NEDOVRŠENE ISPOVESTI BORISA TADIĆA

Sada se postavlja pitanje zbog čega B. Tadić nije povukao potez kakav se priliči ozbiljnom šefu države nego je oklevao, jer je verovatno bio uplašen. B. Tadić je sada tu gde je, a zemlja Srbija ide u EU i vode je tamo oni koji su palili i vasceli Balkan pre toga zavili u crno.

Ko je zapalio Rajhsag

Memoari i ispovesti bivših šefova države su važne knjige - važne i piscu i naslednicima -åã iz njih saznajemo i ono o čemu nisu govorili dok su bili na vlasti. Beogradski „Nedeljnik” - 12. 12. 20l3. - dobro čini nudeći nam ispovesti B. Tadića šefa države i lidera DS koji je nakon izbora ostao bez obe funkcije i zaćutao a sada objavljuje da ćemo ga gledati tek „u nekom drugom filmu“. Nema u ispovestima mnogo novog ali ima zagonetnog i nedorečenog mnogo. Udara on i na samog Gospodara Vučića koji „nema potpun legitimitet” jer se to stiče izborima a ne hapšenjem tajkuna i sitnih „riba” jer Gospodar Vućić hapsi i to celodnevno a iz njegovih tabloida saznajemo ko će sutra biti uhapšen. Jedna izjava ovde je karakteristična, i zagonetna istovremeno - „Nikolić je došao na vlast malim paljenjem Rajhstaga”. Zanimljivo je ovo B. Tadić ne objašnjava šire ako ne računa jedno dodatno objašnjenje, bitno ovde u našem pristupu – „Međutim, da sam ja predložio te 2008. ovo rešenje, verovatno bi i Beograd i Srbija bili zapaljeni od simpatizera i pripadnika sada vladajuće koalicije”. To je sasvim tačno, jer svi se sećamo paljenja ambasada i groznih prizora - jedan je mladić živ bačen u vatru zapaljene američke ambasade - a V. Koštunica i njegova Vlada nisu odustajali. Sada se postavlja drugo pitanje a to je zbog čega B. Tadić nije povukao potez kakav se priliči ozbiljnom šefu države nego je oklevao, jer je verovatno bio uplašen. Razloga za strah je bilo, jer bi i njega lično ubili ili zapalili kao što su ubili Đinđića i tolike druge. Sve to znamo, B. Tadić je sada tu gde je, a zemlja Srbija ide u EU i vode je tamo oni koji su palili i vasceli Balkan pre toga zavili u crno. Mi nećemo ovde stajati na muku bivšem šefu države - svi znamo kako je bilo i jasno nam je šta se ovo sada zbiva. Politika je čudno zanimanje i kobno, sve je tu moguće ako neko hoće da se održi na vlasti. A ovo oko paljenja Rajhstaga o kojem Tadić govori moramo makar najsažetije pomenuti zarad mlađih ljudi koji o tome malo znaju.

Zapaljen je Rajhstag u nacističkoj Nemačkoj i Hitler i njegovi doglavnici su optužili bili komuniste i lidera Kominterne G. Dimitrova koji se zatekao u Nemačkoj. Suđenje je bilo spektakularno - vikao je sam Gebels u sudnici da je bugarski komunista „mangup“ i krivac, a on se branio da ni je kriv, da je to neka nameštaljkaà. Svet se bio uzbunio. Dimitrov se nekako izvukao i vratio se u Moskvu. Pale su teške reči i pominjalo se kako je Dimitrov poznati piroman jer su navodno komunisti njegovi učinili ono u Sofiji što se smatra najgroznijim činom terorizma u novijoj istoriji. Dimitrov se branio od toga. Dana 14. aprila 1925. bio je ubijen šef genaralštaba hicem iz revolvera, a dva dana kasnije na službi i sofijskoj sabornoj crkvi došlo je do nečeg još groznijeg - sto i pedeset ljudi je bilo ubijeno eksplozivom koji je bio iza oltara crkve, car je bio ranjen a ostao je živ jer je malo zakasnio. Stradala je čitava državna vrhuška i država je odgovorila represalijama. To je bilo nešto groznije od onog u crkvi - izrečeno je nekoliko hiljada osuda i tri stotine ljudi je bilo osuđeno na smrt a Dimitrov se branio da to nije delo komunista več delo carske obaveštajne službe. Dopisnik „Poliike“ iz Sofije bio je slavni novinar Predrag Milojević. Tvrdio je Dimitrov da njegovi komunisti nemaju veze sa tim atentatom, ali punih 14 godina kasnije kada više nije bilo ni Hitlera ni cara Borisa kada se Dimitrov vratio u Bugarsku on je na V kongresu Bugarske kompartije priznao da su njegovi komunisti bili u atentat umešani ali su to bili oni komunisti koji su levičarili i bili za teror.To je Dimitrov kazao i naglasio 1948. i bila je poznata cela istina o groznom činu u sofijskoj sabornoj crkvi godine 1925. Stoga su ove reči Tadićeve nedorečene u istorijskom smislu ali istina će se tek kasnije utvrđivati - istina kasno ispliva.

SPC i drugi - politička pozadina

Otišao je naš prijatelj dr Srđa Popović veliki advokat i veliki čovek i sećamo se jednog našeg razgovora s njim - s tugom naravno. Kakva politička pozadina moj dragi Popoviću - gnjavili smo mi - nema tu nikakve pozadine, sve je ovde na sceni i svi sve znamo, i ko je voleo i nije Z. Đinđića, ko je palio ambasade, znamo sve i svi su tu u Vladi su i svi ih znamo, nema tu pozadine. - Dragi moj, kazao je dr Srđa Popović, ne bih voleo da vas branim ako zatreba. Dobri čovek mi je stavio ruku na rame i blago se nasmejao. Svi mi znamo ko je pozivao na ubistvo Z. Dinđića i kako, iz političkih partija pa i iz SPC i drugih struktura, jer Đinđića niko nije voleo. Bio je hrabar i pošten. A ovo oko SPC je najzagonetnije. Ni oni ga nisu voleli, bili su naklonjeni doktoru V. Koštunici i verovali su Rusima ali ne ovde nekome. I niko danas nije siguran šta se zbiva u SPC nakon svega, nakon pobede vojvode Tome N. na izborima jer u SPC danas kažu jedno sutra drugo. Vladike kažu da nisu protiv EU ali to se ne sme platiti Kosovom, a to tvrde i Rusi i o tome govori ruski ambasador u Beogradu. Pokušavao je vojvoda Toma N. da razgovara sa Sinodom SPC i nije bilo rezultata, a to traje već više od godinu dana. Išao je vladikama na noge i sam Gospodar Vučić i ništa sigurno ne znamo. Tu je doktor V. Koštunica no taj piše knjige a o onom bitnom neće da razgovara - niti ko sme da ga pita. Ime doktora Vojislava Koštunice se na albanskom jeziku piše i čita doktor Aljbin Kurti, jer ekstremisti su svuda isti. A ovo pitanje o SPC nije slučajno. Ne mislimo na Crkvu već na to da je SPC moćna politička snaga u Srbiji danas. Od nje mnogo toga zavisi, a SPC ćuti u ovim danima kada se o putu Srbije odlučuje, kojeåm će se carstvu privoleti, da li nebeskom ili rusko-zemaljskom carstvu kako bi Srbija bila spokojna gubernija u Evropi. Odnosno, ruska gubernija u EU ili van nje, možda i u samoj Rusiji ili nekoj tamo Evraziji Putinovoj. U Srbiji danas ništa nije jasno, iako se zemlja opredelila za EU kako se vidi. Ovde ništa nije gotovo dok ne bude gotovo, a dok bude gotovo postoji mogućnost da mi budemo gotovi kao ljudi i građani - i kao vernici ili ateisti. A o svemu se nije izjasnio još uvek akademik D. Ćosić. Sastali su se on i vojvoda Toma N. nedavno ali se iz saopštenja ništa ne vidi. Razgovarali su samo o „velikom ratu“ i Sarajevu godine 1914. i to je sve. Razgovarali su i nisu se dogovorili. U Srbiji nije jasno ko s kim razgovara a još manje ko se s kim dogovorio.

Na izložbi Bogujevci bili smo svi

Upravo tako, svi smo bili na izložbi Bogujevci u centru Beograda – i preživele žrtve Miloševićevih eskadrona smrti od kojih su najčuveniji „Škorpioni” koji su streljali sve, od staraca do dece, sve što se kreće na nesrećnom Kosovu u vrtlogu rata. Bio je i sam prvi ministar Vlade I. Dačić koji je progovorio o tome – napokon. Bili su oko zdanja i oni kojima je zločina malo i njih je policija rasterala. Bili su dakle i zločinci i žrtve u atmosferi i straha i plamička neke nade. Nismo sigurni ko se osećao krivim a ko manje – makar malo - krivim. Govorio je sam prvi ministar I. Dačić i nešto u njegovom govoru je ostalo nedorečeno. Svi znamo ko je bio u to vreme Dačić a bio je u vrhu SPS koja je za zločine odgovorna, i ne samo na Kosovu nego diljem Balkana. A komentari – i naš zapis je neka vrsta komentara – su na skali od huškačkih do umerenih – dobro je što se premijer Dačić pojavio na izložbi i rekao ono što je rekao a o onom nedorečenom za sada samo jedan.

U beogradskom dnevniku „Danas” oglasio se kolumnista Zlatko Paković tekstom pod naslovom – „Na kolena!” Mnoge je ovaj tekst zbunio a neke i ozlojedio, ali nama se čini da je ovo mali esej kakvih kod nas odavno nema. I čin intelektualnog poštenja i ljudske i građanske hrabrosti koji je krasio često novinare, i one iz vladinog i nevladinog sektora. Ne propustimo da se sam Gospodar Vučić nije pojavio na izložbi a njegovo prisustvo bi bilo znak u vremenu na beogradskom političkom horizontu. Naravno, nije bilo poziva na minut ćutanja niti je ko pao na kolena, ali za to nije kriv kolumnista Paković. Očekivati V. Branta u Beogradu je nemoguće, u našoj tradiciji plemensko ratničko-patrijahalnog mentaliteta toga nema. Nije bilo naravno, ni sveštenika nekog bilo pravoslavnog ili islamskog da odsluži pomen nevino postradalima. A služili su često u ono vreme pomen ratnicima i stratištima svih vera i nacija na Balkanu. Stoga je kolumnista Z. Paković rekao što je rekao i spasao dušu svoju i mnogih od nas. Taj čin je važan znak u vremenu na našem političkom horizontu. Za spasenje duše i zemlje i naroda – stoji u Bibliji – nije potrebno mnogo njih – dovoljna su „samo dva pravednika”. Najvažnije je da je izložba Bogujevci održana i što je Dačić kao drugi čovek u Srbiji bio tu – prvi je Gospodar Vučić – i to zaista nije malo.

Mirko Đorđević