KONTROVERZNI ŽIVOT, PUBLICISTIČKO I POLITIČKO DELOVANJE PRAVNIKA I DIPLOMATE MILOŠA BOGIĆEVIĆA

(Viđenje politike Srbije i Rusije  1903 – 1914. godine)

Nenad Ž. Petrović 

Doktor pravnih nauka i diplomata Miloš Bogićević (Beograd 1876 – Berlin 1938) predstavlja jednog od svedoka burnog vremena sa početka dvadesetog veka. Njegovo delo je kod nas nedovoljno poznato. Dovoljan je već pokazatelj da nijedna njegova knjiga nije prevedena na srpski jezik. Bogićević potiče iz poznate obrenovićevske i austrofilske porodice. Ona je dala  niz političara, počevši od Antonija Bogićevića (1758 – 1813), vojvode i vođe ustanka u Jadru 1804. godine koji se orodio sa Obrenovićima. Antin sin, Miloš Bogićević (1811 – 1844) takođe je zauzimao vidno mesto u prošlosti Srbije: bio je načelnik Šabačkog okruga 1839 – 1840. godine a  ubijen je  po naređenju Tome Vučića Perišića nakon ugušenja Katanske bune. Treći u nizu je njegov sin Milan Bogićević (1840 – 1929)  pravnik, diplomata, ministar inostranih poslova te konačno poslanik Srbije u Berlinu 1895 – 1900. godine. Kao izuzetno lojalan Milanu Obrenoviću nalazio se kraj njegovog odra 1901. godine. Karijeru je završio na mestu državnog savetnika između  1902. i 1908. godine. Enciklopedijski podaci nam ništa ne kazuju kako i gde je proveo godine Prvog svetskog rata a zna se da je umro u Beču 1929. godine i bio  sahranjen na Novom groblju u Beogradu.  Konačno, stižemo i do poslednjeg izdanka ove familije, doktora prava Miloša Bogićevića. Za razliku od prethodne trojice odnos istorijskog pamćenja prema njemu bio je promenljiv. Dok u svakoj relevantnoj enciklopediji nalazimo duže ili kraće odrednice o Antoniju, Milošu starijem i Milanu, dotle o Milošu Bogićeviću mlađem  Narodna enciklopedija Srpsko-Hrvatsko-Slovenačka koja je izlazila dvadesetih godina 20. veka ne progovara ni reči!  Prvi put se njegova biografija javlja u posleratnoj Enciklopediji Jugoslavije. Kao godinu njegove misteriozne smrti autor odrednice navodi 1937. i tvrdi da je Bogićević „izvršio samoubistvo  pod nerasvetljenim okolnostima nekoliko meseci posle učinjenog  koraka kod jugoslovenskog poslanstva da mu se dozvoli povratak u Beograd.“  Ono što je začuđujuće jeste da se u drugom izdanju ove enciklopedije pojavljuje daleko kraći tekst o Bogićeviću. Konačno, Srpski biografski rečnik iz 2004. godine donosi opširnu  biobibliografiju  ove ličnosti. Autor kao vreme smrti Bogićevića precizira  jul 1938. godine a kao mesto Berlin. Za razliku od prethodnika, sada se tvrdi da je Bogićević pronađen mrtav u jednom berlinskom hotelu početkom jula 1938. godine a ponavlja se podatak da se to desilo  svega nekoliko meseci pošto je od jugoslovenske vlade zatražio dozvolu za povratak u zemlju. U najnovijoj enciklopedijskoj odrednici detaljno su izneti karijerni podaci o Milošu Bogićeviću: doktorat iz prava u Beču na temu polusuvereniteta na primeru Srbije od Pariskog mirovnog ugovora 1856. godine, potom na nemačkom jeziku i delo o Anketnoj komisiji o međunarodnom pravu (Berlin 1905.). Predavao je kraće vreme međunarodno pravo na Pravnom fakultetu u Beogradu 1904. godine ali se ubrzo opredelio za diplomatiju. Značajan je podatak da je Bogićević na lično zauzimanje kralja Petra Karađorđevića postao sekretar poslanstva u Parizu (1904 – 1907), da bi od 1907. godine do izbijanja rata bio otpravnik poslova Poslanstva Srbije u Berlinu gde se i upoznao sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom dok  je ovaj tu boravio na generalštabnom usavršavanju. Sa početkom rata biva premešten u Kairo ali se protivno odluci  zadržava  pri Vrhovnoj komandi u Kragujevcu odnosno u blizini  Apisa, sa kojim je održavao izuzetno bliske veze premda nema dokaza da je formalno pripadao organizaciji Ujedinjenje ili smrt.  Tek avgusta 1914. godine uputio se u Kairo da bi prema nekim podacima marta a prema drugim jula 1915. godine samovoljno napustio dužnost i otputovao najpre za Pariz pa potom u Cirih gde je bez znanja srpske vlade bezuspešno  radio na sklapanju mira između Francuske i Nemačke.  Penzionisan je tek septembra iste godine iako je po slovu zakona činovnik koji deset  dana neopravdano izostane sa posla gubio službu i nije imao pravo na penziju! Tek 1921. godine u Narodnoj skupštini je na zahtev opozicije pokrenuta protiv njega krivična istraga od koje je tužilac ubrzo odustao! Bogićević je  živeći posle rata  u emigraciji objavio veliki broj istoriografskih dela koja su branila Nemačku i Austriju od odgovornosti  za rat. Knjige je pisao na osnovu arhivske građe koja je počela da se publikuje u raznim zemljama a najdragocenija za rasvetljavanje događaja na Balkanu bila su tajna dokumenta Carske Rusije  objavljivana u Sovjetskoj Rusiji, potom i dokumenta Ministarstva inostranih poslova Srbije  zaplenjena tokom okupacije i preneta u Beč  kao i njegovi prepisi sa poverljivih depeša  koje je činio dok je službovao u Berlinu. „U svom stanu u Beču čuvao je poverljiva dokumenta kojima je i kraljevsku kuću Karađorđevića ’držao u šaci’.“  Međutim  pisac odrednice, koji pedantno navodi Bogićevićeva dela, ne spominje jednu vrlo važnu stvar za rasvetljavanje njegovih motiva a to je da je on bio jedan od   najupornijih pobornika  Apisove nevinosti te da  je  tražio rehabilitaciji pukovnika i ostalih osuđenih 1917. godine u Solunu. On je prvi objavio podatke kojima optužuje kralja Aleksandra kao i Pašića da su montirali krivicu Dimitrijeviću i ostalim članovima organizacije Ujedinjenje ili smrt.
Glavna Bogićevićeva dela jesu: Die Auswärtige politik Serbiens 1903 – 1914, I – III, Berlin 1928 – 1931. (trotomni zbornik dokumenata); Causes of the War. An examination into the causes of the European war, with special reference to Russia and Serbia, London 1920.; Le Procès de Salonique. Juin 1917, Paris 1927; Le Colonel Dragutine Dimitrievitch Apis, Paris 1928; Mord und Justizmord, München 1929...

Posle Drugog svetskog rata u domaćoj istoriografiji Bogićević je bio  korišćen kao izvor za ovo prelomno vreme evropske istorije. Da je koristio njegova dela posvećana Apisu i Solunskom procesu lapidarno navodi Milan Ž. Živanović, Pukovnik Apis, Beograd 1955.  Vladimir Dedijer  je koristio sva njegova dela  za pisanje dela Sarajevo 1914, Beograd 1966.,  Vasa Kazimirović takođe (Nikola Pašić i njegovo doba 1845 - 1926, I – II, Beograd 1990. i Crna ruka, Kragujevac 1997.),  dok Zoran D. Nenezić u delu Masoni u Jugoslaviji (1764 – 1980), Beograd 1984, niti spominje Bogićevića niti navodi, u inače impozantnom spisku korišćene literature, ni jedno Bogićevićevo delo.

Na početku dela Uzroci rata (Causes of the War)  Bogićević iznosi da knjiga predstavlja prilog razjašnjavanju događaja koji su neposredno prethodili ratu. Ukazuje na opasnost od tajne diplomatije i sa tim u vezi pokazuje da nije moguće izvući zaključke o krivici i odgovornosti za Svetski rat (niti o bilo kojem političkom događaju) samo na osnovu zvaničnih obelodanjenih dokumenata već poznavanjem nepublikovanih tajnih dokumenata kao  i istražujući lične motive  državnika. 
Autor konstatuje tri politička problema koji su godinama opterećivali mir u Evropi: Francuski revanšizam za izgubljeni rat 1870-1871. godine; Anglo-Nemački sukob; Rusko-Austrijski sukob. Ovaj poslednji se odlučujuće odrazio na izbijanje rata jer on je u sebi sadržao i sukob Srbije sa Dvojnom monarhijom. Tokom vladavine Milana Obrenovića, Srbija se voljom kralja nalazila pod neposrednim uplivom Austro-Ugarske. Politika Rusije nije bila rukovođena realnim interesima ni države niti vladajućeg sloja, naglašava Bogićević, već više ličnim osećanjima, simpatijama i antipatijama njenog vrha na čelu sa carem Nikolajem II Romanovim. Dakle, politika Carske Rusije bila je iracionalna. (Prema svom društvenom sklopu koji je i posle oslobođenja kmetova 1861. godine zadržao mnogo starovremskog, feudalnog i klerikalnog, sa obožavanjem Cara kao božjeg predstavnika na zemlji – Rusija je po logici stvari trebala biti bliska Austro-Ugarskoj pa  i Nemačkom carstvu. Ničeg zajedničkog ona nije imala sa sekularnom i republikanskom Francuskom kojom dominira buržoazija. Car i ruska elita nisu izvukli pouku iz prve revolucije 1905. godine koja je usledila posle poraza od Japana već su nastavili da vode  megalomansku nerealnu spoljnu politiku koja ih je koštala gubitka vlasti i života. Boljševici su pobili Cara i čitavu njegovu porodicu ne ostavivši mogućnost restauracije Romanovih onako kako su to zaverenici učinili sa Obrenovićima 1903. godine. – N.P.) U ruskoj politici posle revizije San Stefanskog mira autor vidi snažan faktor nestabilnosti u Evropi a posebno u Srbiji. Zaustavljena u svom imperijalnom snu o ovladavanju Carigradom i moreuzima, Rusija postaje sve neprijateljskija prema Austriji a u Srbiji pošto-poto nastoji da smeni Obrenoviće i dovede na vlast Narodnu radikalnu stranku kao svog igrača. U tom cilju su vršeni i atentati na Milana Obrenovića.

            Zanimljivo je u periodu do izbijanja rata pokazati i proceniti najpre one postavke Bogićevića koje se bitno razlikuju od onoga što se u domaćoj istoriografiji do sada tvrdilo i tvrdi  o nekim događajima. Pođimo redom. Najpre, autor tvrdi da Majski prevrat nije bio sasvim unutrašnja stvar Srbije, domaće razračunavanje, niti da je on bio poglavito stvar oficira. Dinastija Karađorđevića se ne bi popela na tron da nije dobila aktivnu podršku grofa Goluhovskog koji je rukovodio spoljnom politikom Austro-Ugarske.  Takođe, iako su bili malobrojniji  među zaverenicima, civilni odnosno politički deo zavere  bio je  glavni pokretač svega a vojska tek izvršilac. Austrija je bila glavni inspirator zavere izgubivši poverenje u kralja Aleksandra Obrenovića koji se počevši od svoje ženidbe 1900. godine počeo okretati Rusiji. (Rusija je spremno uskočila u ovo „pitanje srca“ koje je toliko uzburkivalo ondašnje duhove pa je Car postao kum na venčanju posredstvom ruskog poslanika u Beogradu, a radikali kao poznati rusofili - u tom trenutku u zatvoru zbog zavere da ubiju Milana Obrenovića 1899. godine - bivaju pomilovani. Pašić je od ranije denunciranjem ostalih članova Glavnog odbora po svom kukavičkom običaju sačuvao kožu i čak postao senator imenovan od kralja. Tada je Pašić bio najomrznutija ličnost među studentskom naprednom omladinom zbog svog renegatstva i pristajanja uz autokratski režim poslednjeg Obrenovića. – N. P.)  Aleksandar Obrenović sedeo je na dve stolice i nije znao na koju će stranu, za razliku od svog oca koji se nepokolebljivo držao Austrije a pružao otpor ruskom uticaju. To su bili motivi Beča da podrži zaveru i sankcioniše novostvoreno stanje. Kao dokaz za ovo Bogićević navodi da su ključni civili-zaverenici bili austrofili: Đorđe Genčić bivši ministar unutrašnjih dela iz Liberalne partije, Aleksa Novaković advokat u čijoj su se kući na Senjaku održavali sastanci zaverenika,  Jakov Nenadović rođak Karađorđevića  tada emigrant u Beču kao i bivši ministar finansija Vukašin Petrović koji je takođe živeo u Beču. Bogićević tvrdi da je po želji Goluhovskog a preko izvesnog Milera (Müllera) koji je u to vreme bio na čelu Biroa za informisanje MIP-a Austrije došlo do kontakata zavereničkih emisara Genčića, Novakovića, beogradskog trgovca Nikole Hadži Tome, Nenadovića i Petrovića sa Petrom Karađorđevićem tada građaninom Ženevskog kantona. Bilo je više tajnih sastanaka na tlu Austrije (Grac, Linc, Beč)  gde se dogovarala zavera. (Genčić, Novaković i Hadži Toma su prema podacima Zorana D. Nenezića, Masoni u Jugoslaviji (1764 – 1980), Beograd 1984, pripadali slobodnozidarskoj organizaciji. – N.P.)  Bogićević daje i odgovor na pitanje zbog čega je onako brutalno uklonjena dinastija Obrenovića, zašto Aleksandar i Draga nisu uhapšeni i internirani ili prognani u inostranstvo? Lično je Petar Karađorđević zahtevao kao uslov da se primi kraljevske vlasti da bude pobijena suparnička dinastija kako bi se stavila tačka na staro rivalstvo, a njemu i potomstvu obezbedila spokojna vladavina.  Bogićević navodi kazivanje Nenadovića kao izvor za ovu tvrdnju.

 Austrija je odmah  priznala novog vladara Srbije, potom i ostale sile osim Britanije koja je još neko vreme osuđivala ubistvo kralja i tražila kažnjavanje krivaca.  Međutim, iako je uz pomoć Austrije došao na vlast, nastavlja Bogićević,  kralj Petar se odmah okrenuo Rusiji. Činjenica je da niko iz vrha Narodne radikalane stranke nije aktivno učestvovao u prevratu. Pašić je bio obavešten od zaverenika o svemu  ali je sa čitavom porodicom nekoliko dana uoči zakazanog ubistva otputovao u Opatiju „na odmor“ i otuda  je pratio situaciju sa bezbedne udaljenosti. Kada je sve već bilo svršeno on se vratio. U toj  „revolucionalrnoj vladi“ najviše je bilo liberala – poznatih po svojoj proaustrijskoj politici: predsednik vlade Jovan Avakumović, Đorđe Genčić kao ministar građevina i Vojislav Veljković kao ministar finansija. Međutim, vrlo brzo je kralj uspeo da ih marginalizuje i ojača radikale utirući time i put ka novoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Navodeći kao dokaz prevrtljivosti i moralne iskvarenosti Petra Karađorđevića, Bogićević ističe da je ovaj još kao emigrant 1901. godine snabdeo pisanim ovlašćenjem Jakova Nenadovića da pregovara u njegovo ime sa Austrijom pa je  u tom dokumentu  obećavao punu lojalnost i prijateljstvo Austriji kada dođe na vlast. U svakom slučaju Rusija je  pobrala plodove zavere inspirisane od strane Austrije, njeni ljudi u liku Nikole Pašića i radikala došli su na vlast i počeli  u skladu sa ruskim željama da vode agitaciju među Južnim Slovenima u Monarhiji. Burna vremena  tek su  počela.

Neprirodno stanje nastalo Majskim prevratom počivalo je u činjenici da su radikali koji nisu učestvovali u inaugurisanju novog režima u njemu stekli odlučujuću moć blagodareći slabom kralju. Petar Karađorđević je bio prvi srpski vladar koji nije učestvovao u donošenju i sankcionisanju najvišeg zakonskog akta  već se samo zakleo na vernost Ustavu. I inače se nije preterano mešao u svoje sužene ingerencije a bio je podložan manipulacijama ljudi iz  okruženja. (Uopšte, čini se da su radikali 1903. godine došli na svoje. Prema njihovim teorijama vladar je trebao da bude puka dekoracija a narod da iskazuje „suverenost“ kroz  Skupštinu. U praksi ovakva demagogija značila je partijsku diktaturu uvijenu u oblandu demokratije. Seljaštvo glasa po inerciji za „svoju“ partiju a ona suvereno gospodari, nema protivteže oličene u monarhu da im  se suprotstavi. Izmanipulisana nepismena većina glasa po inerciji, nasilnička većina u Skupštini sprovodi ono što partijski vrh  želi. U toj politici Pašić je pokazivao posebnu beskrupuloznost, koristeći se do danas oprobanim metodama: dovođenjem svojih ljudi na važna mesta, davanjem sinekura, novca i protekcije kako bi se ljudi korumpirali i vezali za partiju, klevetanje protivnika putem „slobodne štampe“. Posebno je tugaljivo pitanje kako je jedna na početku svog delovanja ultralevičarska partija koja je svojevremeno zahtevala decentralizaciju Srbije tako da ova bude zapravo neka vrsta saveza opština i srezova (koji bi čak imali i svaki svoju vojsku!), protivna svakoj evropeizaciji i modernizaciji (čak i izgradnji železnica!), videći u svakom otvaranju prema spolja ugrožavanje narodnog bića, odupirući se zapadnoj civilizaciji, protiveći se obaveznom služenju vojnog roka kao  i zajmovima u inostranstvu za bilo šta a posebno  za naoružanje – kako je ona napustila apsolutno sve i postala tipična buržoaska partija??? Stranka koja favorizuje militarizam, vodi  politiku koja bi   ratovima da proširi granice i ujedini sve Srbe a i ostale Južne Slovene pod Karađorđevićima i njima kao partijom – kako je sve to bilo moguće a da im niko nije mogao stati na put?! – N.P.)
Bogićević na ova pitanja pokušava dati odgovore. Zahvaljujući oportunističkom držanju kralja Petra on je izgubio podršku delova vojske kao i političara, najviše liberala. Kao rezultat svega nova dinastija nije uživala ni podršku naroda niti je imala lične sledbenike (samo su radikali imali svoje partijske i interesne sledbenike). Novi kralj je bio više dekoracija i nikoga nije bila briga za njegovo mišljenje. Što se pak tiče spoljne politike Narodne radikalne stranke ona je bila utemeljena na snažnoj velikosrpskoj propagandi (izraz koristi Bogićević – N.P.) vođenoj  uz podršku Rusije, politika koja se usmerila nakon Balkanskih ratova prema zapadnom susedu. Što se tiče Aneksione krize 1908 – 1909. godine autor poziva da se svako ko razmišlja o tome vrati na tajni sporazum potpisan u Rajhštatu (Reichstadt)
8. jula 1876. godine kojim je Rusija za neutralnost Austrije u svom planiranom ratu  protiv Otomanske carevine  njoj dala saglasnost da može anektirati Bosnu i Hecegovinu. Na mirovnom kongresu u Berlinu 1878. godine sve potpisnice su potvrdile da Austro-Ugarska može okupirati Bosnu i Hercegovinu sa mandatom međunarodnog protektora na 25 godina. Ruska podrška Srbiji da zauzme Bosnu i Hercegovinu nije pružana zbog toga što je u ovoj zemlji tada srpski narod bio relativna većina već što se promenio odnos snaga i što se ovladavanje nad  Bosforom i Dardanelima činilo sve udaljenijim pa se zaigralo na panslavističu kartu. Od tog trenutka ruska diplomatija nastojala je da stvori što je moguće  širu kombinaciju sila protiv Austrije i Nemačke. Rusija nije gledala na razlike u društvenoj, političkoj i ekonomskoj sferi pa je ušla  u savezništvo sa republikanskom i sekularnom Francuskom u čijoj javnosti nisu vladale  simpatije za rusko samodržavlje, naprotiv.  Rusija je čekala povoljan čas da zaokruži svoje naoružanje a takav trenutak  nije bio  1908 – 1909. godine te je stoga  ona sa ostalim silama  izvršila pritisak na Srbiju da prihvati aneksiju i svečano objavi  odricanje od ovih teritorija. Naravno, neiskreno odricanje, uz čekanje da kucne pravi čas za rat zajedno sa Rusijom protiv Austro-Ugarske. Stalno se koristio i taj rasistički motivisan „razlog“ da bi to bio rat Slovenstva protiv Germanstva.

Bogićević u svojim delima donosi niz kompromitujućih dokumenata koji pokazuju tajnu diplomatiju Petrograda i Beograda. U Pašićevom telegramu  upućenom iz Petrograda ministru inostranih dela u Beogradu, 12. novembra 1908. godine, u jeku aneksione krize, kaže se:  „Juče sam imao poseban prijem kod Cara koji je trajao pola sata. Car je izrazio velike simpatije za Srbiju, preporučio je mirno držanje koje će po nas biti najbolje, jer je naša sprema slaba. Pitanje Bosne i Hercegovine će biti rešeno samo ratom; prema njegovom mišljenju Austro-Ugarska neće dopustiti ni autonomiju niti teritorijalnu kompenzaciju. Rusija neće priznati aneksiju. On preporučuje sporazumevanje sa Turskom i negodovao je što je Bugarska napustila Slovenstvo iako veruje da će se vratiti (Slovenstvu – N.P.). Izrazio je simpatije za dinastiju i poručio mi da prenesem srdačne pozdrave Kralju. On veruje da Austro-Ugarska neće napasti Srbiju, ali ni mi ne smemo davati povoda. Posvetio je malu pažnju Sarajevskom izaslanstvu u Beču. Jer on zna šta Bosansko-Hercegovački narod želi i misli. Naša rukovodeća linija treba da bude: razumevanje sa Turskom, mirno držanje, vojna priprema i budno iščekivanje. Ostalo ću referisati po povratku.“

 (Iz ove depeše je vidljivo da Car obmanjuje Pašića kako  Rusija neće priznati aneksiju dok sa druge strane zahteva trenutno smirivanje jer spor može biti rešen samo ratom protiv Austrije za koji se Rusija očito pripremala. Pod „Sarajevskim izaslanstvom“ se mislilo na izaslanstvo sve tri konfesije koje je pozdravilo odluku o pripajanju BiH Dvojnoj monarhiji. „Razumevanje sa Turskom“ je bilo potrebno stoga što je Turska posle prekida trgovine Austro-Ugarske sa Srbijom omogućila izvoznoj robi iz Srbije da se transportuje preko Soluna na nova tržišta i time osujetila austrijske sankcije. – N. P.) 
U telegramu specijalnog izaslanika u Petrogradu Radovana Košutića upućenog ministru inostranih dela u Beograd, 6. marta 1909. godine, pred sam rasplet krize, pošiljalac izveštava: „Na prijemu koji je održan u ponedeljak, Car mu je rekao (Čemjakovu, predsedniku Dume – N. P.) da je srpsko nebo usled ove bure bilo turobno, situacija je bila strašna zato što je Rusija bila nespremna za rat a poraz Rusije srušio bi Slovenstvo; Car ima osećaj da je sukob sa Germanstvom neizbežan u budućnosti i da se treba pripremiti za to. Odgovarajući na pitanje kakav će stav Rusija zauzeti u slučaju Austro-Ugarskog napada na Srbiju, predsednik Dume je odgovorio: Mi smo učinili nešto što danas ni jedna država nikada nije učinila, naime, mi smo objavili čitavom svetu da mi sada nismo u poziciji da vodimo rat, ali ćemo tretirati svaki pokušaj prinude učinjen  prema Srbiji kao početak evropskog sukoba, u kojem mi za sada ne možemo učestvovati; ali će planuti  u budućnosti kada ćemo imati šta da kažemo.“

Prelazeći na razmatranje događaja koji su prethodili izbijanju balkanskih ratova, Bogićević sa gorčinom konstatuje kako su evropski kabineti bili vučeni za nos i od Srbije i od Bugarske u pogledu „naučnih“ dokazivanja nacionalne pripadnosti stanovništva Makedonije. Kakvi sve pokušaji nisu činjeni pod plaštom etnografije i istorije da bi se od  Makedonaca načinili Bugari ili Srbi?! – pita se i čudi Bogićević naivnosti zapadnih političkih krugova. Čak za velike sile koristi i brutalan izraz budale koje su Balkanci manipulisali svojim „dokazima“ o pripadnosti stanovništva evropske Turske  ovoj ili onoj naciji. Kroz etnografiju se moglo sve iskonstruisati, sve je  bilo pisano tendenciozno po želji političara,  kaže rezignirano Bogićević. Rusija je vodila perfidnu politiku sa samim slovenskim državama na Balkanu. Tobože ih je u ime slovenske uzajamnosti podržavala a zapravo je gledala svoj imperijalni interes. Iako je u godinama pred Svetski rat zvanično podržavala Srbiju u njenim nastojanjima za širenje na jug i izlazak na Jadran, govoreći srpskim državnicima da je odustala od politike stvaranja Velike Bugarske dotle je potajno igrala i na tu kartu. O tome svedoči tajna rusko-bugarska vojna konvencija iz decembra 1909. godine, koju objavljuje. Ova konvencija direktno pokazuje da se sedelo na dve stolice i da se podržavalo čas Bugarsku čas Srbiju samo u interesu Rusije. Članom pet Konvencije  apelovalo se na to da je ostvarivanje „visokih ideala Slovenstva na Balkanskom poluostrvu“ moguće samo posle povoljnog ishoda ruske borbe protiv Nemačke i Austro-Ugarske te da u tom smislu Bugarska prihvati obavezu da bude na strani Rusije u svim iznetim slučajevima.  Članom šestim Rusija se obavezala da će u slučaju povoljnog ishoda rata protiv Turske pružiti svaku moguću podršku Bugarskoj u oblastima sa preovlađujućim bugarskim stanovnišvom „približno onoj teritoriji koja je bila utvrđena mirovnim ugovorom zaključenim u San Stefanu 19. februara (3. marta) 1878. između Rusije i Turske.“  

Ugovor o savezu Srbije i Bugarske potpisan marta 1912. godine predvideo je zajednički rat protiv Otomanske carevine i odredio liniju podele u vardarskom delu Makedonije. Ovaj ugovor isprojektovan je po želji Rusije  sa krajnjim ciljem da on bude temelj za budući rat protiv Austro-Ugarske – tvrdi autor. Bogićević je ubrzo po zaključenju ovih tajnih sporazuma  bio pozvan u Beograd  da bi ga o svim detaljima obavestili u odvojenim razgovorima prestolonaslednik Aleksandar i ministar inostranih dela Milovan Milovanović koji  je bio  potpisnik sporazuma. Bogićević navodi da je otvoreno rekao i jednom i drugom da je ugovorom o razgraničenju dato Bugarskoj previše a da se ovakvom politikom  hrli u opšti evropski rat. Prestolonaslednik mu je u tom razgovoru još rekao da je ruski car obećao kako će srpske aspiracije prema Austro-Ugarskoj uskoro biti ispunjene. Vrativši se u Berlin, a kako sam kaže ozbiljno zabrinut za evropski mir, Bogićević je svesno otkrio službenu tajnu pa je državnom sekretaru u nemačkom MIP-u fon Kiderlenu (von Kiederlen) i francuskom ambasadoru u Berlinu Žilu Kambonu (Jules Cambon),  sa kojima je održavao prisne odnose,  otkrio tajnu srpsko-bugarskog sporazumevanja. Time je želeo da utiče na Nemačku i Francusku da spreče izbijanje rata na Balkanu za koji je Bogićević bio uveren  da će se izroditi u svetski rat i ugroziti tekovine evropske civilizacije. Milovanović je ubrzo naprasno preminuo pod okolnostima koje pobuđuju sumnju na trovanje  pa je od tada Pašić preuzeo u svoje ruke  vođenje spoljne politike.  (Posle završetka Svetskog rata kada je Bogićević pišući svoje knjige priznao indiskreciju koju je učinio jer mu savest nije dopuštala da bude saučesnik u pripremanju evropskog požara bio je kritikovan od strane srpskih publicista i političara za „izdaju“, pri čemu se naročito naglašavalo da je tajni sporazum „otkrio jednom Nemcu“ ( dakle fon Kiderlenu),  a prećutkivalo se da je isto rekao i Francuzu Kambonu. – N. P.)

Iako je ugovor iz marta 1912. godine odgovarao željama carske Rusije,  Bogićević greši kada misli da je Rusija podržavala i rat koji je počeo oktobra iste godine. Ono što sada znamo pokazuje da je i Rusija zajedno sa ostalim velesilama pokušavala da zaustavi rat dok se to još moglo. Ipak, upravo zbog toga  ima logike u Bogićevićevom rezonovanju da je dugoročno posmatrano Rusija ovaj savez dve slovenske države htela da iskoristi za budući rat sa „germanstvom“ ondosno sa Austro-Ugarskom i Nemačkom vođena svojom mesijanskom  idejom o borbi „svežeg i neiskvarenog“ Slovenstva protiv  Germanstva  i uopšte „dekadentne  Evrope“ - fiks  idejom koju su  negovali na žalost i mnogi vrsni pisci  devetnaestovekovne  Rusije, među kojima i Dostojevski. U Srbiji je Pašić bio najbolji primer takvog nakaradnog pogleda na svet, on -  iako se školovao u Švajcarskoj - smatrao je da sa Zapada treba preuzimati samo tehniku, a nikako i  društvene vrednosti i kulturne obrasce.  Vredno je za razmišljanje da danas takve ideje predstavljaju vodilje islamskom fundamentalizmu u borbi protiv savremene sekularne civilizacije - samo što umesto Slovenstva i pravoslavlja treba staviti islam a na mesto Germanstva staviti SAD  pa će se dobiti  ista idejna matrica.

Tokom Prvog balkanskog rata srpska vojska zauzela je osim Vardarske Makedonije i Kosova još i  severni deo današnje Albanije i tako izbila na Jadransko more, dok je  crnogorska vojska  opsela Skadar. Stvarni cilj ratnih operacija Srbije bio je izlazak na Jadran.  Ovi događaji doveli su do velikih zategnutosti i pritisaka da se obe vojske povuku. Kao pokazatelj za servilno ponašanje obe države prema Rusiji i kao krajnju nameru Rusije da zapravo balkansko savezništvo u bliskoj budućnosti okrene u pravcu napada na Austriju, „tešeći“ srpske političare kako će „gubitke“ u Albaniji nadoknaditi proširenjem na zapad, Bogićević daje više dokumenata nastalih uoči i tokom ratova. Tako se u  izveštaju srpskog poslanika u Petrogradu Popovića od 17. februara 1912. godine  navodi  njegov razgovor sa Nelidovim. Popović se raspitivao o poseti kralja Crne Gore Nikole Petrovića i u pogledu rusko-austrijskih odnosa. Nelidov mu je rekao sledeće: „U ostvarivanju onoga čemu stremimo, kralju Nikoli su dati neki energični saveti da ostvaruje mirnu liniju i da ne dopušta sebi bilo kakve avanture. Kralj je obećao da će slediti savet  i potvrdio je da neće učiniti ništa protiv interesa Rusije. On je kazao gospodinu Sazonovu da je njegovo držanje u odnosu na Rusiju kao redova prema pretpostavljenom i više puta je ponovio na ruskom ’da li razumete’? Ja sam, rekao je, kralj u Crnoj Gori  ali u odnosu na Rusiju, ja sam izvršilac njenih zapovesti.“

U depeši srpskog poslanika u Petrogradu upućenoj ministru inostranih poslova u Beogradu, 27. decembra 1912. godine posle izveštaja o razgovoru sa pomoćnikom ruskog ministra inostranih poslova u vezi srpsko–albanskog razgraničenja, srpski diplomata piše: „Rekao sam mu da sam juče govorio ministru inostranih poslova (Rusije – N.P.) da bi svaki budući ustupak (ustupak Srbije u pogledu granice sa Albanijom – N.P.) mogao biti fatalan u pogledu efekta na osećanja vojske i naroda. Ministar inostranih poslova je odgovorio da imajući u vidu naše velike uspehe on ima poverenje u našu snagu i veruje da ćemo mi biti sposobni da zadamo udarac Austriji. Iz tog razloga mi treba da se zadovoljimo onim što smo dobili i da smatramo to samo kao privremeno odmorište na putu ka budućim dobicima, da budućnost pripada nama. Glavna stvar na redu je sporazum sa Crnom Gorom. Bugarska je međutim  svoju nacionalnu misiju već okončala.“

U depeši srpskog poslanika Popovića iz Petrograda upućenoj u Beograd  4. februara 1913. godine između ostalog navodi se: „U svakom slučaju ministar inostranih poslova mi je rekao da je Srbija jedina država na Balkanu u koju Rusija ima poverenje i da će Rusija učiniti sve za Srbiju.“  U telegramu istog upućenom MIP-u  od 29. aprila 1913. godine kaže se: „Ponovo mi je Sazonov rekao da mi moramo raditi za budućnost jer ćemo zadobiti veliki deo teritorije od Austrije. Ja sam mu odgovorio da bismo sa zadovoljstvom dali Bugarskoj Bitolj  ukoliko bismo zadobili Bosnu i druge teritorije od Austrije.“

Drugi balkanski rat bacio je u očaj Rusiju jer se tako nešto nije uklapalo u njene planove za budući rat protiv Austrije. Iskopane su nepremostive provalije između dve slovenske zemlje. Bilo je neshvatljivo  za rusku diplomatiju da balkanske države nisu sposobne da se povinuju  „višim“ interesima  Rusije jer se samo tako mogu ostvariti i pojedinačni interesi slovenskih državica. Bogićević donosi jako rečit telegram Cara Rusije upućen kralju Bugarske Ferdinandu, 8. juna 1913. godine. To je vreme napetosti i iščekivanja arbitraže u sporu oko teritorija u Makedoniji. Iz ovog telegrama postaje jasno da je on zapravo signalizirao Ferdinandu da će odluka Romanova biti u korist Srbije i objašnjava zašto se bugarski vladar sa generalitetom odlučio da munjevitim ratom pokuša stvoriti novi status quo na terenu a time i poboljšati svoje pregovaračke pozicije. 

„Zbog toga sam, sa osećajem bola saznao da ta odluka (rešavanje međusobnih teritorijalnih pretenzija u Makedoniji – N.P.)  još uvek nije ostvarena i da su balkanske države očevidno spremne za bratoubilački rat koji može samo da ukalja slavu koja je  zajednički ostvarena. U ovom tako kritičnom trenutku obraćam se Vašem Veličanstvu, jer sam obavezan to da učinim, jednako po pravu kao i po dužnosti, zato što su Bugarska i Srpska nacija prenele na Rusiju, po svom Sporazumu o savezništvu, pravo da odlučuje u svakoj razlici u mišljenju u pogledu izvršavanja uslova Sporazuma i svih ugovora koji su proistekli iz njega. Zbog toga preklinjem Vaše Veličanstvo da se verno pridržava obaveza koje ste prihvatili i da prepustite Rusiji odluku o sadašnjim razmimoilaženjima  između Bugarske i Srbije. U svetlu činjenice da ja posmatram svoj položaj arbitra ne kao privilegiju već prvenstveno kao dužnost sa  koje se ne mogu povući, ja verujem da sam vezan obavezom da informišem Vaše Veličanstvo da me rat između saveznika ne bi ostavio u poziciji nezainteresovanog posmatrača. Želim da snažno naglasim da će država koja bude započela takav rat biti odgovorna pred Slovenstvom za njega. Zadržavam svu slobodu akcije u pogledu držanja Rusije u vezi ishoda takvog zločinačkog sukoba.“

Iz gornjeg telegrama postaje jasno zašto je Pašić uporno odolevao pritiscima vojnog vrha koji je tražio da srpska vojska izvrši „preventivni udar“ na bugarske položaje kako bi bio  predupređen bugarski  napad. Pašić je znao da će ostati kriv u očima ruskog Cara onaj ko bude prvi povukao obarač i pažljivo se čuvao da na njega ne padne ta istorijska odgovornost. Odahnuo je kada je usred parlamentarne debate, 30. juna 1913. godine primio depešu koja je javljala da je bugarska armija izvršila munjeviti udar na Bregalnici i time otpočela Drugi balkanski rat. Još jedna stvar zaslužuje komentar. Koliko je Romanov bio osetljiv na „bratoubilački rat“ među Slovenima toliko je prilježno pripremao rat protiv Austrije i Nemačke a u cilju tog rata trebalo je pošto-poto održati nepostojano savezništvo Srbije i Bugarske. 

Balkanski ratovi su okončani potpisivanjem mirovnog ugovora u Bukureštu avgusta 1913. godine. U septembru je srpska vojska ugušila upade Albanaca preko tek povučene granice (upade je organizovala i oružjem potpomogla Austro – Ugarska)  i činilo se da je mir nastupio. Međutim, sve je to bilo varljivo zatišje pred buru. Rusija i njena  saveznica Srbija nisu ni pomišljale da su Balkanski ratovi kraj nego tek korak ka cilju – ratu protiv Austro-Ugarske, decidan je Bogićević. O tome je on posedovao  lične utiske i saznanja. Najpre, opisuje svoj susret sa Pašićem u Marienbadu neposredno po završetku ratova. Tada mu je Pašić navodno rekao o  tek minulom: „Radi  zadobijanja Bosne i Hercegovine spreman sam bio da izazovem i opšti evropski rat istovremeno sa Prvim balkanskim ratom, ali sam se plašio da bismo morali sebe prinuditi na velike ustupke Bugarskoj u Makedoniji. Želeo sam da pre svega obezbedim Makedoniju za Srbiju jer tako možemo da idemo dalje u zauzimanje Bosne i Hercegovine.“ Bogićević  ove tvrdnje Pašića ocenjuje  kao  „insane megalomania“ (ludilo veličine). Pita se da li je moguće zamisliti veću uobraženost iskazanu na tako malo prostora?! Komentarišući dalje, kaže da je Pašićevo ponašanje sjajan pokazatelj kako su velike sile - Engleska, Francuska, Nemačka -  bez obzira na sva svoja uzajamna nepoverenja i protivrečnosti, bile dospele u mizerno i sramno stanje da svoje postojanje i  blagostanje naroda  dovedu u zavisnost  od ambicije politikanata  iz malih država koje tek što su zakoračile na put civilizacije. Ističe dalje kako su nesređeni međunarodni odnosi koji su vladali pre 1914. godine  doveli do strahovitih posledica i apeluje da se izvuče pouka kako bi  ubuduće pogibelj  rata bila izbegnuta.

Posle Bukureštanskog mira i teritorijalnog uvećanja Srbije, vojnim krugovima u Beču postalo je jasno da su svoj idealni trenutak za „kaznenu ekspediciju“ protiv Srbije  kojom bi sprečili podrivanje suvereniteta Dvojne monarhije propustili tokom Aneksione krize. Tada je bio najpovoljniji  momenat jer se Rusija ne bi umešala i rat bi ostao lokalizovan sa predvidljivim ishodom. Tako bi bila  presečena svaka dalja agitacija među Južnim Slovenima u Austro-Ugarskoj. Propušten je povoljan trenutak za vojno mešanje i tokom  Balkanskih  ratova. Bogićević ovakvo držanje Austrije objašnjava miroljubivošću cara Franca Jozefa koji se odupirao agresivnom vojnom vrhu. Austrija je poslednji put ratovala 1866. godine i to protiv Pruske, taj rat je izgubila. Do 1914. godine ona punih 48 godina nije ratovala i njena vojska nije imala stvarno ratno iskustvo za razliku od Srbije koja je ratovala 1876., 1877 – 1878., 1885., 1912 – 1913. godine. Bogićević dalje piše kako je on za jedan  nemački  list dao intervju kojim je izneo lični  stav da bi nakon ratova na Balkanskom poluostrvu mogao biti osiguran mir na bazi novostvorenog stanja ukoliko bi Srbija objavila da se time završavaju njene teritorijalne aspiracije, a Nemačka izvršila pritisak na Austriju da se sa ovim saglasi.
Bogićevićevo mišljenje delio je Živojin Perić  političar iz malo poznate Srpske konzervativne partije stvorene pred rat. On  je 1914. godine objavio knjige O konzervativnoj politici i Konzervatizam i radikalizam u kojima  je predlagao oslonac Srbije na Trojni savez (Centralne sile) koji bi Srbiji obezbedio najpreče – duži period mira. Radikalima je Perić prebacivao avanturizam u vođenju spoljne politike. Perić je sa konzervativcima branio ideju  da je nakon proširenja Srbije u Balkanskim ratovima postalo izlišno da se ide u rat protiv  Dvojne monarhije već da bi se ujedinjenje Srpstva   moglo sprovesti diplomatskim putem. Predlagao je aranžman po kojem  bi se sklopio međunarodni ugovor sa Austrijom kojim bi se ona  odrekla  srpskih zemalja iz svog sastava  u korist Srbije a da tako uvećana Srbija stupi u Austro-Ugarsku kao njen treći federalni deo. „Rat sa Bugarima i današnja spoljašnja situacija Srbije pokazuju najbolje da se inostrana politika jedne zemlje mora prilagođavati prilikama: sa promenom prilika i politika spoljašnja se menja, a sa ovom i ljudi na upravi zemaljskoj. Momenat sadašnji pokazuje koliko je pogrešno ono radikalsko isključivanje iz svake kombinacije jedne politike naslona na Trojni Savez. Mi konzervativci ne mislimo tako, već mi mislimo  da Srbija ne sme i ne može, načelno, isključiti ni jednu spoljašnju politiku, pošto bi se moglo desiti da baš isključena politika bude od najveće koristi za srpske interese i ciljeve.“ (Ž. Perić, O konzervativnoj politici, Beograd 1914, 18 – 19.)

Zbog  stavova iznetih na svoju ruku a očito u suprotnosti sa  vladinom politikom,  Bogićević je iz Berlina bio pozvan u Beograd na konsultacije i tada se on, u jesen 1913. godine poslednji put pred rat obreo u Srbiji. Iz Beograda je poneo mučne utiske: sve je bilo usplamtelo nacionalističkom groznicom, svi su bili na krilima velikih uspeha, kako vlast tako i narod, Srbijom je vladalo mišljenje da treba i dalje ratovati i širiti se ovoga puta na zapad. Finansijski potpuno zavisna od francuskog kapitala a politički od Rusije Srbija je ubrzanim korakom stremila u konflikt sa Austrijom – zaključuje Bogićević. Međutim, uoči izbijanja Svetskog rata, u Srbiji se odigravao jedan unutrašnji konflikt koji je vredno rasvetlili jer je povezan  sa Sarajevskim atentatom i sa događajima na Solunskom frontu o kojima je pisac progovorio više u svojim knjigama o pukovniku Dimitrijeviću i organizaciji Ujedinjenje ili smrt. Radilo se o takozvanom sukobu civilnih i vojnih vlasti koji  je eskalirao u proleće 1914. godine. Suprotno od današnje srpske istoriografije koja tretira ovaj sukob ideologizovano  preuzimajući interpretaciju Pašića i radikala -  da se radilo o borbi  ustavne, demokratske i parlamentarne vlade protiv neodgovornih militarističkih elemenata, Bogićević nam daje drugačiju viziju događaja. Vojska je bila tvorac ratnih uspeha Srbije 1912 – 1913. godine a radikali su prigrabili sve plodove uspeha za učvršćivanje  partijske vladavine. Poslali su svoje kadrove u Makedoniju i na Kosovo, ljude potpuno nesposobne ali željne plena, dali im vlast koju su oni odmah zloupotrebili za ličnu korist. Vojska se tome suprotstavila – stav je Bogićevića. Nije se tu radilo ni o kakvoj „odbrani demokratije i zakonitosti“ sa čime Pašić i radikali nikada nisu imali ništa zajedničko. Takođe, nastavlja autor, to nije bio sukob oko pitanja časti i povređene sujete oficirskog kora u vezi sa Uredbom o svetkovanju državnih praznika kojom je bilo određeno da počasno mesto zauzimaju predstavnici civilnih a ne vojnih vlasti. Nije bio problem  u tome ko će stajati sa desne strane, oficir ili sreski načelnik, već se radilo tome da je vojska bila protiv partijske korumpirane vladavine radikala. Kroz „sukob oko prioriteta“ samo se pojavno očitovao dublji sukob. Oficiri i šefovi opozicije zahtevali su da se Ustav Srbije odmah primenjuje i na „novooslobođene krajeve“  ali je vlada ovo odbijala najciničnijim razlozima. Čak bi i vojna uprava nad Novim oblastima bila bolje rešenje  jer je vojska bila manje korumpirana od policije i administracije. (Poznato je da brutalni politički cinizam često odražava iskreno mišljenje za razliku od  lukavstva „političke korektnosti“. Takav  politički cinik bio je i radikalski ministar unutrašnjih dela Stojan Protić. On je za vreme debate u Skupštini na prebacivanje opozicije da je Bugarska odmah proširila delovanje svog Ustava  na  teritoriju dobijenu u ratu  a Srbija se ponaša kao da je reč o kolonijama u kojima žive urođenici odgovorio: „Mi ih nismo pitali kada smo ih oslobađali pa ih nećemo ni sada pitati kako ćemo nad njima vladati.“ – N.P.) 

Ne želeći da trpi bezobrazno  prisvajanje ratnih uspeha od strane političara i smatrajući da je vojska (narod koji je bio mobilisan i oficiri) najzaslužnija za uspehe, oicirski kor se pobunio. U tome je vojska imala podršku komandanta trupa u Novim oblastima generala Petra Bojovića kao i načelnika Generalštaba vojvode Radomira Putnika. Vojska je želela da kralj smeni Pašićevu vladu.  Oficirski kor je preko vojvode Putnika izvršio pritisak na kralja Petra i ovaj je obećao da će smeniti vladu. Međutim, objašnjava dalje Bogićević, Rusija je intervenisala da Pašić neizostavno ostane na vlasti jer je nezamenljiv u  saradnji  sa saveznicima. Kralj se tako našao u nezavidnoj situaciji. Rešenje je nađeno u kompromisu da se izgovorivši se bolešću kralj povuče sa vlasti i da kao svog regenta imenuje naslednika Aleksandra a radikali su žrtvovali ionako nepopularnog ministra unutrašnjih dela Stojana Protića. Tako je Pašić i ovaj put opstao na vlasti.

„Za većinu srpskog naroda  bilo  je savršeno jasno  da se uspesi Srbije ne duguju ni dinastiji, niti vladajućoj partiji, ni srpskoj diplomatiji, već samo i jedino naporima seljaštva (naroda)  i iskusnom predvodništvu oficira.“ Diplomatija je zakazala jer ugovor o savezništvu sa Bugarskom nije bio pravno jasan, a vlada je učinila greške u pregovorima sa Bugarskom posle Prvog balkanskog rata što je sve zajedno  dovelo do rata među saveznicima – mišljenje  je Bogićevića. Posle Balkanskih ratova produžilo se sa „makedonskim“ (terorističkim) metodama kojima se sada želela podriti Austrija. „Ko može, poznavajući srpske prilike onoga doba, poverovati da Srpska vlada nije ništa znala o zavereničkim aktivnostima izvesnih krugova oficira, profesora i komita u Bosni i da ništa nije znala o pripremama u Srbiji za atentat na austrijski prestolonaslednički par?“ – na mnogo mesta u svojim knjigama Bogićević ovakvim i sličnim rečima iskazuje svoje tvrdo uverenje insajdera, čoveka koji je bio dugogodišnji diplomata i lični prijatelj sa vodećim političkim ličnostima onoga vremena. On među prvima  obara teoriju o „nevinosti vlade“ u pogledu delovanja organizacije Crna ruka. 

Bogićević tvrdi da je Rusija želela rat upravo 1914. godine jer se u tom trenutku osećala najspremnija. Privela je kraju naoružavanje a već u februaru je odpočela sa „probnim mobilizacijama“ i to na svojim zapadnim granicama. Da to nisu bile nikakve „probe“ već  ratno lukavstvo  pokazuje činjenica da tako mobilisane trupe  nisu otpuštane kućama već  su dočekale u punoj pripravnosti   julsku krizu i izbijanje rata. U svakom slučaju Rusija nije mogla, prema proceni Bogićevića, da čeka kasnije od leta 1915. godine. To je bio po nju poslednji povoljan datum kada je morala da uđe u rat vođena svojim panslavističkim i imperijalnim ciljevima. Radilo se dakle, sa stanovišta Rusije, o kritičnih godinu dana. Prenosimo jedan dokument upravo iz tog vremena. Reč je o izveštaju iz Petrograda predsednika vlade Pašića upućenog kralju Petru o prijemu i razgovoru kod ruskog Cara, datiran sa 2. februar 1914. Dokument je  u originalu bio  napisan na srpskom jeziku a pao je u ruke Austriji 1915. godine zajedno sa čitavom arhivom MIP-a Srbije. On je najpre objavljen na nemačkom u Weissbuch, Berlin 1919. godine a Bogićević ga je preštampao u prvom tomu svog zbornika  Die Auswärtige politik Serbiens, Berlin 1928. Politika je 14. decembra 1926. godine objavila ovaj dokument u prevodu sa nemačkog  jer originalu se zametnuo trag.

„Audijencija je potrajala  čitav sat. Car me je primio u svom kabinetu. Još dok sam ulazio, Car mi je krenuo u susret raširenih ruku ne sačekavši moj pozdrav i pozvao me je da sednem. Najpre sam mu izrazio zahvalnost  što sam počastvovan da me primi i da mu mogu lično preneti blagodarnost srpskog kralja i srpskog naroda za podršku koju je Rusija pružila tokom proteklog perioda balkanske krize kao i za činjenicu što je sprečio uplitanje Austrije u Balkanski rat. Car je odgovorio da je Rusija samo vršila svoju slovensku dužnost da drži vojsku na austrijskoj granici kako bi sprečila Austriju da osujeti oslobođenje balkanskih država. Zahvalio sam Caru za poslednji znak Njegove milosti kada me je odlikovao ordenom Aleksandra Nevskog sa dijamantima. Potom sam izneo politiku Srbije koja želi  da održi mir na Balkanu. Da bi se izbegli novi zapleti  Srbija želi mir  kako bi se oporavila i zbog toga ona mora da obnovi svoje naoružanje da bi odbranila nacionalni interes. /.../ Bugarska, Turska i Austrija su nezadovoljne. Turska, zato što je izgubila rat sa balkanskim državama; Bugarska, jer nije dobila sve što je želela; Austrija zato što je izgubila izglede za prolaz ka Solunu.“ (Zbog protivljenja Srbije i Rusije da se izgradi železnica Sarajevo – Novi Pazar – Kosovo Polje koja bi se nadovezala  na postojeću prugu Kosovo Polje - Skoplje -  Solun. U svojim fiksnim idejama da spreče takmaca u razvoju trgovine u ono vreme se nastojalo da se politički i vojno  osujeti širenje takve civilizacijske tekovine kakva je železnica! Isto tako se sa surevnjivošću gledalo na nastojanje Nemačke da izgradi železnicu od  Carigrada do Bagdada. – N.P.)
Potom se razgovor poveo o raznim problemima, najpre o razgraničenju sa Albanijom  gde je Car savetovao da Srbija i Crna Gora prihvate granicu nove države, da će u slučaju produženja neredovnog stanja u ovoj zemlji  bolje rešenje biti da  sve velike sile zajednički okupiraju Albaniju da bi  se time sprečila dvojna okupacija Italije i Austro-Ugarske jer su obe  protiv Srbije i Grčke.  Treba uticati na Rumuniju da zauzme  odlučniji stav na našoj strani. Pašić mu je uzvratio da je prilikom razgovora u Bukureštu primetio da je  rumunska vlada na čelu sa Braćanuom (Bratianu) naklonjena saradnji.  „Car je rekao da bi to bilo dobro i da Rumunija ima tri i po miliona sunarodnika u Austro-Ugarskoj i da oni žele ujedinjenje sa Rumunijom; takođe ja sam mu rekao da su Transilvanski Rumuni bolji nacionalisti  od Rumuna u Rumuniji, te da mi je kralj Karol rekao da se javno mišljenje u Rumuniji izmenilo u korist saradnje sa balkanskim državama i da on uočava tu činjenicu pa je naredio mobilizaciju i akciju armije u cilju održavanja ravnoteže snaga na Balkanu i učvršćivanju  granice u Dobrudži.“  U nastavku se Romanov ponovo vratio na situaciju u Albaniji i  na planove o raspoređivanju međunarodnih trupa: „Bio je iznenađen da je princ Vid (Wied, nemački princ – N.P.) dozvolio sebi da bude izabran za vladara Albanije, iz razloga što  je prinčevo mišljenje bilo da Albanci nisu vitalna rasa i morali bi biti podeljeni između Grčke i  Srbije. Možda bi Albanija mogla postati jabuka razdora između Italije i Austrije. Ja sam izneo da su Italija i Austrija u sukobu već duže vreme i da su zaključile savez (Trojni  savez  Nemačke, Austro-Ugarske i Italije – N.P.) samo zbog straha od međusobnog vojnog sukoba i da se on i sada održava samo iz razloga straha jedne od druge pa su se tako i sporazumele uz obostrani rizik da zajednički okupiraju Valonu.“ (Ova procena Pašića bila je sasvim na mestu. Italija je neiskreno bila u savezu sa Nemačkom i Austrijom jer je pretendovala na Dalmaciju i Trst koji su tada bili austrijski. Dvolična igra  se pokazala  sa izbijanjem rata kada je Italija proglasila neutralnost i nije odgovorila svojim obavezama da stupi u  rat na strani saveznica. Još više ona je 1915. godine prešla na stranu Antante za obećane teritorijalne dobitke na Jadranu. – N.P.)

U daljem toku audijencije Pašić se požalio Caru da Austrija i Nemačka naoružavaju Bugarsku, što mu je poslužilo kao šlagvort da zatraži od Rusije isporuku 120.000 pušaka i municije za njih kao i haubica. „Ovde sam iskoristio priliku da kažem Caru koliko smo zadovoljni da se Rusija tako temeljito naoružala što nam daje osećaj sigurnosti i nadu u bolju budućnost. Car je rekao da je učinjeno mnogo i da treba još mnogo učiniti. Iz tih razloga njihova vlada nije mogla da do sada preuzme na sebe zadatak izrade oružja za nas.“ Međutim, Romanov ga je podržao da predračun za vojne nabavke podnese odmah nadležnima a da će ga on podržati. Potom se prešlo na razmatranje o Crnoj  Gori i  njenoj budućoj sudbini: „U pogledu Crne Gore, on (Car – N.P.)  je rekao, da zna kako je tamo čitav narod na našoj strani (na strani Srbije – N.P.) i da želi ujedinjenje./.../ Car je veoma oštro kritikovao  držanje Crne Gore, jer se ona ne drži iskreno, da je čak i sada Crna Gora u sporazumu sa Austrijom i da je juče sa iznenađenjem slušao od svog ministra da Crna Gora plete intrige protiv Srbije i njene dinastije te da zbog toga mi moramo biti oprezni da nam ne pripreme nešto opasno. Inače je i on mišljenja da je samo pitanje vremena da dođe do ujedinjenja Srbije sa Crnom Gorom i da ta stvar mora biti rešena sa što je moguće manje uzbuđenja i galame.“ Pašić se sa ovim složio i kazao da je i Srbija za takvo rešenje. Sagovornici su potom istakli slabu opremljenost i pripremu crnogorske vojske te da će to biti odlučujuće za Crnogorce da se  ujedine jer tamo narod  uviđa ogromnu razliku između svoje i srpske vojske te da ćemo  im mi (Rusija i Srbija – N.P.) obezbediti mnogo veću teritoriju od one koju zaslužuju.“  

O bugarskom vladaru Ferdinandu Koburgu ruski vladar imao je izuzetno loše mišljenje: „Car je oštro osudio kralja Ferdinanda što se potčinio austrijskoj politici i za otpočinjanje rata protiv Srbije. Ali Bog ga je kaznio. Car veruje da će mu (Ferdinandu – N.P.) biti teško da se održi na prestolu jer je narod protiv njega i održaće se onoliko dugo koliko ga sadašnja vlada bude održavala uz naprezanje svih sila.“  Pašić i Romanov složili su se da je kralj Ferdinand otpočeo rat stoga što nije ni pravoslavac niti Sloven. (Ovakvo gledanje na motive pojedinih političara potpuno je neutemeljeno i šuplje. Ferdinand jeste  bio Nemac i nije bio pravoslavac ali je bio rukovođen „real politikom“ koja se svodi na to ko će kome da podmetne nogu i da dobije što više a ne etničkim ili verskim pobudama. Uostalom bugarski generalitet  i bugarski političari  bili  su  istog mišljenja kao i kralj  u pogledu otpočinjanja Drugog balkanskog rata. – N. P.)  Ipak, Pašić je dodao da ne treba biti zlovoljan prema Bugarskoj i izrazio je nadu da će vreme koje dolazi  omogućiti da se učine izvesni ustupci Bugarskoj u slučaju da ona želi učestvovati u rešavanju „Srpsko– Hrvatskog pitanja“. (Ovde nije jasno da li je Pašić mislio na sadejstvo Bugarske u planiranom ratu Rusije i Srbije protiv Dvojne monarhije za šta bi Srbija „nagradila“ Bugarska delom Makedonije, ili se pomišljalo da i Bugarska stupi u zajedničku državu Južnih Slovena? – N.P.)

U daljem toku razgovora  prešlo se  na raspravu o Srbima i Hrvatima u Monarhiji. Pašić je izneo podatak da ih ima oko šest miliona. „Takođe sam mu govorio o Slovencima, koji  gravitiraju prema Srbo-Hrvatima i da bi oni hteli da prihvate srpsko-hrvatski jezik, zahvaljujući činjenici da im je dijalekt (govor) iskvaren i da su odavno izgubili nacionalnu nezavisnost;“ (Ovo Pašićevo mišljenje  potpuno je bez osnove i sa dozom šovinizma, bez ikakvog poznavanja filologije  i sa  najmanje ličnog prava jer  on do kraja života nije dobro govorio srpski jezik. – N.P.) Sa ovim slovenačkim tendencijama sagovornici su doveli u vezu delovanje grupe Slovenaca koja je tada boravila u Petrogradu nastojeći da osnuju južnoslovensku banku. Za ovo su tražili podršku ruskih banaka. Car je bio veoma zadovoljan ovim i smatrao je da ruske banke treba da pokažu veći interes za slovenske zemlje. Pašić je onda govorio o preokretu koji je nastupio posle balkanskih ratova  u osećanjima Slovena u Dvojnoj monarhiji. Po njemu veliki broj sledbenika Starčevića koji su ranije očekivali rešavanje hrvatskog nacionalnog pitanja  od Austrije  sada razumeju da im spas može doći samo od Rusije ili  Srbije i da jedva čekaju priliku da vide svoje želje ispunjene. Zbog toga  će se za  oružje koje bi Srbija primila od Rusije naći boraca iz tih zemalja da ga  upotrebe. (I ovo je bilo potpuno neosnovano Pašićevo mišljenje da Hrvati jedva čekaju ujedinjenje sa Srbijom!!! – N.P.) Car je potom govorio o lošem položaju Slovena u Dvojnoj monarhiji pa je kazao: „Ukoliko Austrija ne prekine svoju antislovensku politiku, to neće biti dobro po nju. Onda je pitao koliko vojnika Srbija trenutno može da izvede na bojište. Srbija, kazao je Car, zadivila je svet kada je izvela na bojište 400.000 boraca. Ja sam odgovorio: Mi verujemo da možemo podići pola miliona dobro obučenih i naoružanih vojnika na bojište. ’To je dovoljno, to nije sitnica, time se može učiniti velika stvar.’ “ ( Poslednju rečenicu izrekao je Car – N.P.) 

Konačno za samu završnicu ovog nadasve prijateljskog razgovora Pašić je ostavio  pitanje ženidbe prestolonaslednika Aleksandra sa jednom od velikih knjeginja odnosno carevih kćeri. Car nije bio oduševljen ovim predlogom a  kao razlog za odbijanje naveo je da je njegovo načelo da  dopusti svojoj deci da pitanja srca rešavaju samostalno. Međutim, Pašić ga nije lako ispuštao iz ruku i isticao je političke razloge za ovakav brak: „Ukoliko bi bilo moguće da imamo kćer ruskog Cara za našu kraljicu, ona bi uživala simpatije čitave srpske nacije, i bila bi sposobna, ukoliko Bog i okolnosti dopuste, da postane carica Jugoslovena, Srpsko-Hrvatskog  naroda. Njen uticaj i sjaj proširiće se čitavim Balkanskim poluostrvom.“ (Ovo je još jedan Pašićev „biser“ i pokazuje u kakvom je srednjevekovnom svetu političkih ideja on živeo. – N.P.) Romanov je ostao odbojan prema nagovaranju da se orodi sa Karađorđevićima te  Pašić u svom izveštaju  naglašava carevo  rđavo raspoloženje. Onda  mu je, ne odustajući od zamisli,  nabacio da se krunski princ može zadržati u Petrogradu još nekoliko dana  jer  nema neodložna posla  kod kuće, ali da  on (Pašić)  mora  krenuti nazad.  Na ovakvu  drsku upornost  Car je ironično uzvratio: „On može, oh, on može ostati ovde još, on ima puno poznanstava ovde i može da se provede lepo.“  Pri napuštanju kabineta Car je još jednom isporučio u svoje i u  ime Carice  srdačne pozdrave kralju Petru:  „Za Srbiju  ćemo učiniti sve, pozdravite kralja od mene i kažite mu, ovo je Car ponovio na ruskom,  ’za Srbiju ćemo učiniti sve.’“

Sarajevski atentat bio je (ne)delo organizacije Ujedinjenje ili smrt. „Crnu ruku“ kako je neformalno prozvana, predvodila je Vrhovna centralna uprava sastavljena od prve desetorice potpisnika  Ustava organizacije 9/22. maja 1911. godine. Organizacija je bila tipično ilegalna onako kako su bile organizovane brojne  anarhističke i revolucionarne organizacije širom Evrope  i Rusije  onoga doba. Sastojala se od petorki koje nisu znale jedna za drugu. Svaki član je imao svoj broj po kome su se interno raspoznavali. Poslušnost je bila bezuslovna i bespogovorna  i svaki je član morao da izvrši bez odlaganja naredbu Vrhovne centralne uprave uključujući i da ubije bilo koga. Cilj organizacije je bio ujedinjenje svih Srba i ostalih Južnih Slovena u jednu državu. U tu svrhu bile su dopuštene sve metode borbe uključujući i ono što se danas naziva međunarodni terorizam. U organizaciju se stupalo mističnim ritualom koji je nalikovao stupanju u organizaciju slobodnih zidara. Za indiskreciju i nepovinovanje naređenjima kažnjavalo se smrću. Ipak, o postojanju organizacije se ubrzo saznalo pa su čak i novine pisale o njoj, navodeći i detalje o njenoj organizaciji naravno bez spominjanja imena. I u Skupštini su poslanici postavljali pitanje vladi zašto trpi delovanje takve organizacije. Zbog svega začuđuje da u poznatoj Austrijskoj ultimativnoj noti nije spomenuta „Crna ruka“ već se govorilo  samo o Narodnoj odbrani kao organizatoru atentata. Da li Austrija zaista nije ništa znala o ovoj organizaciji ili je smatrala da je ona tek deo Narodne odbrane? Kolika je bila raširenost organizacije može se samo okvirno znati. Prema zaplenjenim spiskovima iskorišćenim u Solunskom procesu ona je brojala 207 članova ali verovatno da te liste nisu potpune. Bogićević u knjizi Le Procès de Salonique donosi faksimil legitimacije-punomoćja  izdatog broju 1872  da može u Parizu  osnovati ogranak organizacije. Ukoliko pretpostavimo da brojevi nisu baš išli u kontinuitetu ipak ostaje mogućnost da je članova bilo više od hiljadu. Među osobama koje su otkrivene na spiskovima zaplenjenim posle hapšenja Apisa i drugova srećemo najviše aktivnih oficira, potom diplomate, sudije, činovnike policije, novinare, bogate građane, pravoslavne sveštenike (iako su polagali zakletvu pred osobama zamaskiranim kukuljicama!) pa čak i dve ženske osobe. Mreža organizacije širila se u južnoslovenske pokrajine Dvojne monarhije. Dok su u Srbiji članovi uglavnom poticali iz društvene elite preko Drine  su ga činili seljaci i radnici.   

Nekoliko dana pre austrijske objave rata Bogićević se u pratnji nekih srpskih oficira (za koje ne daje podatke ali  verovatno da su radili u vojnom izaslanstvu) zaputio natrag u Srbiju. Još uvek je rat bilo moguće izbegnuti. Odmah po prelasku  Nemačko-Ruske  granice, na putu za Varšavu, mogao je primetiti jake vojne jedinice i  transporte. Ovde je već sve mirisalo na barut. Dok su stigli u Srbiju rat je već eskalirao. Na delimičnu mobilizaciju ruske vojske (ova „delimičnost“ je relativna ako se  ima u vidu mnogoljudnost Rusije)  i njeno koncentrisanje prema Austriji i Nemačkoj, Nemačka je odgovorila potpunom mobilizacijom i napadom na Francusku kao i na neutralnu Belgiju 1. avgusta 1914. godine što se i računa kao početak Svetskog rata. (Ubrzo su po automatizmu međusavezničkih veza počela neprijateljstva i na drugim stranama. Svaka je država mogla i uspevala je propagandno uveriti svoju javnost da je nevina i da joj je rat nametnut. Sve je zapravo bilo perfektno satanski izrežirano da svi imaju izgovor:  Srbija je bila napadnuta iako nije želela rat u tom trenutku; Austrija se zapravo napadom branila od srpskog nacionalizma i htela da sačuva teritorijalni integritet i suverenitet itd. itd. itd. Postavlja se pitanje zašto je vlada Srbije odbacila ultimativnu notu Austro-Ugarske i time omogućila Dvojnoj monarhiji da prekine odnose dve zemlje a potom i objavi rat? Vlada Srbije je, kao što je poznato, odbacila samo jedan od deset zahteva, što se kod nas smatra kao znak najveće moguće popustljivosti. Međutim, da bi se sačuvao mir i za Srbiju i za Evropu  morala je biti podneta i ta žrtva suvereniteta da se stranim istražiteljima omogući učešće u istrazi o atentatu u Sarajevu. Ono što se u današnjem svetu podrazumeva - da policije i pravosuđa raznih država međusobno sarađuju -  tada nije bilo uobičajeno.  Međutim, vlada je prihvatajući ostale zahteve takođe  krnjila  suverenitet. Takođe, marta 1909. godine progutana je mnogo gorča pilula. Ali za razliku od tada, 1914. godine Rusija je bila spremna za rat. U tome treba videti stvarne razloge za odbacivanje austrijskih zahteva a to što se prihvatilo devet a odbio samo jedan zahtev bilo je političko lukavstvo koje je išlo za tim da se ostavi utisak krajnje popustljivosti. Jednom reči, Rusija je a ne Srbija 1914. godine rekla svoje ne! – N.P.) 

Bogićević objavljuje  par depeša iz tih politički vrelih julskih dana. Najpre poruka  Cara upućena prestolonasledniku Aleksandru, 27. jula 1914. godine (posle odbijanja ultimatuma a dan pre objave rata). Ovaj telegram – odgovor na Karađorđevićevu poruku,  izuzetno je dvosmislen i dopušta mogućnost da se Romanov u poslednji čas trgao, kao da je pred pretnjom apokalipse rata odlučio da reterira. Iako je 25. jula Srbija odbacila austrijske zahteve, a ova odmah prekinula odnose što je moglo da znači samo rat, Car kao da još nije gubio nadu da je moguće izbeći najgore i kao da je ohrabrivao Srbiju da se predomisli i nagodi sa Dvojnom monarhijom???  Ali događaji su predupredili ovakvo nastojanje, ukoliko ga je bilo, tempirani mehanizam rata  odbrojavao je  svoje poslednje časove:

„Vaše Kraljevsko Veličanstvo nije se prevarilo kada mi se obratilo u ovom izvanredno teškom trenutku imajući u vidu iskrena osećanja koja negujem prema Vama, a takođe i prema srpskom narodu. Trenutna situacija izaziva moju ozbiljnu pažnju i moja vlada čini sve napore da razjasni sve teškoće koje stoje na putu. Nemam dilemu da su Vaše Veličanstvo i kraljevska vlada bili nadahnuti željom da  rasvetle ovaj zadatak, da plate (žrtvuju) ono što mora, te da dođu do rešenja koje bi, istovremeno sa očuvanjem  ponosa  Srbije odbilo strahote novog rata. Dokle god postoji i tračak nade da se izbegnu ljudske žrtve mi moramo usmeriti sva nastojanja ka tome. Ali, ukoliko suprotno našim iskrenim željama ne postignemo uspeh, Vaše Veličanstvo može biti sigurno da ni pod kojim okolnostima Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije.“ 

Ovu depešu uručio je ruski otpravnik poslova tek 29. jula 1914. godine, dakle putovala je čitava dva dana! I stigla je prekasno, jer je prethodnog dana Austrija telegramom objavila rat Srbiji. U izveštaju ruski otpravnik poslova opisuje kako je Pašić reagovao na  Carev telegram: „Predao sam Pašiću odgovor Njegovog Veličanstva na telegram prestolonaslednika Aleksandra. Pošto ga je celog pročitao, prekrstio se i rekao je ’Veliki Bože, velik je i milosrdan ruski Car.’ Potom me je zagrlio, nemoćan da  vlada  svojim  osećanjima.“

Konačno, istoga dana kada se desio ovaj dirljivi susret,  regent Aleksandar uputio je svoj odgovor Caru Rusije: „Duboko dirnut telegramom kojim me Vaše Veličanstvo izvolelo počastvovati, žurim da izrazim svoju najiskreniju zahvalnost. Molim Vaše Veličanstvo da bude uvereno da je srdačan tretman koji On ukazuje mojoj zemlji od izuzetne važnosti za nas i ispunjava nam duše nadom da je budućnost Srbije osigurana jer je postala predmet dobronamernog staranja Vašeg Veličanstva. U ova ozbiljna vremena moraju se učvrstiti uzajamne veze privrženosti koje ujedinjuju Srbiju sa svetom slovenskom Rusijom, ta osećanja duboke blagodarnosti za pomoć i zaštitu Vašeg Veličanstva ostaće sačuvana u dušama svih Srba kao svetinja.“

U raspravama o Sarajevskom atentatu stalno nam izmiče jedna sasvim ljudska, moralna dimenzija. O njoj ne govori ni Bogićević, ne govori niko. Atentatori – Mladobosanci bili su po austrijskim zakonima maloletni jer su imali manje od 21 godine života. Stoga neposredni izvršioci ubistva nisu mogli biti osuđeni na smrt već na vremenske kazne. Najviše su dobili Princip, Čabrinović i Grabež po 20 godina zatvora ali ni jedan od trojice nije doživeo kraj rata. Pomrli su u tamnici. Nije im dopušteno da prežive rat i ispričaju kako je sve u potpunosti bilo i ko je sve bio upleten u zaveru? Kao što nije dopušteno ni pukovniku Apisu da preživi i možda progovori. Kako  nam danas u svetu punom terorističkih pretnji može  da izgleda činjenica da su oficiri u najboljim godinama života obučavali dvadesetogodišnje beskućnike i nevoljnike izbegle iz Bosne, da ubijaju,  fanatizovali ih da postanu mučenici za nacionalno ujedinjenje?  Poslali ih u sigurnu pogibelj jer jasno je bilo da uspeo atentat ili ne oni će biti pohapšeni. Pri tom organizatori nisu zaboravili da tim mladim ljudima predaju i otrov da ga popiju posle atentata kako ne bi pali živi u ruke policiji. Ali otrov nije delovao! Omaška?  Sve su ovo pitanja koja malo ko od „objektivnih naučnika“ želi da postavi sebi i svetu oko sebe. I na ovom primeru se potvrdilo da svaka revolucija najpre proždere svoju decu a važi i obratno - da deca koja prežive prožderu najbrže što mogu  revoluciju. Sećajući se svog rođenog brata Apisa, , Jelena Dimitrijević udata Živanović piše kako je njen sin Aleksandar Sanja  poginuo kao dobrovoljac prvog dana Balkanskih ratova 5/18. oktobra 1912. godine. Apis se nije oženio i nije imao decu: „Utoliko više voleo je svoje sestričine i sestriće. Naročito se ponosio Sanjom koji tada beše arhitekta (student) četvrte godine. Idealan dečko u svakom pogledu, obožavao je svog ujaka i ovaj ga ipak kad je hteo dobrovoljno da pođe u rat ne nagovori da se poštedi. Toliko je rodoljublje bilo ogromno i kod Apisa i kod celog doma Živana Živanovića.“  Kapetan Pavle M. Panković svedoči kako je izgledala scena kada se Sanja pojavio u četničkom odelu, sa ukrštenim redenicima i bombama na pojasu pred ujakom. On ga je blagosiljao na polasku u rat. Kada su mu prisutni oficiri zamerili što  sestrića nije pokušao da odgovori i sačuva ga kao budućeg intelektualca za korisniji rad u miru, Apis  je odgovorio: „Nije tako. U ovim sudbonosnim danima po našu otadžbinu i naš narod koji čami pod tuđinom, mi svi bez razlike, treba da damo sve od sebe, pa da žrtvujemo i ono što nam je najmilije, pa će samo tako biti uspeha.“ (Živanović, Pukovnik Apis,  645, 648.) Ironija sudbine htela je da pukovnik ne ispali ni metka u oba balkanska rata i da ih provede u bolnici lečeći se od nekog nejasnog „trovanja krvi“ ili „malteške groznice“. Postoji i sumnja da je bio namerno otrovan  ali  je zahvaljujući svojoj bikovskoj snazi preboleo. 

Na desetogodišnjicu izbijanja Velikog rata, radikalski prvak Ljubomir Jovanović koji je tokom krize oko atentata bio ministar prosvete i crkvenih dela,  a tokom Solunskog procesa ministar unutrašnjih dela, objavio je članak u zborniku Krv Slovenstva  u kojem je potvrdio da je neodređeno vreme pre atentata na jednoj  sednici vlade  Pašić obavestio ostale ministre da su neki đaci upućeni u Bosnu da ubiju Ferdinanda. Još je i dodao kako  je naredio da se preduzmu sve mere kako bi se to osujetilo. U vezi sa ovim postoji  mistifikacija da je Pašić službeno obavestio krugove u Beču šta se sprema ali da oni nisu mnogo marili  pa je zato obezbeđenje u Sarajevu bilo manjkavo. U svojim delima Bogićević se osvrće i na ovo. On je iz emigracije pratio pisanje u Jugoslaviji gde se već otvarala polemika oko upletenosti vlade u atentat. Polemiku su otvorili amnestirani solunski osuđenici. Bogićević komentariše članak Jovana Jovanovića, poslanika Srbije u Beču 1914. godine, koji je na desetogodišnjicu događaja dao izjavu za Neues Wiener Tagblatt  kako je zaista išlo to „obaveštavanje austrijske vlade“. Naime, Jovanović je bečkom listu rekao da je   na svoju ruku, neutvrđenog dana u junu 1914. godine,  zatražio prijem kod grofa Bilinskog tada zajedničkog ministra finansija Austro-Ugarske (ministarstvo je bilo zaduženo za BiH) da bi mu u prijateljskom razgovoru izrazio svoju teskobu u vezi predstojećeg boravka  nadvojvode Ferdinanda. Jovanović je sagovorniku izneo sumnju da bi neki Srbin uvređen što se baš na dan Kosovske bitke održavaju manevri  lako mogao da ubije Ferdinanda na prostoru održavanja manevara zamenivši ćorke bojevom municijom. Dakle, konstatuje Bogićević, upozorenje nije bilo uručeno oficijelno od strane vlade, već neformalno i nenadležnim putem. Diplomatski predstavnik opšti samo preko Ministarstva inostranih poslova zemlje kod koje je akreditovan. Ostaje sumnja da je i ovo bila Pašićeva ujdurma da on preko Jovanovića na ovakav način „upozorava“ kako bi oprao ruke. U svakom slučaju, kako konstatuje Bogićević, u knjigama austrijskog MIP-a nije zabeležen prijem bilo kakvog pisanog dokumenta kojim se obaveštava o opasnosti po život druge ličnostri carstva. Niti ima bilo kakvih naznaka da je Bilinski preneo merodavnima saopštenje Jovanovića što takođe navodi na sumnju da je i u Beču bilo pristalica likvidiranja Ferdinanda. Takođe, uočavamo da je  Jovanović, suprotno onome što je Pašić govorio ministrima, upozoravao na opasnost da neki od vojnika na mestu održavanja manevra može ubiti  nadvojvodu, dok su đaci koji su prešli ilegalno to mogli da učine (i učinili su)  samo tokom posete Sarajevu. Dakle, upozorenja je i bilo i nije ga bilo. O zataškavanju državne umešanosti u atentat Bogićević navodi podatak da je Milan Ciganović -  izbeglica iz Bosne koji je prema njegovom uverenju bio Pašićev obaveštajac-provokator  ubačen u „Crnu ruku“ a koji je spomenut u ultimativnoj noti kao osoba koja je obučavala Mladobosance u gađanju –  „raskinuo“ radni odnos u Direkciji srpskih železnica upravo sa danom atentata 28. junom 1914. godine! Autor smatra da je ovaj fiktivni raskid antidatiran kako bi se i na taj način  sprala odgovornost sa države da jedan njen službenik ima veze sa zaverom da se ubije nadvojvoda. Ciganović je netragom nestao upravo u danima krize i Bogićević tvrdi na osnovu izjava nekih srpskih policajaca koji su mu to ispričali da se Ciganović uz znanje i pomoć vlade skrivao negde u Makedoniji. Kada se Solunski proces okončao on je dobio lažni pasoš na prezime Danilović pa je otputovao u SAD odakle se vratio 1919. godine u Srbiju. Bogićević iznosi da Sarajevski atentat zapravo predstavlja krunu brojnih atentata na visoke ličnosti Dvojne monarhije koji su isplanirani i izvedeni iz Srbije: atentat Bogdana Žerajića na guvernera BiH generala Varešanina 1910. godine gde je atentator u komitskom centru kod Vranja obučavan u gađanju; atentat Jukića  na  bana Hrvatske Cuvaja 1912. godine i dr. „Mlada Bosna“ je bila prosto podružnica organizacije Ujedinjenje ili smrt, decidan je Bogićević. Sami Mladobosanci bez moćne logistike iz Srbije i Rusije  ništa ne bi mogli preduzeti.

Poznato je da je Apis na Solunskom procesu odbio da u sudnici bilo šta iznese o svojoj ulozi u organizaciji Sarajevskog atentata ali je zato napisao pisma predsedavajućem sudskog veća kao i regentu Aleksandru gde je primio svu krivicu ne spominjući državni vrh. Spomenuo je samo pukovnika Artamonova ruskog obaveštajnog rezidenta u Beogradu  kao čoveka koji je davao novac za razvoj obaveštajne mreže u Bosni i Hercegovini pa i za atentat ali bez znanja za koju svrhu će se taj novac upotrebiti. Time je Apis hteo da zaštiti državu od umešanosti u jedan evidentno nedopušteni akt ali je sebi presudio. Možda se nadao džentlmenskom protivpotezu da zbog preuzimanja krivice bude pošteđen smrtne kazne. Međutim, upravo zbog toga što je svojom rukom potpisao razrešenje greha Pašiću, Aleksandru i radikalima on je sebi neopozivo presudio. On jednostavno nije smeo da preživi rat i progovori. Zato je i streljan. Evo kako to lapidarno sažima autor:
„Mali uzroci često dovode do velikih posledica. Iz razloga političkog oportuniteta i takozvane ’real politike’ ostale velike sile sa izuzetkom Engleske sledile su primer Austrije i priznale su svaka iz svojih razloga novo stanje u Srbiji stvoreno ubistvom. Može se potvrditi danas da Svetski rat ne bi počeo sukobom Austrije i Srbije da velike sile nisu bile ispunjene međusobnim nepoverenjem i da su bile solidarne u osudi ubistva 1903. godine, solidarne kao što je prirodno trebalo da budu. Tragičan slučaj je hteo da Dimitrijević, koji je pogubio poslednje Obrenoviće kako bi doveo princa Petra Karađorđevića na tron, da bi sa njime ostvario pansrpski ideal i koji je iz istih razloga organizovao ubistvo austrougarskog prestolonaslednika, - da je upravo on pao po naređenju Karađorđevića pod srpskim kuršumima. Božanska promisao htela je da na taj način ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda bude okajano.“(M. Boghitchévitch, Le Colonel Apis, 36 – 37.)
Oficiri koji su osuđeni u Solunskom procesu 1917. godine,  amnestirani su i pušteni  iz zatvora na Krfu 1919. godine. Oni  su  28. februara 1924. godine Narodnoj skupštini uputili izjavu u kojoj tvrde da su nevino osuđeni. To je bio i prvi korak u pravcu njihove rehabilitacije. U tom dokumentu se između ostalog kaže: „Organizacija Ujedinjenje ili smrt je bila patriotska organizacija čije aktivnosti su uvek bile poznate nadležnim vlastima i koja se podvrgavala njenim namerama.“ 
Vlada nije odgovorila na ovaj dokument  niti je demantovala iznetu tvrdnju.
Stižemo i do tog julskog dana 1938. godine kada osoblje hotela pronalazi beživotno telo jugoslovenskog emigranta Miloša Bogićevića. Ko ga je ubio i zašto? Imajući u vidu spekulaciju da je on zatražio povratak u zemlju a da nema naznaka da je promenio svoje stavove o pitanjima o kojima je pisao, da je kralj Aleksandar ubijen, Pašić umro, da se Jugoslavija pod Milanom Stojadinovićem i knezom Pavlom okretala ka Nemačkoj, osnovano je verovati da je postojala namera da se  Bogićević dovede na  neku političku dužnost. Njegovo prisustvo moglo je biti neophodno za novu spoljnopolitičku orijentaciju zemlje. Neko je to želeo i uspeo da spreči.  Ili je možda Bogićević ubijen jer još nije rekao sve a pripremao se  da napiše novu knjigu? U svakom slučaju  on je pridodat onom nizu ljudi  koji su pod tamnim okolnostima završili svoj život a imali su veze sa politikom Srbije do 1914. godine. Bogićević je bio čovek koji je previše znao.

Konačno, moralo bi se nešto reći i o mogućim motivima Bogićevića za njegov publicistički rad u poratnoj Nemačkoj. U Arhivu Jugoslavije u fondu Centralni presbiro vlade Kraljevine Jugoslavije sačuvano je dosta izveštaja u kojima se pratila delatnost Bogićevića. Jedan od onih koji su radili u berlinskom dopisništvu CPB Miloš Crnjanski okarakterisao je Bogićevića kao nemačkog agenta. Tako o njemu piše i u svojim Embahadama. Tako su mislili i drugi ogorčeni na njegovo  „nepatriotsko” pisanje.
Svoditi Bogićevića na prostog agenta Nemačke čini mi se pojednostavljeno i diskvalifikatorsko. (Takođe bi bilo pojednostavljeno svesti Pašića na pukog agenta carske Rusije, iako je poznato da se on posle emigriranja iz Srbije 1883. godine više puta pisano obraćao najvišim ruskim faktorima kao i panslavističkoj organizaciji tražeći novac i političku podršku kako bi sa Radikalnom strankom oborio režim kralja Milana i Napredne stranke jer po njemu oni su vodili  antislovensku politiku. (Nikola P. Pašić, Pisma, članci i govori 1872 – 1891, Beograd 1995.)  Ne isključujući mogućnost da je Bogićević i pre i posle rata uživao podršku nemačkih vladinih i poluvladinih krugova ja u njegovom pisanju opažam najpre ogorčenost čoveka koji  nije želeo da ćuti o stvarima koje je znao. Radio je  u diplomatiji za  politiku  sa kojom se  nije slagao i čije je pogubne posledice kao inteligentan i upućen čovek prozirao. Posleratni razvoj događaja kako u Jugoslaviji tako u Evropi davao mu je za pravo. Ni do kakve harmonične i beskonfliktne „Nove Evrope” koja bi bila med i mleko razni „neimari” nisu doveli. „Veliki rat” nije bio poslednji gigantski sukob sila dobra protiv sila zla posle koga će nastupiti eshatološki kraj - izbavljenje umornog čovečanstva. Iz njegovog ogorčenja izvirala je osvetoljubivost prema Karađorđevićima i radikalima, želja da ih ofira. Svakako da je preterivao u tom svom gnevu kada je najveće krivce za izbijanje Svetskog rata nalazio u Petrogradu i Beogradu. Bogićeviću je bilo sasvim   strano slovenofilstvo i oslonac na Rusiju. On je bio antipod Pašićevim i radikalskim idejama o blagoslovenom samoizuzimanju iz zapadne civilizacije. Kao takav on nije skrivao svoje simpatije prema Nemačkoj koja je za njega bila oličenje Evrope, civilizacije, reda i rada.

Kada je pak reč o  Sarajevskom atentatu, po mom mišljenju, „tajna“ je u tome da tajne nema. Niti je atentat bio uzrok niti je bio puki povod za rat. On  je bio signal za početak rata. Kao kad sudija zviždukom označi početak utakmice za koju su se svi akteri odavno spremali. Kako veliki tako i mali.

Autor je istoričar i publicista