Izložba Istorijskog muzeja Srbije pod nazivom „U ime naroda!“

BUČNO OTKRIVANJE OTKRIVENOG

Političko nasilje u Srbiji  nije nastalo 1944. i nije se završilo 1953. godine pa je, s tog stanovišta, nejasno zbog čega su autori izložbe izabrali baš ovaj period kada je bilo drugih perioda daleko više obeleženih političkim nasiljem. Čitav devetnaesti i dvadeseti vek predstavljaju epohu  brutalnog političkog nasilja u Srbiji

Uz neviđenu medijsku pompu i višednevno najavljivanje otvorena je ovih dana u Beogradu dugo pripremana izložba Istorijskog muzeja Srbije pod nazivom „U ime naroda! Represija u Srbiji 1944-1953“. Ali, samo otvaranje izložbe bilo je tek početak njene medijske prezentacije. Organizatori planiraju i razne prateće manifestacije kao što su tribine, predavanja, prikazivanje igranih i dokumentarnih filmova, „svedočenja potomaka“ i savremenika, organizovane posete đaka i studenata i brojne druge sadržaje koji ovu izložbu treba da pretvore u kulturnu i političku manifestaciju od prvorazrednog nacionalnog značaja. Sve je to, tvrde organizatori, Srbiji „preko potrebno“ kako bi se suočila „sa dugo prećutkivanim i tabuiziranim temama političke represije“. Iz toga se može zaključiti da bi svrha ove izložbe trebalo da bude pre svega edukativna, odnosno upoznavanje sa dugo čuvanim tajnama nacionalne istorije, a u cilju „afirmacije demokratske političke kulture“. Ako je to zaista tako, onda organizatorima neće smetati sledeće kritičke primedbe:

Kršenje načela prikazivanja događaja

Pre svega, što se tiče edukativnih ambicija, ova izložba krši jedno od osnovnih pedagoško-vaspitnih načela, a to je načelo prikazivanja događaja u njihovom logičkom i hronološkom sledu, u njihovom uzročno-posledičnom nizu. Temeljni postulat svih društvenih nauka jeste da se ni jedna pojava ne može razumeti i objasniti ukoliko se ne spozna ono što joj je prethodilo. To važi i za političko nasilje u Srbiji koje nije nastalo 1944. i nije se završilo 1953. godine pa je, s tog stanovišta, nejasno zbog čega su autori izložbe izabrali baš ovaj period kada je bilo drugih perioda daleko više obeleženih političkim nasiljem. Čitav devetnaesti vek i početak dvadesetog veka predstavljaju epohu  brutalnog političkog nasilja u Srbiji. Ukoliko je za autore izložbe to bila suviše daleka istorija, mogli su makar početi od  političkog nasilja iz doba diktature kralja Aleksandra, ili pak sa političkim nasiljem iz perioda Drugog svetskog rata sa sve Glavnjačom, Sajmištem, Jajincima i drugim masovnim stratištima, a ako su baš želeli da budu aktuelni onda je bilo normalnije da su svoju pažnju usmerili na monstruozno političko nasilje i na akcije „patriotskih“ eskadrona smrti iz epohe režima Milošević-Šešelj. Dakle, nije jasno šta je bio kriterij da se za izložbu odabere baš period 1944-53, osim ako to nije bila želja da se pažnja javnosti usmeri na pripadnike Ravnogorskog pokreta koji su  u tom periodu najviše stradali. Ali to onda nije naučni već ideološko-propagandni kriterij i organizatori su  bili u obavezi da to publici jasno saopšte. U vezi sa rečenim stoji i jedna metodološka primedba. Naime, Srbija je od 1918. pa sve do pre nekoliko godina, a naročito u periodu 1944-53, bila deo jedne šire celine, deo Jugoslavije, pa se političko nasilje u njoj ne može izdvojeno posmatrati a da to ne emituje otrcanu nacionalističku floskulu da je neko imao nekakve baš zle namere prema Srbiji i srpskom narodu. Ako je to bila namera organizatora izložbe, onda ona ne izlazi van granica plačljivog lamentiranja nad sudbinom srpskog naroda, što mu do sada ništa dobro nije donelo.

Pogrešne premise-pogrešni zaključci

Naredna primedba odnosi se i na metod ali još više na suštinu stvari i ona dokazuje pravilo da se iz pogrešnih premisa redovno dolazi do pogrešnih zaključaka. Naime, najavljujući ovu izložbu organizatori su pompezno obećavali da će ona otkriti neke velike i mračne tajne i da će se publika suočiti „sa dugo prećutkivanim i tabuisanim temama političke represije“ u prvoj posleratnoj deceniji komunističke vlasti. A pošto u toj prvoj posleratnoj deceniji ništa nije bilo prećutkivano, jer  to niko ne radi u situaciji kada mu je podrška naroda najpotrebnija, organizatori su bili prinuđeni da, s jedne strane,  notorne stvari prikažu kao nešto što je dugo bilo skrivano u tamnim lagumima i što su sada mladi i hrabri istoričari izneli na svetlo dana, a s druge strane, da realne događaje interpretiraju u skladu sa nalozima danas dominirajućeg istorijskog revizionizma. Ostavimo li po strani prvo tematsko područje pod nazivom „Revolucionarni teror 1944-1946“, koje je očigledno glavni motiv pravljenja ove izložbe, druge dve dramatične teme tog vremena – „Kolektivizacija i prinudni otkup“ i „Sukob sa Kominformom i Goli otok“ – nisu nikada bile tabu teme i nije jasno koje su to nove činjenice zbog kojih je, u trenutku bankrota nacionalne privrede, vredelo potrošiti velika finansijska sredstva. Ni političko nasilje prisutno u tim zbivanjima nije bilo prećutkivano i skrivano, o čemu su se autori izložbe mogli lako obavestiti iz onoga što je u to vreme bilo publikovano. Tako, na primer, još 1950. godine predsednik Privrednog saveta FNRJ Jovan Veselinov, protestujući protiv nasilnih metoda u otkupu, kaže: „Prosta je istina da žita nema, a mi hoćemo da ga seljaci ni iz čega stvore. Zato smo ušli u pravi rat sa njima. Na hiljade seljaka je uhapšeno ili osuđeno. Ima i mrtvih. Ljudi sekirama brane ono malo žita što je rodilo. Ima tu i kulaka, ali to su većinom naši ljudi. U narodnooslobodilačkoj borbi bili su na našoj strani, a sada su postali neprijatelji...“.

Naredne godine, 3. i 4. juna, održan je Četvrti plenum Centralnog komiteta KPJ posvećen pitanjima zakonitosti i radu sudova i tužilaštava. Tada se iscrpno govorilo i o otkupu i kolektivizaciji, a sam Tito je rekao: „Ovdje je juče drug Boško (Šiljegović) govorio o jednom krupnom slučaju i nepravilnom postupku u Semberiji. Ja znam taj slučaj, to je strašna stvar. Ovdje moram da kažem da to nije jedinstven slučaj, bilo je takvih slučajeva naročito u Istri, ne samo u otkupu, nego i u čitavom postupku vlasti i  partijskih organizacija u odnosu prema stanovništvu. To je nama donijelo u Istri ogromnih teških posljedica. Tamo su se mase ljudi javile za optiranje iako nijesu Talijani, jer su im bili dozlogrdili postupci ljudi na terenu. Takvih je slučajeva bilo i u Vojvodini i to nevjerovatnih slučajeva da sam se ja za kosu hvatao i pitao šta je to sa našim ljudima, jesu li oni neprijatelji ili su izašli iz takta uslijed prenapornog rada itd“. A bilo je, kaže dalje Tito, i tako apsurdnih slučajeva „da neki sreski ili privredni organ zato što mu se sviđalo neko imanje, neka kuća ili neko dvorište, traže da se tog vlasnika uhapsi i strpa u zatvor, a to jedino zbog toga što im se sviđalo to imanje i što su to imanje možda htjeli prilijepiti zadruzi“.

Uostalom, i otkup i kolektivizacija trajali su vrlo kratko a sa njihovom likvidacijom prevaziđeni su i slučajevi političkog nasilja koji su ih pratili.

Preterivanja i falsifikati

Što se tiče informbirovaca i Golog otoka tek to nije bila nikakva tabu tema jer su o tome štampane knjige i romani, snimani filmovi, vođene javne debate, objavljivani statistički podaci itd. Najveći broj informbirovaca je posle izdržane kazne uključen u društveni život, a neki od njih su ponovo dospeli na visoke položaje. Činjenica jeste da je sukob za Kominformom bio jedna vrlo neprijatna epizoda u razvoju jugoslovenskopg društva koje niko nije voleo da se seća. Bila je prisutna neka prećutna saglasnost da su obe strane grešile i da ne treba sadomazohistički kopati po tim još svežim ranama. Ta opšteprisutna nelagoda, koju mogu razumeti samo oni koji su živeli u tom vremenu a koja današnjim generacijama može izgledati kao zavera ćutanja, bila je razlog što se o temi Kominforma i Golog otoka nije rado govorilo. I za jednu i za drugu stranu prihvaćeno je kao definitivno ono što je rekao Aleksandar Ranković u svom referatu na Četvrtom plenumu CK KPJ 3. juna 1951, nakon čega su prestale torture na Golom otoku a logor je ubrzo i ukinut. Navodeći podatke o broju osuđenih informbirovaca i o subverzivnim i agresivnim aktivnostima informbirovskih zemalja protiv Jugoslavije on kaže: „To je bila nužna mera samoodbrane revolucije u tom sudbonosnom istorijskom trenutku. Nalazeći se u položaju samoodbrane, izložena bezobzirnom staljinističkom pritisku, usamljena, izazvana na nemilosrdnu borbu za opstanak, Komunistička partija Jugoslavije bila je primorana i na upotrebu oštrih, pa i surovih sredstava za odbranu revolucije i nacionalne nezavisnosti“.

Danas je lako držati moralne pridike i praviti patetične performanse ali treba zamisliti to vreme u kome je bilo oko 8.000 graničnih incidenata sa više od trideset ubijenih naših graničara i građana i sa 713 informbirovskih špijuna i diverzanata ubačenih u Jugoslaviju da bi vršilo razne sabotaže i atentate. A što se tiče zlostavljanja i torture na Golom otoku, zvaničan stav i priznanje vlasti izraženo je kroz knjigu profesora Radovana Radonjića, tada člana Centralnog komiteta SKJ, „Izgubljena orijentacija“ (Beograd 1985) u kojoj se kaže: „Istina, nijedan kominformista nije osuđen na smrt, ali su mnogi od njih bili izloženi izuzetno velikim iskušenjima i naporima (fizičkim i psihičkim), koji su dolazili iz danonoćnih neprekidnih saslušanja, često praćenih raznim prinudama da se „prizna istina“, mučenja žeđu, međusobnim kažnjavanjem zatvorenika, raznim epidemijama što su izbijale uslijed nepovoljnih higijenskih uslova itd. Torture u logorima, kojima je podlegla većina iz reda 343 osuđenika što se nijesu vratili sa izdržavanja kazne, ukinute su sredinom 1951. godine... nakon što su najviši državni i partijski funkcioneri bili upoznati sa pravim stanjem stvari u tim logorima i nehumanim postupcima prema zatvorenicima...“.

Šta je tu, dakle, sve do dana današnjeg bilo skrivano od javnosti i čekalo mlade istoričare da od toga prave spektakl? Apsolutno ništa, jedino što je nedostajala želja da se sladostrasno kopa po nečemu što je bilo i nepovratno prošlo, nečemu što je i politički i pravno i kulturološki bilo prevaziđeno. A sada nekoliko reči o glavnom segmentu ove izložbe, o „revolucionarnom teroru u Srbiji 1944-1946“.

Manipulacije "novoistoričara"

Termin „revolucionarni teror“ predstavlja ideološku konstrukciju autora izložbe jer se u političkom, pravnom, istorijskom i vojnom smislu nije radilo ni o kakvom revolucionarnom teroru. Radilo se, pre svega, o vojnom obračunu, u završnim borbama za oslobođenje zemlje, sa saradnicima okupatora i sa zaostalim ili naknadno ubačenim bandama ustaša, četnika, balista i drugih koji su u to vreme, po međunarodnom ratnom pravu, imali status odmetnika. Prema nekim podacima, više od 5.900 četnika Draže Mihailovića izginulo je u borbama na Zelengori i Sutjesci tokom 1945. godine, dok je u Sloveniji likvidirano skoro 20  hiljada četnika. Podaci o likvidiranim ustašama u Sloveniji (Blajburg) razlikuju se zavisno od izvora, ali je izvesno da ih je bilo mnogo više nego četnika. Naravno da je pritom bilo i takozvanih „divljih egzekucija“, pa i privatnih osveta, ali to je nešto što se zakonito dešava nakon svakog ozbiljnijeg društvenog konflikta. Prema nekim podacima, u Francuskoj je u periodu 1948-1952 bilo oko 6.000 „divljih egzekucija“, tj. likvidacija bez ikakve sudske ili administrativne odluke, odsecanja kose ili brijanja glave ženama koje su održavale odnose sa okupatorskim vojnicima i oficirima itd. Naravno da je toga bilo i u Jugoslaviji i Srbiji, s tim što autori ove izložbe beskrupulozno falsifikuju podatke pa pod „divlje egzekucije“, odnosno „revolucionarni teror“ svrstavaju i pripadnike četničkih formacija izginule u oružanim sukobima. Drugi vid obračuna sa saradnicima okupatora, koji autori izložbe podvode pod „revolucionarni teror“, bila su suđenja njihovim istaknutijim predstavnicima. Pravno-politički osnov za to bile su ne samo norme unutrašnjeg i međunarodnog prava već i stavovi šefova antihitlerovske koalicije o procesuiranju ratnih zločinaca. A pošto autori izložbe ništa od toga ne priznaju, morali su makar da imaju u vidu Rezoluciju koju je Kraljevska vlada u Londonu usvojila 17. avgusta 1944. i u kojoj se pored ostalog kaže:

„...Kraljevska vlada izražava priznanje otporu cjelokupnog naroda, čiji je najviši izraz Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, koja je u tri godine borbe postigla i očuvala dragocjene nacionalne demokratske tekovine... Sva zla, koja su neprijatelji i njihovi pomagači učinili u našoj zemlji, smatramo za teški zločin, koji mora biti primjerno kažnjen. Sve one, koji su na bilo kojem dijelu naše zemlje javno ili prikriveno surađivali s neprijateljem, osuđujemo jer su tim učinili najteži zločin izdajstva prema narodu i njegovim svetinjama. Oni će biti predani narodnom sudu kao izdajice...“.

Tako je o tome govorila čak i Kraljevska vlada u Londonu te stoga priča autora ove izložbe o navodnom „revolucionarnom teroru“ i o obračunu sa „neistomišljenicima“ predstavlja običan ideološki ekstremizam koji nema veze sa istorijskom istinom. O manipulativnom karakteru ove izložbe, o korišćenju neproverenim podacima, poluistinama i neistinama, moglo bi se mnogo govoriti, ali je sledeći primer vrlo karakterističan. Naime, na panou kojim se najavljuju politička suđenja uvodna rečenica počinje rečima: „Tipičan oblik političkog progona u socijalističkoj Jugoslaviji jesu javni sudski procesi...“. Dakle, sami autori izložbe, zaboravljajući šta su rekli o „tabu temama i o prećutkivanju“, sada priznaju da su ti sudski procesi bili javni i da su se odvijali pred očima celokupne domaće i svetske javnosti. Međutim, ono što ovu izložbu potpuno kompromituje jeste tvrdnja da su javni sudski procesi „oblik političkog progona“, što  logički znači da  i današnji  sudski procesi, a svi su javni, predstavljaju oblik političkog progona.

Da autore izložbe nije vodila „naučna objektivnost“ i „nepristrasnost“, kako vole da samoreklamerski ističu, vidi se i iz činjenice da na izložbi nema ni reči o zbivanjima na Kosovu i Metohiji i o „revolucionarnom teroru“ prema Albancima. Notorno je da je i tamo bilo žestokih obračuna sa „neistomišljenicima“, kao što je slučaj sa odmetnicima Šabana Poluže tokom 1945. i kasnijih godina, zatim veliki sudski proces u Prizrenu 1945. godine protiv Halima Spahije, Tahira Dede, Rifata Krasnićija i drugih albanskih prvaka itd. Ostaje nejasno zbog čega je politička represija na Kosovu izmakla pažnji „objektivnih“ priređivača izložbe. Da li su smatrali da je političko nasilje u redu ako se primenjuje prema Albancima, ili pak da je Kosovo nezavisna država koja ne ulazi u tematiku ove izložbe? Šta god da je u pitanju, organizatori su morali da naprave ovaj previd jer su ih vodile loše namere.

Koncepcija naknadne pameti

Na kraju, jedan tematski blok izložbe zove se „Politička suđenja, zatvorski i logorski život 1946-1953“. Zašto je ova tematika izdvojena u posebnu celinu to je teško odgonetnuti, osim ako se ne radi o želji organizatora da do ekstrema dovedu svoju viziju tog vremena i tako naglase „veliki uspeh“ koji su postigli otkrivanjem dugo prećutkivanih mračnih tajni. Na veliku žalost organizatora ni u ovom segmentu nije bilo nikakvih tabu tema pa se njihova bučna otkrića pokazuju kao otkrivanje tople vode. Na već pomenutom Četvrtom plenumu CKSKJ iz juna 1951. godine glavni referent Aleksandar Ranković izneo je mnoštvo statističkih podataka i kritičkih primedbi o radu sudova, tužilaštava i Ministarstva unutrašnjih poslova. Pored ostalog, on kaže:

„Jedan od glavnih problema koji ide u raskorak s linijom demokratizacije sveukupnog života naše zemlje, jesu pojave brzopletog lišavanja slobode pojedinih građana od strane nekih organa“. Tako, na primer, „u toku 1949. godine od ukupnog broja hapšenja koja je vršila UDB-a, 47% je neopravdanih, tj. po završenoj istrazi ljudi su pušteni iz istražnog zatvora ili ispod suđenja“. Navodeći podatke o tome po republikama, Ranković zaključuje:

„Ovi podaci govore da mnogi organi UDB-e hapšenje ljudi smatraju kao vrlo jednostavnu stvar, a ne polaze od toga da ono može ostaviti izvesnu ljagu na dotičnom čoveku kao građaninu nove Jugoslavije, a s druge strane kompromitovati socijalističku zakonitost“. Tako su pre više od 60 godina govorili vodeći ljudi tog vremena, a njihove reči ni danas nisu izgubile na aktuelnosti. Zamišljati da je izgradnja pravne države i pravne svesti nešto poput kupovine cipela, to može biti samo posledica neznanja ili zle volje. Obezbediti vladavinu prava u godinama neposredno posle jednog strašnog rata, u zemlji potpuno devastiranoj i u materijalnom i u ljudskom smislu, u zemlji proizašloj iz samovoljne monarho-fašističke diktature u kojoj se, kako je to pokazao Nušić, javna vlast tradicionalno smatrala za privatnu prćiju i u kojoj nije postojao ni minimum pravne kulture – za takav poduhvat bilo je potrebno čitavo stoleće. Šta bolje govori o tome od činjenice da Srbija ni danas nije pravna država i da je njeno sudstvo jedno od žarišta korupcije i neprava.

Izgradnji pravne države neće ništa pomoći koncepcija naknadne pameti i proglašavanje za tabu teme onoga što to nikada nije bilo, a sve sa ciljem da se  današnje prave tabu teme (uloga Srbije u ratovima 1990-99), o kojima se ništa ne sme govoriti, pomere što dalje od interesovanja javnosti. Dakle, kakav utisak ostavlja ova izložba? Isti kao i svaka druga ideološko-propagandna manifestacija čija je svrha manipulacija društvenom svešću. A sladostrasno prikazivanje delikatnih detalja političkog nasilja, uz očigledna preterivanja i falsifikovanja, nema za cilj nikakvo objektivno suočavanje sa prošlošću već jednostavno raspaljivanje revanšističkih strasti u ime danas dominirajućeg ideološkog diskursa.

Aleksandar Sekulović