Nakrivljena Gora

U ljubavi prema četništvu, kako izgleda, Bajić je spreman žrtvovati sva krvoločna krivudanja pokreta, po principu pars pro toto, kako bi sačuvao samog Dražu, jezgro pokreta, a time, sasvim lukavo, i smisao pokreta u celini.

Iako Bajić Radoš nije nikakav Tarkovski, ne smeta mi poetika razvučenosti „Ravne gore“, koja već predstavlja rediteljev autorski potpis, i uz to upravo ono što mu se najčešće prigovara: praznine. Te praznine kojima autor obavija (retka i slabo sadržajna) zbivanja možda jesu, kao predah, didaktičke stanke za varenje pređenog gradiva, slično besomučnim muzičkim intermecima u već trajno-žarećim-i-palećim turskim serijama koji omogućavaju duševnim kućanicama da se na miru katarzički pročiste. Praznine i predasi, dakle, koji će nam itekako trebati kada dođu na red istorijske koščice, kosti i koščurine u grlu, najavljene Bajićevim rečima kako ima nameru da serijom izmiri dve strane i uspostavi istorijsku ravnotežu. Nema sumnje da je jugoslovenska kinematografija nemilice idealizovala pripadnike partizanskog pokreta, dok je četnike gurala u još veće blato od onog u kom su i sami tavorili (svejedno, ne zaboravimo da su državnim parama snimani i raznorazni sumnjivci i spodobe s titovkom na glavi iz filmova Miće Popovića, Puriše Đorđevića, Žike Pavlovića i drugih).

Milena Pavlović Barili Kompozicija sa maskom

Ravnoteža, međutim, svakako ne može biti postignuta jednako idealizujućim tretmanom Ravnogorskog pokreta na tragu, recimo, holivudske fantazije „Chetniks! The fighting guerillas“ iz 1943. godine gde ušminkani i uredno obrijani lepotan Draža, vodeći ljuti boj sa nacistima, u ljubavi prema (doslovno!) Jugoslaviji i Jugoslovenima ide toliko daleko da je spreman žrtvovati i sopstvenu porodicu. U ljubavi, pak, prema četništvu, kako izgleda, Bajić je spreman žrtvovati sva (krvoločna) krivudanja pokreta, po principu pars pro toto, kako bi sačuvao samog Dražu, jezgro pokreta, a time, sasvim lukavo, i smisao pokreta u celini.
            Našoj istoriji, međutim, ne treba nova kozmetička kura, za razliku od stare iz doba socijalizma, već upravo bespoštedno skidanje šminke. Dakle, kritika rugobe četničkog pokreta u celini, ali i različitih zastranjenja partizanskog pokreta.  Nikakvo međusobno uravnoteživanje niti izjednačavanje (pa ni ono provedeno u parlamentu Srbije 2006. godine) nema smisla. Baš kao ni silne rehabilitacije četničkih glavešina. Naime, ako i ima (nekog) smisla dokazivati nepravedne okolnosti pod kojima je suđeno četnicima (u tom smislu, s obzirom na današnje standarde, niti Nirnberški proces ne bi prošao bez prigovora), to još nikako ne znači, kako se u javnosti besramno potura, da ovi nisu krivi. Njihova odgovornost u procesima za rehabilitaciju uopšte nije predmet istrage.
            Napokon, koščurina u grlu u pogledu četništva nisu ove istorijske dileme, te ni sama zbivanja iz serije „Ravna gora“, već pitanje ko su današnji četnici i šta je četništvo danas. Naime, današnji su četnici ono najgore što Srbija u političkom pogledu ima (ne ulazeći, pri tom, u indikativno pitanje zbog čega su se takvi, posebno oni 90-ih, identifikovali upravo s Dražom i šubarama s kićankom i kokardom). S obzirom da jedino moguće istorijsko uravnoteživanje i sravnjivanje jeste ono spram istine, te da istorija predstavlja zapravo pogled u prošlost preduzet iz sadašnjosti, koja, opet, ima u vidu budućnost, naizgled bezazlena namera autora „Ravne gore “ da provodadžiše i doprinese da se konačno izljube i pomiluju partizani i četnici, odnosno njihovi današnji poklonici, ako već nije teška naivnost, ispostavlja se kao perfidnost. A taj je prigovor neuporedivo teži od onog estetskog s početka teksta.  

Ivan Kovač