DO ISTINE KROZ LIČNU PATNJU

Svetozar Livada, STRADANJA I NADANJA, Garden print, Sombor, 2013, s. 408.

                                                                                   Ne mrzim nikog osim one koji mrze
                                                                                   druge ljude
                                                                                                                                   Ivo Andrić

Svetozar Livada, filozof i istoričar po pozivu, a demograf i sociolog sela po nagonu, i u ovoj knjizi na potresan način svedoči o zločinima stoleća u ovom balkanskom zverinjaku. Njemu je, kao sociologu sela, svako selo zavičaj, a njegov zavičaj je uništen, od strane mrzitelja života, te greške prirode, tih modernih varvara. I kada je ostao bez svoga doma, njegov dom je bio na svakom mestu gde je sretao časnog čoveka – njihova imena on navodi u svojim knjigama. Ovaj intelektualni proleter, jedva vezujući kraj s krajem, ostao je čovek do kraja. Sam priznaje: „Jedva sam sačuvao čovjeka u sebi“. Bio je i ostao neka vrsta stražara-čuvara nad vrednostima koje su potisnute, zanemarene, pogažene, zaboravljene. Svojim delom i svojim životom pokazuje i dokazuje kako se prava reč pretvara u ispravan čin, duhovni stav u društveni odnos, moralna norma u moralnu osobu. Svojim životom svedoči kako se veruje i nada, ljubi i strada: čoveku se veruje kad se pretvori u istinu!

Livada je čovek čudesne energije, koji je doživeo, proživeo i preživeo 40 operacija na kostima i jednu na srcu, i koji je sedam godina neprekidno ležao u bolnici, tako da se domaći i strani lekari ne mogu da načude kako je uopšte još živ. Za to vreme primio je preko 250 litara krvi, koju su mu dali ljudi više rasa, vera i nacija: zato je krvno vezan za ove narode i njihove kulture! Kroz telo šesnaestogodišnjeg dečaka prošlo je 17 metaka, a jedan metak nosi u sebi još i danas. Zbog strašnih preloma i gnojenja obe nadkolenice on je skraćen 12  centimetara: telesno se smanjio, ali se duhovno uzvisio! Najčuveniji strani i domaći ortopedi uložili su zaista mnogo truda da ga spase. Ipak, pored njih, najveću pomoć u tim najtežim trenucima pružio mu je Čerčilov sin, koji je Livadu upoznao sa svojim ocem, kad ga je sam Vinston Čerčil posetio u bolnici, rekavši tom prilikom bolničkom osoblju: „Zakrpajte ovoga da svedoči o našem vremenu.“ To su i uradili. Danas je Livada 100% vojni ratni invalid, nosilac Partizanske spomenice 1941. Posle Drugog svetskog rata bio je član komisije za ratne zločine. Čovek, koji se ovako borio i izborio za život, završio je studije, doktorirao i postao redovni profesor zagrebačkog sveučilišta.

Prosto je neverovatno šta sve zna i šta sve tačno pamti premda je obilato prešao osamdesetu godinu života. Po rečima jednog njegovog sagovornika, Livada ima „prenaseljeno pamćenje“, a svaki nevini grob oplakuje kao grob najrođenijeg, što je dalo povoda Stipi Šuvaru da ga nazove kordunaškom narikačom. On postavlja pred sebe teške probleme, koje sam ne može da reši: ono nemoguće je njegova sudbina! Gotovo celog života drži razapeta svoja jedra za susrete sa surovim društvenim vetrovima. Ali izvor njegove snage je obećanje da bude veran samome sebi i istini, to jest dosledan u odbrani pravde i prava, ma gde bili pogaženi. Snove duge preko šezdeset godina neće da izda ni za šta na svetu – njegova buntovnička nežnost.

Način na koji oseća, misli i deluje često ga dovodi u sukob sa njegovom sredinom, tako da uglavnom nije ni shvaćen ni prihvaćen, jer hrabro iznosi činjenice-optužbe i tumači ih u skladu sa svojim sistemom vrednosti, odnosno pogledom na svet. On je stranac među svojima, da istina ne bi ostala bez svedoka. Jedan karakter ne može da se uklopi u svet bez karaktera. Ne pristaje da se nagodi sa tim svetom. Premda uporedo priča o onome što se i kako se sve dogodilo, i kako je on to sve doživeo, ipak daje prednost doživljaju nad događajem, pišući o duševnim potresima izazvanim društvenim sukobima – kada je život poljuljan iz korena. Livada je čudo od čoveka, jer ima neodoljivu potrebu da koristi svakom, svugde, u svakoj ne/prilici. On radi dobre stvari takoreći nagonski.

U njegovoj knjizi nalazimo bezbroj pojedinosti (jer on je empiričar po vlastitom priznanju), masu proverenih podataka, obilje socio-psiholoških portreta, kako zlih tako i dobrih ljudi (ovo radi jakog kontrasta). Obišao je celo ratno područje, sva mesta zločina, i video svojim očima posledice užasnog divljanja, jedva sačuvavši živu glavu i čoveka u sebi. Zato se njegovim opisima rata veruje: svaki dobar pisac otkrije nešto dobro u čitaocu! Livada zna, ne samo iz naučnih istraživanja, nego i iz ličnog iskustva, da je misao bolja što je stvarnost gora.

U istini nema ništa lično, ali se do istine stiže i kroz ličnu patnju. Najdublje misli i najdublji bolovi idu zajedno: istina je nagrada za pretrpljene jade! Svaki dan useče novu ranu, koju čovek od duha zove svojom istinom. Ko ne pati, taj ne misli. E. Sioran pravo kaže da suza ima dublje korene od osmeha. Obično se iz očaja rađaju nova pitanja. Livada je poslednjih par decenija svoga života ispunio takvim pitanjima i pustio duhu da izrazi svoju smelost. On je kružio oko tih pitanja „kao ranjena ptica oko razvaljenog gnezda“ (Milorad Pavić). Svojim pogledom na ono što se događalo oko njega i u njemu, ogradio je bitne, ali udaljene posledice svake misli i čina, od onih sporednog značenja i značaja.¹ Malo je ko u „vunenim vremenima“ pridavao značaja onome što je on govorio i pisao, ali se kasnije pokazalo da je on bio u pravu, a da pravo, koje je formalno važilo, nije vredelo pišljiva boba. Svetozar Livada je jedan između nekolicine koji ne dopuštaju drugima da otupe i zaglupe: on pita, uznemiruje, sumnja i navodi druge da to čine! Njegovoj misli moglo bi se nešto dodati, ali se ne bi moglo bilo šta oduzeti. Obaveštenost i široka kultura pisale su po ovim listovima svojim jasnim rukopisom. On se suvereno kreće unutar i preko granica svoje nauke. Zato njegova knjiga nadilazi uobičajeno obrazovanje za jednu struku i zahteva razvijenijeg duhovnog čitaoca, da bi bila pročitana i protumačena kako valja. Koristio je primarne i sekundarne izvore da bi bar stigao u blizinu istine, ako ne u njeno središte. Sve je ovaj učeni i hrabri čovek pokazao i dokazao na ogromnoj prikupljenoj građi, na svedočanstvima iz prve ruke, na analizama sadržaja govora i pisanja kovača rata, na vlastitim iskustvima – i to sve pred opasnostima po vlastiti život. Nije se bojao ni bojovnika, ni smrtnih pretnji ( njemu i njegovoj porodici), jer je znao da nema šta da izgubi osim svojih okova: to da ništa nema ulazi u pojam njegove slobode! Niko kao on na ovim prostorima nije otkrio istinu o nama samima. Njemu je bitna odgovornost prema istini i mir pred vlastitom savešću. Imati savest znači biti iskren prema samom sebi: to je autoritet kome se ne može lagati! Na Livadu se mogu primeniti reči Viktora Igoa: „Ja sam robijaš koji sluša samo svoju savest“.

Tražim riječ jaču od zla da zlo zaustavi

Enes Kišević

Slobodan Jovanović je davno istakao da ljudi vode dve vrste borbe, jednu sa prirodom a drugu između sebe: prva borba se naziva rad a druga rat.² Rad stvara vrednosti, rat ih razara: rad stvara višak vrednosti, rat višak gluposti! „Rat je praznik smrti: on prazni crkve i džamije, a puni groblja“.³ Svestrani poznavalac, analitičar i kritičar građanske strane rata, Livada upozorava da svaka budala može da izazove i povede rat (to su naše budale  i učinile), ali je nesposobna da sklopi trajan mir: mir se obično sklapa kada se obe strane posve iscrpe, pa obe pristanu na posrednika, koji to čini u vlastitom interesu. „I dalje se nastavlja da se ništa na ovim prostorima ne događa bez trećeg“ – veli on. Ovde vlada nedovršen mir, odloženo stanje rata.

U nas čovek mora da doživi bar dva rata pre no što ode da počiva u miru. U nas je bilo i onih ljudi koji su doživeli 4–5 ratova po glavi stanovnika. Gotovo sve ratove izazvali su kovači rata, a njihovi izvođači bili su psi rata. Po definiciji, svaki rat je okrutan. Ma kako se rat nazivao s obzirom na zaraćene strane, po svojim posledicama i u svojoj suštini bio je to građanski rat. U njemu više gine omladine, žena i staraca nego vojnika. „Građanski rat nema obzira, nema pravila, trofej je ubiti, negirati, opljačkati susjeda pod svaku cijenu. Zbog toga je Cezar, još u svoje doba, govorio da je građanski rat najgori od svih ratova“ – podseća Livada.

U ovom građanskom, neobjavljenom i dogovorenom ratu desili su se svi najgori zločini što ih istorija pamti: rat krvi i tla, koncentracioni logori, osveta nacije, azijatska okrutnost, etničko čišćenje natoda, uništavanje ustanova, zatiranje kulturne baštine, progoni, kažnjavanje nevinih, silovanja, mučenja, ubijanja, spaljivanje sela, razaranje porodica, otimanje zavičaja... „Rat je bio dogovoren, neobjavljen, niskog intenziteta, ali užasnog brutaliteta“ –  ističe Livada. U ovoj našoj „prokletoj avliji“ Hamletovo pitanje biti ili ne biti u prevodu na naše jezike glasi: ubiti ili ne ubiti! Formom i normom govor mržnje sikće iz usta. U balkanskoj verziji onaj novozavetni zahtev glasi: „Ko te udari po jedim obrazu, pokaži mu drugo lice“. Ovde je moć razaranja dala obeležje kolektivnom mentalitetu i ličnim sudbinama. Dogovoren i neobjavljen rat je prljava rabota. O tome svedoči čuveni pisac Čoveka bez svojstava: „Da takav rat izbije u vreme kada nije bilo nikakvog tlačenja, nikakvog ekonomskog očaja, već je svuda bilo samo prosperiteta, u tome ja ne mogu da vidim ništa drugo doli revoluciju duše protiv reda; u nekim razdobljima ona vodi religioznom, u drugom ratničkom zanosu“.⁴ Livada je zapisao: „Sve smo doveli u pitanje: jezik, ljude, institucije, srodstvenu liniju, naciju, državu... Sve me to nagonilo da prirodi rata pristupam sa stanovišta zločina, žrtve i zločinca, da posmatram sudbinu pojedinca u ulozi zločinca i žrtve, jer zločin je uvek konkretan, u liku zločinca i žrtve.“ Čuveni poljski mislilac pokazuje kako se u demokratskom društvu istina dokazuje svedocima, a kod nas, da bi se dokazala istina, potrebne su žrtve.⁵

Naš najbolji poznavalac socijalne istorije Mijo Mirković često je isticao da naše narode na balkanskom tlu ne određuje ni vera, ni nacija, ni politika, koliko način osvajanja zemljišta i podeljena („nesretna“) svest. Ubijanje gradova (Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik), kao središta različitih duhovnih moći, i kao mesta susreta svih mogućih razlika, što je obeležje građanskog načina života, simbolički označava nadmoć plemenskog, paganskog i zaostalog uma koji se boji razlika. „Jednostavno zaključim, ovo je rat sela protiv grada. Ne mrze se toliko etniciteti, koliko se vole oteta dobra“ – zapisao je Livada. To su rodovsko-plemenski, običajno-obredni, ratnički nagoni i mentaliteti, gde je „kama najvetlije oružje“ u rukama „merak-zločinaca bez kajanja“. To je naš rasizam ustaško-četničkog porekla, iza koga ostaju dugi spiskovi poginulih, ranjenih, nestalih, raseljenih. Bio rat „domovinski“ ili „otadžbinski“, „odbrambeni“ ili „oslobodilački“, „viteški“, „herojski“, „humani“, „čist kao suza“ – rat i zločin idu zajedno. „Razlike između ponašanja ustaša i četnika objektivno ne postoje, ne samo što su braća po oružju, nego zbog činjenice što je mentalitet presudni činilac.“ Američki ambasador u Beogradu, prilikom jednog susreta, rekao je Livadi: „Vaše izjave o prirodi mentaliteta stoje kao gorka budućnost“.⁶

Istina ima svoje heroje a interesi svoje robove, jer interes misli samo na sebe. „U građanskom ratu nema, niti može biti heroja, jer je to rat bez pravila, bez stida i kajanja, i svi su u njemu poraženi. Ovo je građanski rat u kome nema pobjednika, ovdje su sve smrti uzaludne“,  jer  žrtve su i pobednici i gubitnici. „Rat je sam po sebi zločin“ – ističe Livada. Imao je pravo Dvajt Ajzenhauer kada je rekao: „Rat se sastoji u tome da se ljudi, premda jedni druge ne poznaju, ubijaju na zapovjed ljudi koji se vrlo dobro poznaju, ali se uzajamno ne ubijaju“. Na ovim prostorima elitu vlasti ne zanimaju ljudski životi i opšte dobro, nego lični i grupni interesi. Čak i ono što je bilo zajedničko, elite su razbile: zajednički jezik, veru, ustanove, običaje, kulturu! Ispalo je da nas deli i ono što je zajedničko. „Sučeljavanje „najstarijeg naroda“ sa „božjim narodom“ učinilo je kulturu suvišnom“. Kultura laži proizvela je kulturu smrti. Politički mit o neprijatelju jeste prepis religijskog mita o đavolu. Đavo je uvek onaj Drugi.

Kada bi se elite vlasti pridržavale zakona koje su same donele, naredile bi vlastito hapšenje. „Elite vlasti su rat proizvele, s njim upravljale i ne dozvoljavaju da se on dovrši... Komunisti su razarali Jugoslaviju da se osvete komunistima koji su umirali za nju... Najbanalniji povodi političara nastalih na valu rata povod su za nova sučeljavanja... Psi rata ne mogu postati bogovi mira... To postižu šumom zakona i prašumom bezakonja.“ – primećuje Livada. U jednoj svojoj knjizi on je zapisao: „To što država propada, nek propadne, kad ne može da opstane, ali da tako masovno propadnu ljudi, to je naš najveći moralni poraz“. Livada preklinje: „Zapamtite za sva vremena da žrtve rata ocenjuju prirodu rata. A ovo je bio klasičan građanski rat.“ On dodaje i ove reči opomene: „Narodi se svijaju oko grobova svojih mrtvih.“ Somerset Mom bio je dalekovid kada je zapisao: „Velika tragedija života nije samo u tome što ljudi stradaju, nego što prestaju da vole.“

Dođi da govorimo zajedno,
ko govori nije mrtav

Gotfrid Ben

Posle tragičnih događaja, u kojima je gotovo svako izgubio nekog ili nešto, Livada nastoji da izgradi mostove razumevanja, poverenja i pomirenja među zavađenim narodima. Jer, kad su Nemačka i Francuska, posle stogodišnjeg ratovanja, našle zajednički jezik, onda je to moguće ostvariti i na ovim prostorima, u ime života i istine. Ali Livada ne veruje da ovaj zadatak mogu da ostvare državne ustanove, on veruje u slobodne građane, u kulturne ličnosti. Ako se iz kulture ne čuju glasovi razumevanja, poverenja i pomirenja naših naroda, onda će se besmisao opet moći gledati golim okom i dodirivati rukama. Dakle, ono što društveno nije moguće, treba duhovno hteti. Dijalog je prevođenje društvenih sukoba u duhovne sporove: dok razgovaraju, ljudi su izvan svakog zla!

Jedan uistinu dijaloški način mišljenja i življenja imao bi za posledicu da među misliocima ne bi bilo dogmatika, među vernicima fanatika, a među političarima tirana. Naš put vodi od „proklete avlije“, preko „mrtvog mora“ do „vrta dobre nade“. Naš narod, kao i jevrejski, stvorio je tradiciju stradanja i nadanja. Livadine knjige sadrže popis stradanja i opis nadanja u poslednjih dvadesetak godina. Malo se ko tako duboko zagledao u dno na koje smo pali i zamislio nad udesom koji nas je snašao. Ne znam da li knjige čine da naš svet bude bolji, ali verujem da bi bez knjiga bio gori. Momo Kapor dobro reče: „Knjige ne menjaju svet, ali pobeđuju zaborav.“ Krajnje je vreme da nemir napusti naše duše i da se mir vrati u naš san. Nadom se život hrani i brani od svakog zla.

Đuro Šušnjić