. Radije bih jeo suv hleb, gliste i crve, nego što bih imao srca da otvorim njenu masnu, hranljivu utrobu. Znajući da će u obećanoj budućnosti biti i težih trenutaka kada bih mogao gorko zaplakati što sam tako olako poarčio jedino moje blago sa neograničenim rokom upotrebe.
  I tako, relativno mirno, moje tu-biće je tu razmišljalo, tačnije dozvoljavalo sebi da slobodno razmišlja o biću države i o njenoj kvarljivosti. Države su, istorija nam svedoči, ma koliko konzervativne bile, ma koliko se zaklinjale na večnu trajnost, odnosno brigu o svojim podajnicima i ma koliko se njeni podajnici zaklinjali na vernost državi, svoju poslušničku odanost narodu, to jest samom sebi, svoje bespogovorno sprovođenje narodne, to jest svoje volje, odnosno vlasti; države su, pa i one koje su do te mere bile konzervativne te se ograđivale kineskim zidovima, države su ipak kvarljiv proizvod. Jer, država jeste proizvod jedne politike ili jedne političke elite, ali nikad samog naroda. Nekad mnogoljudne, nepregledne teritorijalno, a nekad sasvim male malecke, takoreći džepne državice, države-gradovi, sve, sve kao da su sa ugrađenim detonatorom.  Moj pokojni ded Marko je govorio, sumirajući svoj život, sa nekom superiornošću svedoka istorijskih čuda da je za svoga devedesetogodišnjeg veka služio jedanaest careva, kraljeva i vladara: Franca Josifa, kod Krajišnika zvanog od milošte br't Vranjo, kralja Petra I, oslobodioca, kralja Aleksandra, kraljevskog namesnika kneza Pavla, poglavnika Antu Pavelića, vojvodu popa Đujića, maršala Tita, kolektivno predsedništvo, sa Stipom Mesićem, poslednjim, Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića i da se najbolje živelo za vakta Franca Josifa. Eto, koliko su države proizvod sa ograničenim rokom trajanja, lako kvarljiva roba! Dovoljno je jedno puć ili puč, i gotovo, kobajagi narod dao, bog i narod uzeli – poverenje, mandat vladaocu uvek stigne odozgo i odozdo, od boga i naroda! Setite se, Austrougarskom imperijom, takozvanom tamnicom naroda, samo je Franc Josif vladao besprekorno i neupitno pola veka. A raspala se od jednog metka.  
     Države nekad žive od prošlosti, a nekad od budućnosti, i samo one odabrane, naročite i dosadne, žive i biju svakodnevne bitke probitka, žive svoju istoriju tu gde su, u savremenosti, kao da je to njihova svevremenost. One ne propagiraju svojoj mladeži svoju slavnu, a tragičnu istoriju, jer, zamislite, sa današnje tačke gledišta, i najveći zločinci kao Napoleon ili Hitler tragične su ličnosti svoje nacionalne istorije. One žive od samog dobro organizovanog života, pa i njihov život, bolji od života suseda, opštenarodna je pojava, mada kod njih i individualizam ima  sva prava. U državama koje svoju sreću, zbog nepravdi prošlosti, traže u projekcijama u budućnost, kao u kraljevini Laždi-paždi, gde samo futur i njegovo večito i nepromenljivo, metafizičko bićeimaju neograničen rok trajanja, vladaoci se menjaju, sazrevaju i prezrevaju kao sezonsko voće i povrće, ali obećana zemlja budućnosti ostaje pusta zemlja tlapnji, i ono malo što se rodi odlazi da traže sreću služeći druge majstore i velemastore.
    Obećana budućnost koju su vam naši prethodnici obećali nije uhvaćena za rep samo zato su vas besramno lagali, nisu je imali ni na vidiku, mi je već imamo na nišanu i obećavamo vam: Biće gaće, al ne znamo ka'će!   
   Ali, ako je život opštenarodna pojava, zašto se taj život statistički gledano od naroda do naroda toliko razlikuje, jedni su još uvek sankiloti, a sve socijalne revolucije su odavno prošle.
   Jeste li možda videli Engleza u Londonu kao radi poslove Indusa i Pakistanaca, rade li Francuzi i Arapi iste prljave poslove u Parizu. Ko čisti onako lepe i uređene bečke ulice !?
   I onda, gde je naš život i naše biće naroda, gde je naše tu-biće i naš egzistencijalizam – u turbofolk kulturi?! Iz kog kulturnog budžaka Evrope se spremamo za veliki skok tigra!?

Predrag Čudić