Posle završnog kruga lokalnih izbora

POGLED U DALEKU BUDUĆNOST

Umesto kritike aktuelne vlasti osnovni zadatak opozicije, reprezentativno oličene u Demokratskoj stranci i LDP-u trebalo bi da bude, u neophodnom prvom periodu - bavljenje sobom. Pre svega je potrebno da se prizna poraz.

Završna serija lokalnih izbora u opštinama Kula, Kostolac i Voždovac ima prvenstveno značaj statističkog istraživanja na veoma reprezentativnom uzorku, a rezultat ukazuje da je sada, pogotovo posle dobijanja datuma početka pristupnih pregovora sa EU, idealan trenutak za raspisivanje vanrednih izbora, čime bi vladajuća stranka dobila puni legitimitet da ostvari ono što je naumila. A šta je to ona zaista naumila i koliko je jedinstvena i sposobna za taj naum, tek ćemo videti. Ono što znamo jeste da je cilj lidera SNS još od radikalskog doba bio osvajanje vlasti. Znamo i da on 2012. godine nije ostvaren u potpunosti zbog nedovoljne većine za samostalno vladanje. Tek kad se ostvari taj cilj, samostalnog vladanja, videćemo koji su pravi ciljevi. To što je izlaznost na lokalnim izborima mala – tek trećina izbornog tela – ne sme biti nikome uteha za neuspeh. Sa ovim trendom raspoloženja javnog mnjenja treba računati još dovoljno vremena da se konsoliduje apsolutna vlast i restauracija režima i ideja poraženih 5. oktobra 2000. Neki procesi se ne mogu prekinuti – oni su u fazi bujice koja mora da prođe i da se isprazni. Tek posle toga se može govoriti o mogućnostima početka opadanja, ne samo rasta, nego i početka pada.

Ovaj proces opadanja je posle promena 2000-te započeo mnogo ranije i zbog toga što je tada apsolutna vlast ostvarena u startu, da bi procesi dezintegracije unutar vladajuće koalicije, ubistvo premijera - stanje kohabitacije i neprincipjelnih koalicija uslovili stalni trend opadanja a da se nije ni ostvario vrhunac uspešnosti ostvarivanja ciljeva u bilo čemu. Osim u pljačkaškoj privatizaciji nazvanoj tranzicija vlasništva.

Priznati poraz

Teško da je moguće već na sledećim izborima napraviti Preokret na bilo kom nivou. Za taj posao potrebna je jaka politička snaga, a sudeći po rezultatima ovih lokalnih istraživanja raspoloženja glasača, kapacitet za nove promene ne postoji. I neće ga skoro biti. Poslanici opozicije u Narodnoj skupštini trude se iz sve snage da kritikuju i raskrinka-vaju vlast po raznim pitanjima, ali je njihov trud uzaludan. Svaki prosečan gledalac TV prenosa koji imalo misli logički postaviće pitanje – pa zašto to niste vi uradili za proteklih desetak godina vlasti? Gde je greška današnje opozicije koju bi ona za početak morala da prepozna. Greška je u tome što se bavi ponašanjem i postupcima vlasti. Time kao da se trudi da tu vlast poboljša i pomogne joj ukazivanjem na pravi put. Naravno, da joj se, u opštem interesu, ako treba (i ako može) pridruži. Umesto kritike aktuelne vlasti osnovni zadatak opozicije, reprezentativno oličene u Demokratskoj stranci i LDP-u, trebalo bi da bude, za početak - bavljenje sobom. Pre svega je potrebno da se prizna poraz. Nije poražena samo politička stranka, poraženi su bezbrojni građani koju su u nju investirali svoju nadu i godine svog života. Zbog toga je čak i nepristojno ponašati se kao da ništa nije bilo, i samo na osnovu kritike sadašnje vlasti očekivati povratak i obnovu poverenja.

Definisati idejni profil

Priznavanje poraza znači i ozbiljno, dubinsko pretresanje rada stranke i njenih članova u svim oblastima vršenja vlasti. Potrebno je imati dosta snage, hrabrosti za iskrenost i dosta znanja i mudrosti da se prepoznaju i identifikuju ne samo (ne)dela nego i počinioci. Lustracija koju vlast DOS nije imala snage ni volje da sprovede od 6. oktobra sada mora da se sprovede unutar stranke DS, da ne čeka da ih Vučić hapsi. Ali, nije reč samo o mangupima u svojim redovima. Mora se definisati idejni profil stranke. Da li je kao članica Socijalističke internacionale na pozicijama neoliberalizma, kako se postavlja prema demokratskom načelu ravnopravosti primenjenom na sve oblike vlasništva pa i vlasništva radnika malih akcionara. Prema decentralizaciji i jačanju lokalne samouprave. Prema besplatnom školovanju, zdravstvenoj zaštiti. Kakav je njen stvarni odnos prema nacionalizmu, prema monarhiji, budućnosti odnosa sa Kosovom. Prema Vojvodini, Sandžaku, Preševskoj dolini. Prema Bosni i Hercegovini. Ako to ne učini Demokratska stranka, moraće neko drugi. To je politički zahtev vremena i od brzine shvatanja suštine ovog problema zavisi dugotrajnost aktuelne vlasti, i dužina trajanja agonije i političkog mrcvarenja u sistemu koji je, iako deklarativno višepartijski, ustvari jednopartijski jer počiva na samo jednoj političkoj ideji – dokopati se vlasti (i svega što se dobija od nje), i držati je što duže. Na žalost, to se tek sada najbolje vidi, Demokratska stranka ovakvu profilaciju nije uradila nikada, pa se upravo zbog toga i delila prostom deobom.

Tek tada treba izaći pred svoje članstvo, pred građane i druge stranke, sa porukama koje su jasne, i koje ulivaju poverenje da se zna šta se hoće u borbi za dobijanje novih glasova i povratak na vlast. Da se borba za povratak na vlast osmisli u bitno drugačijem idejnom i političkom konceptu od ostalih političkih partija, da narodu ne bude svejedno da li su na vlasti „crveni“, „plavi“ ili „žuti“. Od ozbiljnosti, iskrenosti ovakve unutarpartijske lustracije Demokratske stranke zavisi politička budućnost Srbije. Ako se ovaj proces svede na međusobne obračune već potrošenih i svima poznatih imena stranačkih lidera, sve je uzalud. Propadanje DS će se samo nastaviti. Glavno je pitanje da li DS ima kapacitet da iz svojih redova iznedri potpuno nova imena kompetentnih i nekompromitovanih ličnosti. Ili kapacitet da pozove takve ličnosti koje su izvan stranke da joj pomognu da izađe iz živog blata u kojem se nalazi. Dakle, nije dilema za koga se opredeliti: Tadića ili Đilasa, Šutanovca, Pajtića, Đelića, Stefanovića... dilema je da li ima za koga umesto svih njih.

Milena Pavlović Barili Enigmatska kompozicija, 1932.

Istu sudbinu deli i LDP koji je posle koalicije sa SPO izgubio svaki kredibilitet, i liberalni i demokratski. Na žalost, u našem političkom životu ne postoji organizacija koja bi istinski reprezentovala socijal-demokratsku, socijalističku ili bilo kako formulisanu ideju levice, koja bi se oslanjala na sindikate, na najamne radnike i njihova ljudska prava, a da ne koketira sa nacional-socijalizmom.

Realne opasnosti

Demokratska stranka i LDP nisu jedina opoziciona mogućnost u budućem, postizbornom političkom životu Srbije. Osim DSS i SPS koji za sada prelaze izborni cenzus tu se nalaze i novoosnovane stranke koje su zauzele svoje mesto i čekaju svoju priliku. Ako Demokratska stranka nastavi da se bavi politikom na dosadašnji način, trend njenog opadanja može se nastaviti prema granici cenzusa. Posledice toga biće još veće udaljavanje građana od volje za političko opredeljivanje, povećanje broja apstinenata na izborima, što pruža velike šanse onima koji ne samo što su ispod izbornog cenzusa, nego su i na granici statističke greške, da dobiju na značaju, da se istaknu, pa i da se nametnu. Pogotovo ako su dobro organizovani i finansijski podržani. Njima na ruku ide stalno pogoršavanje socijalnog položaja stanovništva, beda i siromaštvo, uz koje obavezno idu i gnevni zahtevi za brzim, hitnim rešenjima. Pitanje je da li se postojeća vlast, i ona koja se bude formirala posle sledećih izbora, može sa postojećim ekonomskim, privrednim i finansijskim problemima izboriti, pa čak i uz svesrdnu pomoć braće šeika, južnih tokova sa istoka i pozajmica sa svih strana.

Teško. Ali će se, raznim metodama, vrlo efikasno boriti protiv svih onih koji je na vlasti budu ugrožavali. Pogotovu ako se, kao i u Miloševićevoj eri, oponenti ne budu bitno razlikovali u definisanju takozvanih „nacionalnih interesa“, a bude im zajednička samo volja za vlast.

Dragan Stojković