Naše zdravstvo na evropskom dnu

PALE SU MASKE

Naviknuti na sistem rada u ozbiljnim državama, stranci su sa iznenađenjem shvatili da smenom visokog funkcionera u Srbiji nestaju i obaveze koje je on preuzeo u ime države. Još gore od saznanja da se naša vlast ne može držati za reč delovala je tvrdnja o sopstvenoj neobaveštenosti. Ako je tačna, upravo ona rečito govori o neefikasnosti sistema.

Još od 28. novembra, kada je objavljeno da je Srbija rangirana na poslednje od 35 mesta liste evropskih zemalja upoređivanih po funkcionisanju zdravstvenog sistema, među rukovodiocima naše zdravstvene službe do pucanja su rasli napetost i nervoza. Pune tri sedmice ministarka zdravlja i njeni saradnici ulagali su ogromne napore ne samo da omalovaže rezultate za nas tako nepovoljnog istraživanja, već i da paušalno ospore njihovu tačnost.  Konačno je 18. decembra predsednik Odbora za zdravlje i porodicu Narodne skupštine, prof. dr Dušan Milisavljević, uspeo da u Srbiju dovede autora sporne studije, Šveđanina Arnea Bjornber-ga, i sučeli ga, u prisustvu znatnog broja predstavnika nevladinih organizacija, sa najvišim velikodostojnicima srpskog zdravstva. Srećom, omanuli su pokušaji da se skup dovede u pitanje proceduralnim manevrima (povređen je, navodno, skupštinski pravilnik jer je samo sažetak izveštaja članovima Odbora dostavljen na „našem“, a integralni tekst na engleskom jeziku; treba prvo razmeniti mišljenja bez stranaca; imajući u vidu znatan broj gostiju, to nije sednica Odbora, već javno slušanje, koje se priprema po različitom postupku).

Srbija poslednjem mestu

Bjornberg je na ubedljiv i pristupačan način dokumentovao osnovanost svog uporednog istraživanja, čija je posebna vrednost sadržana u pojednostavljenom prikazu niza složenih parametara, ali na način da se ne ugrozi naučna egzaktnost. Ukupno je uzeto u obzir 48 pokazatelja, svrstanih u šest grupa: 1. prava pacijenata, 2. pristup sistemu (vreme čekanja); 3. ishodi (uspešnost sistema u pogledu rezultata lečenja); 4. opseg i domet usluga; 5. prevencija; i 6. lekovi. Za svaki pokazatelj postojala su tri moguće ocene, označene bojom i simbolom: a) loše (crvena i palac okrenut nadole), b) tako-tako (žuta i palac položen vodoravno) i c) dobro (zelena i uspravljen palac). Minimalan mogući broj bodova bio je 333, a maksimalan - 1000.

Sa 451 bodom Srbija je osvojila poslednje mesto. Za pristup zdravstvenom sistemu, odnosno vreme čekanja, nama i još nekolikim zemljama pripao je minimalan broj bodova, za ishode, tj. uspešnost sistema u pogledu rezultata lečenja, poslednje mesto delili smo s Rumunima, a za prevenciju s Estoncima. U ostalim kategorijama nismo se našli baš na samom dnu, ali smo bili blizu njega.  Suočeni sa javno iznetim činjenicama, rukovodioci našeg zdravstva su se malo povukli, zauzevši „rezervne položaje“. Izostala je ranija ministarkina zamerka da izveštaj predstavlja pristrasan napad na naše lekare, jer je postalo jasno da su zamerke upućene organizovanosti sistema zaštite zdravlja, a ne stručnosti lekara, budući da nije bila u pitanju provera njihovih znanja i veština.

Takođe je ublažena prvobitna retorika zbog „pogrešnih podataka“, dobijenih zaobilaženjem Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, kao ustanove koja je jedina ovlašćena da pruža odgovarajuće informacije. Ispostavilo se da ni posle tri sedmice nije nađena nijedna greška, jer su autori izveštaja za nas, kao i za sve ostale zemlje, koristili proverljive statističke preglede međunarodnih ustanova, recimo Svetske zdravstvene organizacije, a svi ti podaci preuzeti su od odgovarajućih nacionalnih institucija (čitaj: za Srbiju mahom upravo iz „Batuta“). Postojali su, naravno, indikatori koji bi, da su uključeni, za nas bili povoljniji, ali je metodologija bila jedinstvena za sve zemlje.

Pokušaj obmane

Naglo je splasla i ljutnja zvaničnika što je ispitivanje, navodno, obavljeno bez našeg znanja. Taj providan manevar se pretvorio u bumerang jer su istraživači posedovali dokument kojim državni sekretar našeg Ministarstva zdravlja 1. aprila o.g. imenuje kontakt-osobu za saradnju. Naviknuti na sistem rada u ozbiljnim državama, stranci su nekoliko meseci kasnije s iznenađenjem shvatili da smenom visokog funkcionera u Srbiji nestaju i obaveze koje je on preuzeo u ime države. Još gore od saznanja da se naša vlast ne može držati za reč delovala je tvrdnja o sopstvenoj neobaveštenosti. Ako je tačna, upravo ona rečito govori o neefikasnosti sistema. Navedene direktne pokušaje obmana pratilo je i provlačenje poluistina, s ciljem zamagljivanja porazne slike o našem zdravstvu. Jedan od takvih primera je pozivanje na naše siromaštvo. Pritom je „previđena“ okolnost da mi, uzimajući u obzir paritetnu kupovnu moć, izdvajamo za zdravstvo 1200 dolara po glavi stanovnika, što je znatno više od nekih okolnih zemalja, a da smo u pogledu efekta uloženog novca ubedljivo na poslednjem mestu. Drugim rečima, u relativnim razmerama smo veći rasipnici nego bilo koja druga zemlja. Stepen „curenja“ sredstava je karakteristika koja nas, drastičnije od bilo koje druge, razdvaja od ostatka Evrope.

Omiljeni argument naših vlasti da nam je zdravstvo bolje nego što je bilo i da je ta okolnost morala da bude uzeta u razmatranje pri ocenjivanju varirana je na različite načine i na sastanku u Narodnoj skupštini. Groteskno je što su se upravo poslanici čije su partije odgovorne za rat, sankcije i bombardovanje najviše pozivale na te naše nevolje kao univerzalno opravdanje. Otužno zvuči takva zamena teza jer i detetu mora biti jasno da je u pitanju izveštaj za 2013, a ne istorijska analiza razvoja pojedinih zemalja i prepreka na koje su one nailazile. Posebno nekorektna je bila implicitna poruka nekoliko funkcionera da su za nisku ocenu Srbiji kriva udruženja pacijenata. Razumljivo je da su o percepciji svojih prava u okviru javne zaštite zdravlja morali da govore građani, a ne predstavnici zdravstvenih vlasti, ali je poenta u tome da su ispitanici na takva pitanja čak blagonaklono odgovarali. U prilog tome govori podatak da je samo za šest od 12 pokazatelja vezanih za prava pacijenata dobijena negativna ocena (crvena i palac nadole), dok je tako ocenjeno svih sedam pokazatelja uspešnosti sistema u pogledu rezultata lečenja, koji se mere objektivno, izračunavanjem stopa.

Neobičnost opisanog susreta autora izveštaja o rangiranju evropskih zdravstvenih sistema, predstavnika vlasti i udruženja građana je u tome što se, verovatno prvi put, na sednici jednog skupštinskog odbora nisu sukobili poslanici vlasti i opozicije, već funkcioneri i „obični“ građani.

Arogantna ministarka

Ministarki zdravlja i njenim saradnicima je zamereno što probleme vide svuda osim tamo gde bi morali da ih traže - u slabostima sistema. Prebačeno im je što politikantski samo gledaju da „smanje štetu“, umesto da pristupe nužnim promenama. Ukazano im je na necelishodnost postojanja tri skoro nezavisna sistema organizacije zaštite zdravlja (javni, privatni i vojni), a postavljeno je i pitanje ogromnih inostranih sredstava (procenjuju se na 15-20 milijardi dolara tokom prethodne dekade) čiji je bar jedan deo nestao poput ponornice. Političarima je takođe upućena kritika što iz sitno račundžijskih razloga među građanima indukuju nepoverenje prema Evropi i njenim vrednostima. Data je i ocena da je Srbija još dobro prošla jer se samo jedan od 48 pokazatelja odnosio na korupciju.

Proizlazi zaključak da je izveštaj iz Brisela u Srbiji izazvao neočekivano burne reakcije. Što se stručnjaka i šire javnosti tiče, one su velikim delom izazvane arogantnim stavom same ministarke, svedenim na nipodaštavanje i osporavanje činjenica. Nespornu korist od nastale, povremeno oštre razmene mišljenja prevashodno valja videti u jačanju svesti da je, poput celog društva, bolesno i zdravstvo, te ga treba lečiti.

Zoran Radovanović