Razapeta umetnost- povodom zabrane jedne slike

NOVO(SADSKO) GUŠENJE UMETNIČKIH SLOBODA

Zabrana umetničkog dela dela Danijele Tasić račva se u dva pravca. S jedne strane je u pitanju atak na većinski i civilizacijski prihvaćen način života, a sa druge cenzurisanje slobode i izaza umetnosti.

Potreba da se odbrani princip slobode izražavanja vlastitog duha, ukoliko taj izraz ne vređa osećanja drugih, temeljno je načelo prosvećenih ljudi. Ispoljiti sopstvenu ideju i pretvoriti je u formu umetničkog dela već u startu nije nimalo lagan zadatak. Još je teži ukoliko dotični princip slobode izražavanja krše kadrovi zaduženi za kulturu u sredini u kojoj bi ideje poetičkog “apdejtovanja” i nesputanog umetničkog izražavanja, posebno s obzirom na njenu multinacionalnu strukturu, morale da čine punopravni deo identiteta bez obzira na to ko je kao parče političkog kolača dobio upravljanje lokalnom kulturom. Reč je o rodnom gradu potpisnice ovih redova, Novom Sadu, u kojem je bahatošću gradskih čelnika zaduženih za dotični resor, zabranjeno umetničko delo razapetog Isusa Danijele Tasić. Po navodima medija direktor Kulturnog centra Novog Sada, Andrej Fajgelj je u konsultacijama sa relevantnim ličnostima i verskim velikodostojnicima došao do konsenzusa da je rad dotične studentkinje neukusno i bez mere, te je doneo odluku da se ono ukloni iz redovne postavke koja je trebalo da do 1.novembra krasi prostorije KCNS, kao deo umetničkog projekta “Tribina mladih”. Između ostalog, za “Kurir” je 17. oktobra ove godine izjavio: “Katolička porta i Kulturni centar nisu Farma, i neće služiti za međusobne provokacije građana”, aludirajući na poznatu rijaliti, i time kao da je poistovetio “spornu” sliku i ovu emisiju, jasno izražavajući svoj stav o delu, iako bi kao direktor trebalo da bude neutralan.
Slika prikazuje razapetog Isusa Hrista bez lica koji u obema rukama drži po pet novčanica od hiljadu dinara. Na platnu ne postoji nijedna poruka koja bi se mogla okarakterisati uvredljivom po osećanja bilo koje manjine, kao ni, verujem, većine, a pogotovo ne onih koji teže obrazovanju, kulturi i slobodi izražavanja. Da ne pominjemo da su parodijski radovi poput ovog odavno legitimni u savremenoj umetnosti. Kao samo jedan primer za autorska dela koja ilustruju otvorenost Zapada prema ovakvoj vrsti obraćanja umetnika publici jeste stvaralaštvo Aleksa Skrina koji svojim ilustracijama i trodimenzionalnim modelima vrši parodiranje religije na nadasve humorističan i satiričan način. Ne samo da ga niko nije sprečavao da se izrazi u skladu sa svojim unutrašnjim potrebama negó je zauzvrat postao svetski poznat. Tako da je jedino što se u konkretnoj situaciji zabrane i cenzure o kojoj govorimo de facto vređa jeste umetnička sloboda uključujući i  senzibilitet slikara, kao i mogućnost otvaranja drugačijih perspektiva i pokušaj da se i na lokalnoj sceni zasnuje novum umetničkog izražavanja.
Međutim, težište ovog teksta nije u apologetici Danijele Tasić i njenog konkretnog dela nego principa slobode koji nailazi na oštro cenzurisanje. Nažalost, to je samo sastavni deo despotskog odnosa koji lokalna vlast, koju od oktobra 2012. godine u Novom Sadu čine SNS, SPS, DSS, Treća Srbija, RDP (Romska demokratska stranka) i SPO, ima prema kulturi i prema gradu uopšte. Prethodni saziv lokalne vlasti koju su vodile DS i LSV smenjen je nakon što su se SPS i RDS isključile iz koalicije, a njima se pridružile DSS i organizacija Treća Srbija okupljena oko ljudi koji su izbačeni iz matičnog pokreta Dveri. Iz ove novonastale političke organizacije potiče i Andrej Fajgelj, direktor KCNS.
Od momenta njegovog stupanja na čelo Kulturnog centra Novog Sada, ova institucija suočava se sa nizom neugodnih okolnosti. Možda najamblematičniji primer za to čini afera oko kandidature grada za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine kada je u medijima „procurela“ informacija da je Novi Sad odustao od kandidature kojom je poljuljan njegov ugled u važnim institucijama i izvan naše države. Ne treba zaboraviti aferu finansiranja albuma Slobodana Trkulje, kompozitora i pevača srpskog etno sastava Balkanopolis, novcem poreskih obveznika preko JKP „Informatika“, koja je od momenta smene vlasti u Novom Sadu u rukama Treće Srbije. Takođe, u momentima kada je tema seksualnosti zbog ugroženih prava pripadnika LGBT populacije bila  u žiži interesovanja, KCNS na čelu sa Fajgeljom organizovao je tribinu pod  tendencioznim i više nego znakovitim naslovom: „Internet – pornografska svest i zavisnost od seksa“.
Ovi i slični potezi Andreja Fajgelja imaju direktnu ulogu u nametanju onog načina života i sistema vrednosti koji je po meri ljudi što podržavaju ovaj politički klub. Sudeći po tome što je Treća Srbija samo – otpadnički - deo Dveri koji su na izborima u Novom Sadu u maju 2012.godine osvojili 5,14 odsto glasova, jasno je koliko “brojna” manjina usred 21. veka nameće devetnaestovekovnu aksiologiju koja se u konkretnom slučaju zabrane dela Danijele Tasić račva u dva pravca. S jedne strane je u pitanju atak na većinski i civilizacijski prihvaćen način života, a sa druge cenzurisanje slobode i izaza umetnosti.
I dok se u Srbiji 2013. kulturna politika drugog po veličini grada u državi i pokrajinskog centra vrši udar na umetničko izražavanje pod izgovorom njegove ekstremnosti i “uticaja na osećanja većine hrišćana”, u nizu Zapadnih zemalja resorna tela su još pre nekoliko decenija podržavale poetički ekstremnu umetnost. Tako je drugi dugometražni film Novozelanđanina Pitera Džeksona, Brain Dead, godine 1992. dobio podršku Filmske komisije Novog Zelanda, vladine organizacije koja je upravo i formirana kako bi pružila podršku mladim autorima u začecima njihovih karijera, kao i da bi promovisala novozelandski film. Da je to najbolji način na koji se podržava umetnost koja je ispred svog vremena pomislio bi svako ko bi logično doveo u vezu odnos novozelandskih državnih institucija prema ranom radu jednog svog reditelja sa činjenicom da će njegov film, završni deo trilogije Gospodar prstenova dobiti 11 Oskara. Dotle godine 2013. vlast u Novom Sadu i lokalna kulturna politika na delu pokazaju da promovišu umetnost kao slepu držalju skuta tradiciji.
Na pogrešku u slepom očuvanju tradicije upozoravali su nas filozofi poput Bekona, Dekarta, Kanta... Jedan od najistaknutijih britanskih autora levice, političar i istoričar Erik Hobsbaum u svom delu Izmišljanje tradicije pak govori o ovom problemu sa nekoliko relevantnih aspekata, razlikujući tradiciju od običaja, rutine i konvencija: “Naša je teza da je izmišljanje tradicija u biti proces formalizacije i ritualizacije koji karakterizira pozivanje na prošlost, makar kroz nametljivo ponavljanje.” Duh ovih Hobsbovih reči svakako je oprečan “duhu” kulturne politike koju sadašnja lokalna vlast u Novom Sadu institucionalizuje u okviru KCNS i politiku koju sprovodi vlada Republike Srbije uopšte, držeći da je gubitnička prošlost tradirana u kulturi i falsifikatima istorije mesto na kome se gradi budućnost. Gradska vlast u Novom Sadu pokušava da permanentnim povlačenjem pogrešnih poteza cenzurom bitno utiče na pogoršanje lokalnog kulturnog života i time odvrati mlade umetnike da svoju budućnost traže u nekim liberalnijim sredinama, koje su prvo prihvatile osnovne ideje vodilje prosvetiteljstva, a potom ih stavile u kontekst duha vremena 21. veka.
Ali avaj, emancipatorske ideje novog doba i njegov duh ne mogu se dobro ukoreniti u ovoj sredini dokle god su na vlasti razni otpadnički pokreti koji insistiraju na neraskidivosti sa tradicijom i bahatosti cenzurisanja prava na slobodu, ne samo u kulturnom nego i u istorijskom kontekstu. Zaista bi trebalo da bude krajnje vreme da se u Srbiji prihvate osnovna- osamnaestovekovna! - načela prosvetiteljsva koji je fundiran na idejama napretka i sekularizacije. Samim tim u ovom konkretnom slučaju moramo biti solidarni ne samo sa Danijelom Tasić nego i sa svakim ko umetnosti i kulturi želi da dȃ ključnu ulogu u odbrani principa slobode, jer će društvo tek tada moći da prihvati ideje demokratizacije. <

Tijana Ira Marojević