SVOĐENJE NA KRIMINALCE I NIŠTARIJE

Priče o obračunu s kriminalom nisu otvorile ni jedno radno mesto, ali jesu vrzino kolo kriminalizacije koje nas udaljava od uređene države u koju će strani investitori rado dolaziti. Sve dok je država neuređena, domaći političari će se ulagivati i prostirati pred strancima koji donose novac za koji će prodati radnike, a od njih očekivati bezuslovnu pokornost i lojalnost

Olivija Rusovac

Nova vlast je najavila preporod Srbije, daleko iznad kaljuge u koju je državu uvukla prethodna, koja je zbog korupcije, uništavanja privrede i kriminala građane dovela do bede, a zemlju na ivicu bankrota. Na tom obećavajućem talasu jedne nove budućnosti nova vlast je osvojila mnoge nade. Dala je takođe obećanje da će se do kraja ove godine rasvetliti 24 sporne privatizacije. Evo nas na kraju godine, a ni jedna privatizacija sa liste EU nije rešena. I ne samo te privatizacije koje su na listu prioritea Unije došle zahvaljujući neverovatnoj posvećenosti Verice Barać, koja više nije sa nama. Osim ovih privatizacija postoje i druge koje su se takođe tužno završile. Najveći broj fabrika prepušten je izumiranju, a sa njima i njihovi radnici. Zaboravljena je i orijentacija nove vlasti na reindustrijalizaciju. I sada je, kao i pre, sve izloženo prodaji. Da bi se ućutkali oni koji bi hteli da sačuvaju ostatke proizvodnje ili ožive uništenu, stavljeni su pod lupu kao mogući kriminalci. Tako smo umesto rasvetljavanja, dobili novo zatamnjenje. I sada se radnici pitaju ko je kriminalac, u kojoj je fabrici bilo kriminalnih radnji. Da li su kriminalci radnici ili država? Sumnje narastaju, a sa njima nove zebnje. I eto još jedne baruštine u koju će biti uvučeni mediji i građani. Sada, pošto je atmosfera natopljena kriminalnom aferom Mišković koja raste poput kvasca eventualnim povratkom Slobodana Radulovića, nije teško selektivno opteretiti kriminalom neke, a abolirati druge. Ali koji su prvi, a koji drugi – zagonentno je. To možda zna samo direktor policije Milorad Veljović koji je i izrekao zagonetku da nije bilo kriminala u svim fabrikama koje su na spisku 24 loše privatizacije. Direktor policije još ćuti, a time čini još nevidljivijim izlaz iz sveopšte kriminalizacije i sumnjičenja. Priče o obračunu s kriminalom nisu otvorile ni jedno radno mesto, ali jesu vrzino kolo kriminalizacije koje nas udaljava od uređene države u koju će strani investitori rado dolaziti. Sve dok je država neuređena, domaći političari će se ulagivati i prostirati pred strancima koji donose novac za koji će prodati radnike, a od njih očekivati bezuslovnu pokornost i lojalnost. Pitanje je koliko sadašnja vlast stvarno želi uređenu državu. Da li želi da sebe ograničava zakonima i kredibilnim ustavom ili joj više odgovara partijska država u kojoj će sve što je vredno pripasti „biznismenima bliskim vlasti“. Sadašnji model vladanja je takav da su i zaposleni i nezaposleni sve manje autonomni i sve neambiciozniji. Oni ambiciozni odlaze iz Srbije, a oni koji ostaju postaju vlasništvo vlasti. Sigurno je da takvi ne možemo u Evropu, ali ne mora to Evropa da nam kaže. Ima ovde još glasova koji opominju vlast da još nije sasvim kompromitovana ideja normalne države i da je ona ovde još moguća. Možda bi vlast za početak mogla da saluša apel koji dolazi iz Jugoremedije koja je postala metafora borbe da se ne uništi proizvodnja koja ima šansu i poštuje pravo svojine običnih ljudi, a ne samo onih koji pod partijskom zaštitom gaze sve pred sobom.