Zrenjaninska Jugoremedija se ne predaje

FABRIKA ŽIVA, A RADNICI?

Za deset godina trajanja ovog slučaja, što samo po sebi govori o žilavosti ove radničke grupe, prolazilo se kroz razne oblike diskriminacije radnika i malih akcionara. Doživeli su da ih fizički bije trostruka sila (policajci, žandarmerija i privatno bezbeđenje) i izbacuje iz fabrike čiji su većinski vlasnici, da ih manjinski vlasnik masovno otpušta, da skoro neprekidno traju policijske istrage, nezakonito hapšenje i držanje u zatvoru bez optužnice, nezakonito oduzimanje imovine Zdravku Deuriću....

Danas živimo u opštoj „groznici“ obračuna protiv kriminala na čijim krilima vladajuće partije dobijaju sve veću podršku glasača. Naime, već godinama traje kriminalizacija javnosti kao efikasan način diskvalifikacije svih nepoćudnih, onih kojih nisu pristalice trenutno vladajuće partije. Tako je i grupa radnika - malih akcionara Jugoremedije sa svojim radničkim rukovodstvom postala meta nečuvene hajke, višekratnih upada policije u fabriku, nezakonitog hapšenja tri direktora. A kada je u javnosti fabrika lažno kriminalizovana, nametnut je stečaj, koji je ostavio više od 400 ljudi bez posla, a moguće je da u konačnici više hiljada malih suvlasnika ostane i bez svog vlasništva. Ako do sada nije ponuđen ni jedan dokaz o kriminalnim radnjama u fabrici, ako se ovaj kriminalni „veo“ odstrani, dakle, dekriminalizuje, šta vidimo u ovom „slučaju“.

Prezir prema radu, radnicima i preduzetništvu

Za deset godina trajanja ovog slučaja, što samo po sebi govori o žilavosti ove radničke grupe, prolazilo se kroz razne oblike diskriminacije radnika i malih akcionara. Doživeli su da ih fizički bije trostruka sila (policajci, žandarmerija i privatno obezbeđenje) i izbacuje iz fabrike čiji su većinski vlasnici, da ih manjinski vlasnik masovno otpušta, da skoro neprekidno traju policijske istrage, nezakonito hapšenje i držanje u zatvoru bez optužnice, nezakonito oduzimanje imovine Zdravku Deuriću.... Sve je praćeno medijskom kampanjom, većinom tabloidnih usmerenja. Suvlasnici su satanizovani kao neobrazovana svetina, a radnički prvak se apostrofira sa prezirom kao običan bravar koji ne može da se bavi farmacijom! Najčešće se ova radnička borba za sopstvenu svojinu i pravo na rad pogrdno i ironično nazivala zaostalim samoupravnim sindromom, iz vremena socijalističke samoupravne prakse. Razlika je suštinska, jer danas vlasništvo malih akcionara treba da je stvarno (realno) a u vremenu samoupravnog socijalizma vlasništvo je bilo društveno – parola svemoćne vlasti partijske države. Međutim, naša tranziciona praksa pokazuje da se vlasništvo malih akcionara ne uvažava i da je često i država saučesnik u njihovoj pljački. Veliki broj slučajeva iz poznate 24 sporne privatizacije, govori koliko su radnici – mali akcionari bili prevareni i kako je ogromno društveno bogatstvo završilo u rukama malobrojne, nove elite. Naglo, beskrupulozno, pauperizovana je ogromna masa radnika, postali su suvišni ljudi, a u društvu i uopšte u kulturi, skoro da i ne postoji empatija za njihova neljudska stradanja. Ustanovljen je prezir prema radništvu kao neka društvena normalnost i kao neka njihova fatumska predodređenost.

Reforma modela

Kada se „slučaj“ dekriminalizuje, kada se otkloni predrasuda o radničkoj, preduzetničkoj inferiornosti, uočićemo sasvim različito razumevanje privatizacije, od dominantnog (i jedinog) modela, koji traje već 20 godina i koji daje veoma loše rezultate. To pokazuju egzaktni podaci o bruto nacionalnom dohotku i broju nezaposlenih građana. Dominantni model je u kupoprodajnim transkacijama, u kojima se ne vodi računa niti o proizvodnji, niti o radnicima. Uprava malih akcionara „Jugoremedije“ nije bila za prodaju, već za ulaganje, modernizaciju. Podigli su novo tabletno odeljenje i izgradili dislocirani pogon za penicilinske lekove. Nijedan radnik od 2007., od kada su preuzeli fabriku po nalogu suda, nije otpušten. Oni su svoju ličnu svojinu razumeli kao šansu za egzistencijalnu sigurnost, kao spoj ličnog i opšteg interesa. Sa druge strane suvlasnički partner – država, bez obzira koja je politička garnitura bila na vlasti, uporno je želela da proda ne samo svoj udeo, ucenjujući radnike – male akcionare, da učine to isto. Problem nezaposlenosti postao je glavni društveni problem ne samo Srbije, nego i razvijenih zemalja zapadne Evrope.

Jugoremedija i sada radi

Nedavno, tokom stečajnog postupka, deo fabrike, tabletno odeljenje, izdato je u zakup privatnom licu, koje plaća mesečnu zakupninu. Odelje-nje privremeno zapošljava 80-ak radnika i ostvaruje zamašan profit. Zakupac je primao u ovaj privremeni radni odnos selektivno, uglavnom radnike koje ne pripadaju „pobunjenoj“ grupi. To da fabrika radi u stečaju i to profitabilno, govori o namerno nametnutom stečaju. Naravno, fabrika je mogla da radi profitabilno i bez stečaja. Zaključak, ono što su mali akcionari izgradili je racionalno i donosi profit, ali to ne uvažava vlast.

Izbor a ne samo glasanje

Jasno je da se u ovom slučaju ne radi o kriminalu radnika-akcionara, niti o neobrazovanim radnicima koji se ponašaju nerazumno, već je u pitanju jedno novo iskustvo, drugačiji pristup, koji već deceniju pokazuje svoju i žilavost i životvornost. Pred nama su, verovatno, prevremeni izbori. To je prilika, ne samo za snaženje vlasti vladajućih garnitura, već i za novi početak, obnavljanje privrede i društva, čega ne može biti bez afirmacije rada i radništva. Postojeći privatizacioni model je istrošen, a novi modeli treba da budu dokaz istinske demokratizacije u realnom sektoru. Višepartijski sistem, sam po sebi, jeste oblik demokratizacije društva,ali nedovoljan bez pluralizma vlasničkih modela i inicijativa, u kojima su i radnici, mali akcionari, pravi oslonac, a ne samo suvišni i prezreni ljudi. Hoćemo li barem jedanput glasati za šta smo, a ne za koga smo.

Slavko Golić