ESEJ

Suzbijanje Vojvodine

Sravnjivati Statut Vojvodine sa Ustavom Srbije koji počev od svoje preambule nije sravnjen s realnošću – s obzirom na to da u državu integriše deo teritorije koji je de facto izgubljen – otprilike je isto što i mehanički sređivati kuhinju u kući zahvaćenoj plamenom.

Nekako u senci priče o dobijanju datuma za pregovore sa Evropskom Unijom i vanrednim izborima održanima u trima opštinama, protekla je odluka Ustavnog Suda Republike Srbije kojom se približno dve trećine odredbi Statuta Vojvodine označavaju neustavnima. U skladu sa paradoksom koji ključno čini sve okvire društvenog života u našoj državi, srazmerno veću pažnju izazvale su promene lokalne vlasti nastale izborima u Odžacima, nego promene, pa čak i privremeno ukidanje, statuta autonomne pokrajine u koju ta palanka spada. Tek, i pored većinski pozitivnih reakcija srpskih političkih stranaka faktičkim podrivanjem jedinog pravnog akta kojim se jemči nekakva autonomija jedinoj našoj preostaloj autonomnoj (sic!) pokrajini, pojedine partije samo su delimično zadovoljne. Na primer, iako je napomenuo da je DSS zadovoljan, Koštuničin potpredsednik Slobodan Samardžić nije dozvolio da bude opijen ovim retkim uspehom svoje stranke – s obzirom da je ona 2011. godine učestvovala u iniciranju ispitivanja ustavnosti dotičnog statuta – već je pribrano izjavio da treba da budu doneti novi zakon o nadležnostima Vojvodine i njen novi statut. Član Uprave povereništva pokreta „Dveri” Radoš Pejović otišao je još dalje. „Pao je Status i sutra će pasti i autonomija Vojvodine za šta se ‘Dveri’, u stvari, konačno i zalažu“, izjavio je prostosrdačno i takođe ispoljio zadovoljstvo odlukom Ustavnog Suda ali i bojazan merom da se Statut u roku od šest meseci uskladi sa odredbama Ustava. I stvarno, ukoliko se to ne bi dogodilo, dokument bi postao pravno nevažeći čime bi se Vojvodina, ovaj put na potpuno zadovoljstvo ekstremnih srpskih desničara, uskratila za jedini pravni akt koji joj de iure obezbeđuje minimalnu osnovu za uvažavanje njenih specifičnosti i prava.

Ideologija i mrzovolja

Bez obzira na to da li iza ovakvih izjava stoji ideologija ili mrzovolja, te da li je odluci o neustavnosti Statuta kumovala – ponovo – ideologija ili taktička potreba za održavanjem dnevnog balansa između neminovno skrušenih spoljnopolitičkih postupaka srpske vlasti i unutrašnjeg razjarivanja pseudopatriotskog potencijala, bilo kakvo procesuiranje dotičnog dokumenta je u ovom trenutku nelogično i opasno. Sravnjivati Statut Vojvodine sa Ustavom Srbije koji počev od svoje preambule nije sravnjen s realnošću – s obzirom na to da u državu integriše deo teritorije koji je de facto izgubljen – otprilike je isto što i mehanički sređivati kuhinju u kući zahvaćenoj plamenom. Opasnost pak leži u tome što to učinjeno iz trapavosti negó tendenciozno, kao i u samom poigravanju prirodno i kulturno najrazvijenijim delom države i njegovim pravom na autonomiju. Pritom ne treba preterivati i olako proglašavati Vojvodinu multikulturnom oazom kako to čine neki tamošnji političari. Ona bi to u punom smislu te reči bila tek ukoliko bi se njene nacionalne i jezičke različitosti istinski slile i, na primer, većina Srba tečno govorila mađarski jezik i vice versa. Međutim, umesto da podstiče jednu takvu Vojvodinu, zvanični Beograd je odvajkada onemogućuje vraćajući postojeću na večito polazišne probleme zarad svojih dnevnopolitičkih potreba. Krajem osamdesetih je u Vojvodini – kao i u Crnoj Gori, na Kosovu i u samoj užoj Srbiji – izvršen puč za potrebe blokiranja odluka Skupštine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije sa četiri „srpska” glasa naspram četiriju iz ostalih republika. Godine 1990. u situaciji kad se takozvanim Miloševićevim ustavom, polovina članica SFRJ pozivala na Ustav iz 1974. a polovina na ovaj novi, i kad je haos iz pravne sfere počeo da se krvavo prenosi na svakodnevicu, dakako je još manje primećeno da je novim, pučističkim dokumentom ukinuto niz nadležnosti obeju autonomnih pokrajina nego što će odluka Ustavnog suda RS iz decembra 2013. godine ostati u zasenku dobijanja datuma za pregovore sa EU i opštinskih izbora. Devedesetih je sistematski rađeno na sve većem centralizovanju Vojvodine da bi njen budžet, Ustavom iz 2006. godine, koji se može nazvati umerenim uljuđivanjem onog, Miloševićevog, bio sveden na zagarantovanih i tričavih sedam odsto od državnog. Uzgred je pitanje kako je to zagarantovan, kada se u praksi ni ta odredba ne poštuje.

Bahatost države

Tajming u kojem se dešava najnovije suzbijanje Vojvodine naročito je opasan jer se odvija nakon što je Srbija platila mnoge greške nastale upravo pobrojanim i sličnim gestovima, a kada je morala naučiti određene lekcije. A da nije, i koliko nije, simbolički svedoči upravo fakat da je u njoj ponovo izvršeno nasilje koje se – ovaj put nešto posrednije – tiče Ustava. Da li ga je Srbija u takvim epizodama kršila kao početkom devedesetih kad je po cenu ratova – koje je izgubila – sprečavala bivše jugoslovenske rublike da se osamostale u skladu sa svojim ustavnim pravom, ili se pozivala na njegovu verziju neupodobljenu sa stvarnošću, kao u slučaju onog, Miloševićevog, i ovog, iz 2006. godine, zapravo je manje bitno. Nažalost, najbitnija je – i već tradicionalna – bahatost srpske države koja se is-poljava od davanja atesta prekrajanju realnosti za dnevnopolitičke potrebe do njenog potpunog ignorisanja. Doduše, za ljubitelje centralizma Vojvodina je znatno lakši protivnik od bivših jugoslovenskih republika. Počev od toga što navodni zaštitnici autonomije poput doživotnog predsednika LSV Nenada Čanka u trenucima kada je ona možda i najviše ugrožena, gube vreme na estradne nastupe i demagoško razjašnjavanje jedne tuče iz septembra 2012. (Doduše, verovatno će mu trebati i više od godinu dana i tri meseca da ikog, a kamoli celokupnu javnost, ubedi da je sav tadašnji problem bio u tome što se on branio od čoveka koji je nasrnuo na njega i njegovu rodbinu, a ne i što je kao glavešina jedne parlamentarne političke partije najpre lagao da to nije učinio.) Dalje, ni snage koje su najviše autonomaški orijentisane ne uspevaju da se za svoj ideološki diskurs izbore na adekvatan način. Iako jedna od njih nosi naziv (Vojvođanske) partije, ona, paradoksalno, ne učestvuje na izborima i, još paradoksalnije, na specifičan način voleći Vojvodinu praktično osuđuje borbu za njenu autonomiju u okvirima Republike Srbije na besmisao. Na kraju, a da bi posao centralistima bio krunski olakšan, autonomna pokrajina nema ustavno pravo na odvajanje. Međutim, tendenciozni potezi poput faktičkog ukidanja ustavnosti Statuta Vojvodine mogu da učine pravo čudo na mobilizaciji revoltiranih lokalnih snaga za koje će se u tom slučaju, iako to trenutno nema ko da učini, već naći neko da ih povede. Uostalom, ni Katalonija nema ustavno pravo na secesiju od Španije, ali je madridski centralizam prilično doprineo političkoj krizi u kojoj se referendum najrazvijenije španske autonomne oblasti pominje kao realnost, a nije baš da taj problem nije internacionalizovan.

Nenaučene lekcije

Moja neznatnost ne bi volela da živi u ovoj državi uskraćenoj za Vojvodinu, ne zato što sam rođen u Vrbasu nego stoga što bi mi teško bilo čak i da zamislim Srbiju koja bi se svela na svoje delove koji su bili pod Turcima i lišila se svog austro-ugarskog, dakle svog jedinog strukturisanog nasleđa. Daljim žrtvovanjem krupnih strateških i demokratskih pitanja za kratkoročne, dnevnopolitičke potrebe, i propuštanjem da nauči lekcije, Beograd bi, magijski kako to njegovi političari samo umeju, mogao da tako teško zamislivu realnost učini vrlo opipljivom. Jedna od dotičnih lekcija trebalo bi da bude podsećanje na to da je Kraljevina Srbija dobila Vojvodinu 1918. godine, plebiscitom, a na osnovu toga što je spadala u pobednice Prvog svetskog rata. Za razliku od te situacije, u Balkanskim vojnim sukobima devedesetih Srbija je – zajedno sa Crnom Gorom, kao Savezna Republika Jugoslavija – ubedljivo poražena. Nadajmo se da će Kosovo biti jedina  teritorija koju je u paketu sa time izgubila.

Igor Marojević