"Sve smo mogli mi..."

NOVI PROPIS – STARA PRAKSA?

Da li su reforme u kulturi samo na papiru i u željama ministra? Doktorat kao CV. Izložba za  suočavanje.

Od prekih smena, koje je koalicioni Deda Mraz poslednjeg dana 2012. ubacio pod  jelke kulturnim ustanovama na republičkom budžetu, prošla je godina, a da se još ne vidi šta se kvalitativno time utemeljilo. Mahom je taj zahvat ličio na „osvetu loših đaka“, na najzad dočekan povratak retrogradnog kursa, tradicionalizma koji, zapravo, protivreči od iste te, eks radikalske i eks SPS garniture proklamovanom sadašnjem, evropskom.

Nestali su, doduše i Konstantin sa sve preskupim ediktorijalnim kičem, i ministar Braca Petković sa delom kamarile, i Lale Pavlović sa ostavkom „zbog pritisaka u Narodnom pozorištu“, istrošilo se onoliko novinske hartije na silne tendere, konkurse, afere, bombastične polemike a najavljuje se i  nova godišnjica oko koje će Srblje lomiti koplja – vek od prvog svetskog rata...

Na sve to, osim već uhodanih, nevolju uvećavaju i neusaglašeni novi propisi, mahom podzakonskog tipa, pa smena vlasti u Beogradu i većim gradovima, lukavstvo zapošljavanja „svojih“ (pre stupanja na snagu zabrane do 2015. godine, zbog koje će, opet, pozorišta trpeti najviše, jer ne smeju da uzimaju ni glumce po ugovoru, uprkos upražnjenim mestima i potrebama predstava – ukoliko i predstava bude usled besparice). Amandman o tome odbijen je u Skupštini, po svemu sudeći zato što je podnet iz svrgnute, Demokratske stranke.

U suštini, u ovoj „gužvi pred golom“, kultura može da prođe, ali kao  surogat, ili prešaltovana u reality show. „Šta znače ljudska duša i osvešćenost kojima se kultura bavi i način na koji se, pre svega, bavi čovekom... Mislim da je to bitno, a neki ljudi to ne shvataju“, reči su Nikole Rakočevića, člana Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji je nedavno uvršćen među deset najboljih mladih glumaca u Evropi za 2014!

Novi popečitelj, pijanist Ivan Tasovac,  već nekoliko meseci traži pravu intonaciju za raštimovanu srpsku kulturu. U tu svrhu, povukao se privremeno, krajem godine, iz javnosti, ostavljajući resoru i građanstvu nadu da to čini kako bi natenane razmotrio rezultate izvesnog zaletanja pri uspostavljanju nove kulturne strategije - na primer, u tolerisanju nekih nameštenika i upravnih odbora po meri svog prethodnika, ili različitih internih statuta, kojima se postavljaju konkursni uslovi (staž, vreme provedeno na rukovodećem mestu u institucijama istog ili različitog ranga, kvalifikacije...). Drugim rečima, ne da rešava probleme, nego da razvija potencijale, što je na početku mandata i zacrtao.

Džaba konkurs

Poštujući integritet struke u svom resoru, Tasovac je uveo anonimno izjašnjavanje o kandidatima/programima, unutar kolektiva, koje ne obavezuje ni upravni odbor u predlaganju, ni ministra odnosno Vladu u konačnoj odluci. U sadašnjem (zatečenom) odnosu snaga, međutim, događa se da  stručni kadar sugeriše jednog, upravni odbor drugog, a „viša instanca“ preferira trećeg kandidata – ukoliko ih uopše bude toliko. U Narodnom pozorištu, na primer, na treći put ponovljeni konkurs (i taj kasnije poništen!) javio se samo jedan kandidat, slično se desilo i u Narodnoj biblioteci, Arhivu Srbije, Pozorišnom muzeju...

„Uslov da direktor bude doktor istorijskih nauka, koji ima ’objavljene i recenzirane naučne radove iz istoriografije’ u potpunosti eliminiše apliciranje potencijalnih kandidata koji pripadaju arhivističkoj profesiji. Ne treba zaboravii da je Arhiv Srbije ustanova zaštite kulturnih dobara, a ne naučna institucija, tojest istorijski institut (...) Na konkursu, koji je raspisao UO Arhiva Srbije, ne bi mogao da konkuriše ni doktor iz oblasti arhivistike, što bi bilo logično. U stručnim krugovima prepoznata je namera Upravnog odbora da ovakvim uslovima onemogućava nosioce arhivističke struke da konkurišu za rukovodioca ustanove za čije su procese rada kvalifikovani...“, komentar je Vjere Mitrović, arhivske saradnice i nekadašnje direktorke Arhiva (Danas, 3. decembar 2013.). Uprkos argumentima, međutim, UO je Ministarstvu predložilo upravo dosadašnjeg direktora, inače jedinog kandidata na konkursu.

Nije zanemarena ni „debeogradizacija“ (zanimljivo je da su se tokom jedva jednoipogodišnjeg mandata sadašnje koalicije, vratile takve težnje, a sa njima i odgovarajući vokabular iz devedesetih, poput „overiti“, „ispoštovati“ i sl.). U niško pozorište je, na primer, za upravnika poslat  reditelj, bez radnog iskustva, iz Beograda (uprkos negodovanju kolektiva, ovih dana je iz v.d. samo preveden u stalno zvanje), direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu došao je iz Kruševca, a opšte, opravdano skandalizovanje, čim je preuzeta vlast u Beogradu, izazvala je nenajavljena smena veoma uspešne direktorke Bitefa (teatra i festivala), bez konkursa, u koji se, inače, kunu, radi nameštenja kikindskog SPS funkcionera, koji namerava da – piše doktorat o Bitefu!!! Tek tako.

Uostalom, ni njegov partijski šef nije profesionalni pevač, pa ponekad javno zapeva, a ukazuje i posebnu pažnju kadrovima u kulturi (setimo se, recimo, smene Ugričića u Narodnoj bibioteci).

"Visoki rizik"

E sad, da li u svojstvu predsednika Vlade ili ministra unutrašnjih poslova, Dačić je namah zatomio i nedavno sopstveno upozorenje Srbima na Kosovu („Da nećete, možda, da vam Albanac bude gradonačelnik?“) i kroz kordon štitova i ostale pune opreme došao na otvaranje izložbe „Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata“, u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda, usred Knez Mihailove!

Time je pokazao da je „Beograd otvoren i za kulturu visokog rizika“, kako je primetila Politika(20. decembar 2013).I da je, kako navodi isti list, njegovo prisustvo „na izložbi o zločinima nad Albancima doprinelo osećaju bezbednosti i učesnika i publike“. Gest za hvalu, svakako, jer je otvaranje izložbe bilo dostupno samo zvanicama „po spisku“, a praćeno drekom „srpskih patriota“ sa ulice. (Već od sledećeg dana, sve do 12. januara, uostalom, izložba je postala  svima dostupna).

Postavku je iniciralo i (uz podršku švajcarske ambasade u Beogradu, Hartefakt fonda i Fonda za otvoreno društvo) pripremilo troje nekadašnje dece iz pobijenih porodica Bogujevci i Durići - Fatos, Jehona i Saranda (sada žive u Velikoj Britaniji i bave se dizajnom). Pridružili su im se i u razgovoru tim povodom učestvovali Sudbin Musić, koji je 1992. godine, sa majkom, bratom i sestricama (otac ubijen na njivi) bio zatočen u logoru Trupolje kod Prijedora, Igor Matijašević, 1991. imao je 14 godina kada je sa majkom i bratom izbegao iz Sotina kod Vukovara, a kasnije okupio poorodice nestalih u neformalno udruženje, Zijo Ribić, inače Rom, bio je osmogodišnji dečak u Skočićima kod Zvornika, kad su mu „Simini četnici“ silovali sestru, pobili porodicu i komšije, a on, teško ranjen umakao (svedočio je pred sudom za ratne zločine) i Radomir Nevajda, izbeglica iz Gline tokom Oluje 1995, koga su iz izbegličkog centra u Vranjskoj Banji, naoružani policajci odveli u Baranju na ratište...

Uprkos brojnim negativnim komentarima po štampi, blogovima, tvitovima... kojima, poput onih drekavaca iz Knez Mihailove, „pravoverni“ traže zabranu, reciprocitet, osvetu, mašu kokardama... slobodno izlaganje neprijatnih činjenica iz sopstvene istorije usred grada, a ne u nekom specifičnom prostoru u koji bundžije eventualno zalaze da bi provocirali, svakako nas približava pročišćenju i dijalogu, bez čega nam nema puta napred.

A oni koji insistiraju i na suočavanju druge strane, mogli su, nekoliko dana ranije, da pogledaju gostovanje predstave Rušenje Ajfelove kule Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj (Quendra Multimedia iz Prištine). Predstava je izvedena u Centru za kulturnu dekontaminaciju, bez zaštitnog kordona, mogao je da je vidi svako ko je hteo.

Jeton Neziraj je, sa Minjom Bogavac, autor komada Patriotic Hypermarket (Bitef teatar, reditelj Dino Mustafić, Sarajevo i glumci iz Sarajeva, Prištine, Skoplja, Tirane i Beograda), a prošle sezone je i gostovao u Beogradu sa  trupom Quendra i predstavom Let iznad Narodnog pozorišta Priština. I u Rušenju se, kao i u tom komadu podsmeva i obrušuje na uspostavljanje (i moguću dvosmislenost -  dvosmernost) arhaičnih islamskih kanona i mitologije, kojima vlast novouspostavljene države Kosovo, zapravo, drži ljude u strahu od slobode. Treba li reći da je i Jeton, sklonjen sa mesta umetničkog direktora pozorišta u Prištini, trn u oku zemljacima koji bi da zaobiđu suočavanje?

Slavica Vučković