Vođa dolazi

RAĐANJE NOVOG KULTA

Građani koji ne doživljavaju da policija štiti njihov fizički integritet i imovinu , osetiće mrvicu sigurnosti i poverenja u inspiratora navodne borbe protiv društvene patologije. I mrvice su dovoljne onima koji su godinama žudeli da na političkoj sceni ponovo vide čoveka koji će da podvikne: „Niko ne sme da vas bije“ .

Kao na filmskom platnu promiču pred građanima Srbije informacije, obaveštenja, optužbe i demanti iz kabineta ministara, ministarskih sekretara, sekretarica, predsednika vlade i predsednika republike. Svi sadržaji su rašomonski, imaju više značenja, u zavisnosti od toga kome su informacije namenjene, i ko ih prenosi. Oni koji optužuju imaju, navodno, neoborive dokaze o malvezacijama, korupciji i zloupotrebi onih koje optužuju. Optuženi, naravno, odmah demantuju i odgovaraju kontraoptužbama u kojima navode da su oni koji optužuju zapravo istinski krivci. Svi su istovremeno u ulozi onih koji optužuju i optuženih. Sve te, dobro poznate igre, dobile su novo ubrzanje i kulminirale novim zapletima, čiji se rasplet može predvideti jer, kad god bi se političari našli u ćorsokaku izlaz bi potražili u novim izborima.

Svim učesnicima igrokaza „upri prstom u drugog“ je jasno da pomenutom strategijom ne mogu da promene opasno naraslo stanje anomije, ali pokušavaju da zakulisnim i manifestnim akcijama učvrste sopstvene i potkopaju pozicije svojih protivnika.Sva sredstva su dozvoljena u borbi za očuvanje privilegovanih političkih funkcija. Na vitalne sisteme države, koji rapidno propadaju, davno su prestali da misle. O građanima i njihovim potrebama nikada nisu mislili. Kao njihov zaštitinik deklarativno se odredio prvi potpredsednik vlade. Preko osvojenog medijskog prostora šalje optimističke poruke i nudi rešenja za sve probleme.Uvek spreman da odgovori na svako novinarsko pitanje, uz njihovu pomoć, gradi imidž nove političke ličnosti.

Razrađeni mehanizmi manipulacije

Načinom ophođenja, verbalnom ekspresivnošću i eksponiranom sigurnošću osvaja pažnju građana željnih vođe. U kognitivnoj sferi mentalnog sistema nosi zavidno političko iskustvo, razrađene mehanizme manipulacije i anticipaciju puta do cilja. Iz konativnog i emotivnog dela ličnosti prati uticaj na druge i faktore kojima podstiče afirmativna osećanja. Stanje opšteg beznađa i regresije na najniže nivoe biološkog funkcionisanja, koje je zahvatilo veliki broj građana Srbije, Aleksandar Vučić će umeti da kvalitetno iskoristi. Dobro procenjujući socijalnu realnost, zaključuje da je društvena dinamika dostigla nivo sa koga će njegovi planovi stići do realizacije. U opštoj kakofoniji smislenih i besmislenih ideja i floskula, svaka realnim obrisima određena aktivnost nalazi put do građana, pa su dosadašnje političke aktivnosti Aleksandra Vučića bile prihvaćene i od ličnosti čiju podršku nikada nije imao. Studiozan pristup i sposobnost anticipacije sopstvenih akcija, omogućavaju mu da ne pravi greške koje bi mu ometale put ka cilju. Protivnike i oponente dobro poznaje i zna da odmeri intenzitet napada i protivnapada. Akcija „Grom“, sprovedena pod njegovim idejnim vođstvom, predstavlja eklatantni primer promišljenog delovanja. Uhapšeno je preko stotinu osoba osumnjičenih da su uključene u trgovinu narkoticima. Zaplenjeno je oružje, nekoliko kilograma droge i uhapšene dve osobe, za kojima se tragalo zbog optužbi da su izvršile teška razbojništva i ubistvo. Akcija je, nesumnjivo, pozitivno ocenjena i građani su je primili sa odobravanjem, iako njeni dometi nisu dosegli do poznatijih imena iz te antisocijalne subkulture. Nivo sukoba sa opskurnom stranom društvenog sistema isplaniran je tako da se iz igre privremeno odstrane nebitni ili neposlušni faktori, a da priznanja stignu do ličnosti koja je akciju kreirala.

Građani koji ne doživljavaju da policija štiti njihov fizički integritet i imovinu, osetiće mrvicu sigurnosti i poverenja u inspiratora navodne borbe protiv društvene patologije. I mrvice su dovoljne onima koji su godinama žudeli da na političkoj sceni ponovo vide čoveka koji će da podvikne: „Niko ne sme da vas bije“. U mentalnoj matrici takvih ličnosti, koja je formirana naredbama, kaznama, zastrašivanjma i relativizovanim objašnjenjima izdvojile su se crte neslobodne ličnosti čija je individuacija insuficijantna. One ne poseduju svest o sebi kao celovitoj psihološkoj organizaciji koja nosi individualne sisteme vrednosti usklađene sa univerzalnim moralnim i etičkim normama. Zbog toga nemaju sposobnost introspekcije ni racionalni okvir pomoću koga bi testirale realnost. Kognitivna sfera im je pod direktnim uplivom emotivne, što uslovljava maglovitu i parcijalnu spoznaju sopstvene ličnosti i ličnosti drugih. Odgovornost ne determinišu moralnim zakonima, već je prihvataju kao nametnit princip uslovljen strahom od sankcija.

Milena Pavlović Barili Cirkus, 1931.

Takva konstelacija mentalnih sistema stvara bazičnu nesigurnost i ambivalntne stavove koji se prilagođavaju aktuelnoj datosti. Prazninu u njihovoj nekompletnoj individuaciji treba da popuni konstruisani lik vođe koji umesto njih treba da odlučuje za njihovo dobro. Čak i da ne želi (a želi) da bude slavljen i da mu se dive, Aleksandar Vučić zna šta od njega očekuju građani koji sanjaju „da se neko pojavi i zavede red“, i trudiće se da postupi prema takvim očekivanjima.

Važna uloga žrtve

Za razliku od svojih političkih kolega koji su se ukotvili na funkcijama i ne žele da ih menjaju, on želi promenu sopstvene političke pozicije i na tome intenzivno i promišljeno radi. Građanima od kojih očekuje podršku, nudi više arhetipskih modela, koji su kompatibilni sa njihovim predstavama o vođi. Kada saopšti: „Sledeće godine ćete živeti bolje“, smišljeno koristi drugo lice množine umesto prvog, jer želi da sebe izmesti iz korpusa kome se obraća, kako bi prezentovao spremnost da se žrtvuje za druge. Uloga žrtve je visoko vrednovana kod građana zagledanih u prošlost, koji su stavove gradili na determinantama romantičnim bojama slikane istorije. Porukom da niko neće biti pošteđen u borbi protiv korupcije, predstavlja se u ulozi borca za pravdu i jednakost, koja je generacijama sadašnjih vremešnih građana predstavljala idealizovani investirani objekt. Nepokolebljivim ponavljanjem da je evropski put Srbije jedini pravi put, želi da se približi građanima okrenutim ka budućnosti i onima koji su se umorili od „patriotskih“ naklapanja. Smirenost, uzdržanost, neophodna nota patetike i birani vokabular namenjeni su onima koji žele vođu sa transcedentnim atributima, koji može da se u svakom trenutku izdigne iznad postojeće datosti i pokaže superiornost u odbrani pravde i prava potlačenih.  Aleksandar Vučić ima drugačiji idejni koncept o liku vođe od svojih prethodnika. Ne planira da se oslanja na tradiciju i „svetlu istoriju“ niti da povlači poteze koji bi podsećali na nekog iz prošlosti. Veruje da će umeti da se predstavi kao moderni demokratski lider i istovremeno uspeti da maskira svoju apsolutističku težnju za totalnom kontrolom i potrebu da mu svi budu podređeni. Deklarisani poštovalac dela Marksa Vebera, Vučić je, verovatno, upoznat sa njegovim stavom da su „sloboda i demokratija moguće tamo gde uvek postoji živa i odlučna volja naroda da ne dozvoli da njime vladaju kao stadom“. On može hipotetički da se složi sa ovom idejom, ali dobro poznaje „svoj narod“, veruje da u njemu ne postoji „živa i odlučna volja“ i da sloboda i demokratija nisu njihove prevalentne težnje, zbog čega će, ako postane vođa, uz njihovu dozvolu vladati principima koji ne korespondiraju sa Veberovim stavom.

Dragica Stanojlović