CAR KONSTANTIN U NOVOM  ISTORIJSKOM OGLEDALU

Ivan Ivanji: Konstantin Laguna, Beograd 2013.

U godini jubileja Milanskog edikta cara Konstantina koji se slavi i ozbi1jnim analizama ali i panegiricima crkvenim, ima mnogo knjiga na tu temu. Pisac ovog osvrta ne želi da kaže da je uvek nezadovoljan romansiranim monografijama velikih ljudi, ima ih odličnih i vrednih i o Napoleonu i o Karlu Velikom i drugima, ali zamah stvaralačke imaginacije često zamagli istorijsku istinu. Ili je nekako skrajne. Pomenućemo ne slučajno samo jedan primer knjigu D. Mereškovskog o Napoleonu, za koju ruski pa i mnogi francuski pisci kažu - neka izgore sve knjige o Napoleonu i ostane samo ova dovoljno je, jer to je spomenik velikom vojskovođi. Čitali smo knjigu i na ruskom i na drugirn jezicima, i spomenik jeste, ali je isuviše romansijerski stilizovana. Njen pisac sledbenik ideja Benita Musolinija je od velikog vojskovođe i pod njegovim plaštom forsirao ideologiju bonapartizma svake vrste. I levog i desnog. Napoleon je - uzmimo taj važan primer – prevarom namamio preko granice vojvodu od Engijena koji se našao u emigraciji, i nije kovao nikakvu zaveru, doveo na razgovor i odmah ga streljao u u Vensanskoj šumi. Prljavo i podlo delo bez sumnje.

To Mereškovski nekako – romansijerski ne mnogo vešto - kao da zaobilazi. Ozbiljni pisci monografija uglavnom idu drugačijim putem, mereći zamah imaginacije prema najserioznijim istorijskim izvorima. koji su par excellence provereni i verodostojni kao takvi. Ivanji je išao tim putem i njegov Konstantin je primer kako se svaki panegirik može izbeći, i kako se svaka primamljiva opsesija može izbeći kada se govori o velikim likovima iz istorije. Crkveni pisci sa svojim besedama i glorifikacijama nas odavno ubijaju - naravno ne svi ali ovi naši političari i zvanični zdravičari se baš ističu. Kao da im i ne pada na pamet da pročitaju neku stranicu iz velikog G. Ostrogorskog i drugih vizantologa. Među Nemcima i Francuzima se rnogu naći pisci poput A. Piganiola iz 1932. ili od novijih kod S. Averinceva. O sveštenim licima i da ne govorimo jer je još papa Pije X povodom toga govorio – „Sve zlo dolazi od nas sveštenika pisaca".

Ivan Ivanji to zna i knjiga je nova i upravo potrebna a da će je možda i neki od ovih panagiričara i pročitati - ipak sumnjamo. Nema nikakvog Milanskog edikta - to su neoprezno nazvali tako tek u XVII veku - jer to je carski reskript o toleranciji za sve, i po tome značajan akt. I posle našeg ogleda Duga senka cara Konstantina objavljenog u Republici, rečeno je da je ovako potrajalo, već sa Teodosijem svi bismo bili rimokatolici. Car Konstantin je bio veliki politički vizionar ali je iza sebe ostavio i hekatombe leševa, pobio je celu svoju porodicu i sina Krispa koji je bio zapovednik mornarice. Nije bio ni svetac ni svetitelj, a još manje ravnoapostolni hrišćanin. Sahranjen je pod znakom Sol invictus a na samrtnoj postelji u času smrti krstio ga sveštenik arijanac, a on i njegov vaseljenski sabor u Nikeji su Arija ubili bukvalno. Svetac je ostao episkop Nikolaj Miriklijski - ovaj naš sv. Nikola - koji je to počinio. Čak i doktor Atanasije Jevtić u svojoj Patrologiji o tome uverljivo govori. A tog našeg svetog Nikolu je papa Pavle VI brisao iz spiska svetaca i lišio ga oreola. Čovek darovit i obrazovan, Ivanji ide drugim - mislimo pravim - putem. Kod nas još govore i pokazuju kako car Konstantin s neba lično predaje papi Silvestru Donatio constantini; običan je to falsifikat što je dokazao još 1444. Lorenzo Valla posnati humanista. Zapisnici s Nikejskog sabora nisu kompletno sačuvani a to znači još da se dobro čuvaju, ali iz brojnih izvora znamo bezmalo sve i to Ivanji ima jednako na umu. To je najveća vrednost ove Ivanjijeve knjige uz druge koje nisu ništa manje značajne. I on romansira određene delove i to čini darovito, ali iza ovakog poglavlja sledi tekst ispisan drugačijim „šriftom“ koji nudi punu sliku ljudi, doba i religijskih prilika tog vremena koje označavamo godinom 313. Proklamovana je tolerancija ali tolerancije nije bilo ni na početku, tri stoleća progonjeni hrišćani su kao pobednici postali gonitelji, car je svoje postavljao za episkope a protivnike slao u progonstvo, a hrišćani su prvim hrišćanima odrubljivali glave na javnom mestu a to su bili „jeretici”. Tolerancije je bilo samo na papiru carskog ukaza, u praksi ne. Arije je učio ( i bio je svetski autoritet) da ako je Isus Sin Očev makar i „jedinorodni” znači da je „bilo vreme kada ga nije bilo” a u Simvolu vere nikejske stoji da je rođen „pre svih vekova“. Ivanji je ozbiljno ušao u suštinu sporova oko Arija, oko donatista i tolikih drugih da to valja ubrojati u posebnu sumu vrednosti njegove knjige. Famozni „konstantinovski zagrljaj“ je totalitarni model jer je Crkva potčinjena državi i obrnuto, i taj model nije iživljen, vekovima a u Rusiji i Srbiji danas se osnažuje, zahvaljujući lošim knjigama o caru i njegovom „ediktu”. Nije ukupno antičko nasleđe pagansko, uopšte nije, jer ni Platon ni Origen pa ni Aristotel nisu stvarali u seoskim zabitima - niti su tu dizani oni veličanstveni hramovi koji su „paganski” već na ključnim civilizacijskim tačkama sveta. Na intelektualnom planu to je bila borba između aristotelovskog tomizma i avgustinskog platonizma - i to je ideja koju Ivanji uspešno sledi. To će lako zapaziti onaj ko zna istoriju civilizacije i Crkve, a tajna Ivanjijeve knjige je u tome. On se služi metodom naučno-kritičke egzegeze, a ne konfesionalnim shemama koje su moda vremena, i ujedno zabluda tih vremena. Ta metoda u novijim napisima o „ediktu” je prava retkost. Ivanji ni jednu dogmatsku začkoljicu ne zapostavlja i analizira je po principu dovoljnih dokaza - ni jedno začeće nije grešno ako nije iznuda ili pod nasiljem opijata, a “prisnodjeva” - to je obična legenda po obrascu iz još ranijih kultova - jer Device ne rađaju, pa ni Isusa iz Nazareta nije rodila devica već žena Marija iz ljubavi. Ivanji ume spontano da razveje magle oko legendi i laži dvorskih pisaca-plaćenika kakva je ona o krstu u oblacima nad Milvikijskim mostom, jer isti car priča kako mu se u klancima Vogeza javio lično Jupiter sa znakom XXX – „još trideset godina ćeš vladati i svetom gospodariti”. A tek ono homouisios ili homusios nigde kod naših bogoslova nije objavljeno, kod Ivanjija jeste kao i borbe oko dogmi koje su navodno istine od Boga, a ne rad sabora upravo trud i borba mišljenja ali, stvar je u tome - suprotno mišljenje je „jeres” i greh koji se kažnjava smrću.

Pomenuta egzegeza naučno-kritička je Ivanjiju sito u kojem on prosejava i razdvaja plevu legende i ideološke laži od dokazane istorijske istine. S ovim će se složiti i obrazovani vizantolog i poznavalac prave istorije Crkve kanonik Paul Christopher pisac velike istorije Crkve, koji za svoje delo ima čak i imprimatur Francuske biskupske konferencije iz 1983. Ivanjijeva knjiga čita se lako sa akribijom koja zaista izaziva divljenje. Upoređena sa prigodnim izdanjima na ovu temu ona deluje kao prava novina. Čak i onde gde se u nečem kod njega oseća neko oklevanje – recimo detalji oko Arijeve sudbine - Ivanjiju se ne žuri niti je spreman da nedostatak detalja razmeni za jeftinu monetu legende i ideološke laži.

U godini Velikog jubleja Ivanjijeva knjiga je došla zaista u pravo vreme i samo još da dođe do pravih čitalaca. <           

Mirko Đorđević