Jugoslavija je bila velika tema

Skoro sam zaboravio kada je izašao prethodni broj Republike. Ne bih da kritikujem naše vođstvo, ne zato što mi to ne bi prošlo, nego što je najmanje krivo za lagano gašenje jednog, istina malog ali značajnog, svetla u našem mrklom tunelu. Ćuška ide moćnom svetu, pogotovo našem kontinentu koji nam je (mislim na celokupno društvo) priticao većma kad je to njemu trebalo. Moguće da veruju da i mi treba da se “utopimo”, u sveopšte sivilo, ili duboki i široki Dunav, svejedno.

                                                                              *

Milena Pavlović Barili Kaluđerica, 1944.

Radije pominjem šampione beogradske Matematičke gimnazije nego tužne vesti, ali moram reći da su nas od broj(ev)a 560-563 zauvek napustile brojne javne ličnosti kako se običava reći: Titova udovica Jovanka Broz, upravnik državne televizije (RTS) Aleksandar Tijanić, advokat Srđa Popović, bivši predsednik poljske vlade Tadeuš Mazovjecki, Titov general i narodni heroj NOB-e Jovo Kapičić i Nelson Mandela, verovatno poslednji velikan sveta.
Naš odnos prema umrlima veoma je šarolik. Ili preterujemo u pohvalama i dizanju u nebesa, ili ne umemo da ispoštujemo nečiji odlazak i na umrle se obrušimo, ne samo s preteranim kritikama nego čak pribegavamo i uvredama. Matična redakcija (Pobjeda) objavila je, držim, korektne izveštaje i oproštaje od svih. In memoriam Tijaniću sam naslovio sa Odlazak poslednjeg fajtera, Jovankin Odlazak prve dame komunističke Jugoslavije, Popoviću Odlazak čoveka pravednog stava, a Kapičiću Vek u mislima na Crnu Goru. Osim Titove udovice i, naravno, Mazovjeckog, sve sam ih poznavao. Evo kraćeg podsećanja na neka razmišljanja Srđe Popovića. Za Slobodana Miloševića je govorio da je sasvim sigurno najgora stvar koja se Srbima ikada dogodila. “Kakvu je on nama naneo štetu u svakom pogledu, moralnom, materijalnom, istorijskom, političkom”, govorio je Popović. Vojislav Koštunica mu je bio veliki problem. Bio je ubeđen da je ulagao veliki trud da sačuva sve od Miloševićevog režima. Uporno je tvrdio da je ubistvom Zorana Đinđića (koji je bio samo jedna epozoda) ova druga strana, koja ima mnogo više uporišta u političkoj istoriji ovog naroda (koji je uvek bio radikalski!) i da to treba da zaboravimo...
Generala Kapičića sam ispratio na Cetinju. Počiva tridesetak metara od kapele u hladovini borova i čempresa gde ga sa obližnjeg lovćenskog visa gleda vladika Rade, rođen pre dva veka. Umesto prepisivanje teksta iz Pobjede evo telegrama dramske spisateljice Mirjane Miočinović koji je poslala Jovinoj snahi: “Draga Bebo, Vama i celoj porodici Kapičić, pre svega vašem suprugu i sinovima, izražavam iskreno saučešće zbog smrti gospodina Jova Kapičića. Kažem gospodina jer je on to bio izvan svih klasnih određenja tog pojma. Bio je  mudar i hrabar čovek, živeo je u surovom vremenu i ono ga je moralo obeležiti. Oni  koji su ga upoznali u njegovim poznim godinama odnosili su se prema njemu s poštovanjem, što i ja činim ovim rečima”.

                                                                              *

Znate li za sudbinu ordenja udovice bivšeg predsednika SFRJ Jovanke Broz koje je  ukradeno je iz spomen-sobe u Kući cveća nekoliko dana nakon sahrane. Sve krademo, ne biramo mesto, kao i onaj pisac Jovankinog životopisa čiji su “kolporteri” redom zaustavljali nudeći ukoričenu Jovankinu ispovest. To je, pričao je, bila Njena želja. Još da mu poverujemo.

                                                                              *

Još malo o Srđi Popoviću. Nikad nije odustao od svog opredeljenja da se izjašnjava kao Jugosloven: “Mislim da je Jugoslavija jedna velika tema”, podseća na njegove reči Milan Nikolić. Slično je razmišljao i Desimir Tošić koji je, beleži Nikolić, lepo rekao da je Jugoslavija bila velika, ali da smo mi bili mali. Nismo bili dorasli takvoj emancipatorskoj ideji kakvu je ta zemlja predstavljala. U svakom pogledu Jugoslavija je imala smisla. Pre svega po sličnosti mentaliteta, zajedničkoj istoriji, iskustvima, pa i kulturi. Smetalo mu je (Tošiću) samo to što je, greškom u mišljenju i prosuđivanju, bila neodvojiva od komunističkog režima. Popović je govorio da je živeo kao njegova generacija, zanimale su ga devojke, kafana. “U svemu ostalom zadržao sam se u manjini” i tvrdio da bi u manjini ostao da je živeo u bilo kom vremenu.

                                                                              *

Krajem novembra iz centra bivše “Jugoslavije u malom”, Sarajeva stiže vest da su predsedavajući tamošnjeg Predsedništva Željko Komšić, član Predsedništva Bakir Izetbegović, gradonačelnik Grada Sarajeva Ivo Komšić i delegacija Kantona Sarajevo 25. novembra – povodom obeležavanja Dana državnosti Bosne i Hercegovine (BiH), čiji značaj osporava Republika Srpska - položili cveće na spomen-obeležje Večna vatra u centru grada. "Bosna i Hercegovina će, kao i uvijek do sada, nadživjeti sve nas, a ovaj istorijski datum obavezuje sve nas, Bosance i Hercegovce, da damo svoj puni doprinos u daljnjoj izgradnji i jačanju naše države” kazao je Komšić. "Volite sebe i svoju zemlju, poštujte svoje komšije, budite antifašisti, budite protiv onih koji su hteli da podele ovu zemlju i koji su potirali tragove drugih i drugačijih", poručio je član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović.
Predsednik otkinutog dela Milorad Dodik izjavio je tim povodom da na nivou BiH ne postoji ni dan, ni datum državnosti. U otvorenom pismu predstavniku EU u BiH (Valentin Incko), Dodik skreće pažnju da su visoki predstavnik i ostali predstavnici međunarodne zajednice svojim prisustvom dali značaj nepostojećem prazniku naslovljenom kao Dan državnosti...

                                                                              *

Poslednja deonica auto-puta "Ibrahim Rugova" koji spaja Kosovo i Albaniju, završena je nedavno (26. novembra) uključivanjem rasvete kod sela Mazgit, nedaleko od Prištine. Predsednica Kosova Atifete Jahjaga u govoru je rekla da je auto-put dokaz da je Kosovo spremno “da sopstvenim snagama čini velika dela koja olakšavaju komuniciranje, podstiču saradnju i povezuju zemlje i omogućavaju slobodno kretanja ljudi i robe. Auto-put je veličanstveno delo koje nas doživotno međusobno povezuje, omogućava nam da slobodno razmenjujemo robu i koristimo sve naše resurse za razvoj i blagostanje našeg naroda. Gradimo državu gde će se sloboda svakog građanina poštovati, ceniti i unapređivati, u kojoj su zakon i Ustav osnova njene izgradnje i gde su odgovornost i obaveze za državu jednake za sve", kazala je kosovska predsednica.

                                                                               *

Svojevremeno sam se sa ove strane (Republika, 512-515) zalagao za progon ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina. Posle nedavnog vulgarnog nastupa, kako ga je okarakterisao Čedomir Jovanović, njegovog naslednika i imenjaka Čepurina sve sam rekao u tekstu u Pobjedi - Diplomatske mlatišume.

                                                                             *

Nedavno sam intervjuisao Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Na pitanje šta misli o srpskom premijeru i Šešeljevim kadrovima u vrhu vlasti (Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću) Biserko kaže da je Dačić “verovatno, među njima, najsposobniji političar”. Neverovatno sa koliko spretnosti meandrira u političkom lavirintu, kaže. “Ali ni on ne može pobeći od prošlosti svoje partije i od svoje lične. Pravedno je da su upravo njih trojica završili s Kosovom, nadam se. Sada smo svedoci jednog političkog muljanja iz koga se ne zna ko će izaći kao ‘pobednik’. Svi jedni druge drže kao taoce. Jednom kad se prekine lanac počeće izlaziti mulj taložen tridesetak godina”.

                                                                             *

Iako je nepotpisano vredno pomena mi se čini pismo iz Telekoma. Izvestilac je, veli, svestan našeg tiraža i značaja, ali krenuo bi od nas. U njegovoj firmi radnike drže sedam do deset godina na PP ugovoru, odnosno privremeno-povremenim poslovima. To znači najmanje 30 odsto manja plata, bez godišnjeg odmora... i takvih je, kaže, dve hiljade. Kanio sam da čujem i drugu stranu, ali se generalni direktor Predrag Ćulibrk (Ruma, 1968) oglušio. Ništa neobično, u firmi je od početka 2005, a diša već od 18. juna 2007. godine.     

                                                                              *

Svima koji žale za zlatnom medaljom poručujem da je i ova od srme kojom su se okitile zlatne rukometašice i te kako vredna. Ne žalite. Cure su OK, za razliku od RTS koja redovno “pali” svetinu nerealnim zahtevima. Ej, druge na svetu!

Dragan Banjac