DIJALOG KAO FORMA RAZUMEVANJA

PRILOG PROMENI DOMINANTNE KOMUNIKACIJSKE PARADIGME

Podsticaj na razmišljanje o dijalogu nametnuo je život u društvu u kojem se relevantna dešavanja na intelektualnoj, političkoj i javnoj sceni velikim delom mogu svesti na opasku da svi govore, niko ne razgovara. Komunikacijska paradigma društva u kojem danas živimo nije prevazišla slabosti društvenog sistema koji je istorijski ostao iza nas. To su autoritarnost i manipulativnost. Karakteriše je odsustvo dijaloga zarad obilja retorike u službi ubeđivanja. Štaviše, ta paradigma je dodatno multiplikovana kako su se množili pretendenti na monološko-monopolsku tumačenje stvarnosti i istine. Jedan centar jednoumlja i isključivosti zamenjen je množinom takvih manjih centara, ali dominantna šema ostala je ista. U njoj jednako nedostaje suštinska odlika pluralističke paradigme, kojom dominira dijalog: poštovanje čoveka i njegove različitosti.

            Temeljitije postavljanje pitanja o dijalogu, njegovoj ideji i mogućnosti, početno upućuje na onaj njegov oblik koji se pojavio u antičkom svetu kao zasebna literarna forma primenjivana u teorijskim, posebno filozofskim istraživanjima. Dijalog se odnosio na  brižljivo organizovano izlaganje suprotstavljenih filozofskih pozicija ili intelektualnih stavova. Klasičan oblik postavio mu je Platon, kod koga je dijaloška forma bila posledica pretpostavke o mišljenju kao »besedi duše sa samom sobom«¹. Ta pretpostavka je izražavala uverenje, koje je inače bilo blisko Grcima, da istraživanje i razumevanje istine iziskuje neku vrstu intersubjektivnosti.

Uočljivo je da su i sva kasnija shvatanja i tumačenja dijaloga na ovaj ili onaj način pretpostavljala kao njegovu specifičnost postojanje interpersonalnosti i nekog interpersonalnog »između«, kao partnerima u dijalogu zajedničkog smisaonog stanja.2 Pitanje o dijalogu se granalo i razvijalo svoje ontološke, etičke, pedagoške i društveno-filozofske aspekte, bilo da je problematizovanje išlo u pravcu metodičkog i egzistencijalnog ispitivanja »ja« i »drugog« kao aktera u dijalogu, ili u pravcu ispitivanja posredujuće uloge jezika i značenja. Platonu su, međutim, hermeneutičari, na čelu sa Gadamerom (Hans Georg Gadamer),  ostali verni u ideji da filozofsko ispitivanje mora da ima dijalektički, a time i dijaloški oblik. Stoga ćemo kod njega i naći najviše podsticaja za rekonstrukciju jednog temeljitog i obuhvatnog pojma dijaloga. Tumačenje dijaloga je u Gadamerovim filozofskim spisima veoma značajna tema, koja se ne razvija nezavisno, već proishodi iz njegove teorije razumevanja.

Milena Pavlović Barili Fantastična kompozicija sa dva lika, 1933.

Čitavo razumevanje ima dijalošku strukturu, dakle, dijalog je ključ razumevanja. Razumevanje se, pak, kao cilj svakog istraživanja, shvata univerzalno, kao «učešće u zajedničkom smislu«³, na način »iščitavanja tog smisla« koji »ne postoji samo u govoru i pismu, nego u svem čovekovom stvaranju«⁴ Razumevanje je iskustvo smisla i odnosi se na razumevanje povesnog sadržaja, na predanje (Überliferung). Ono obuhvata celinu povesnosti čovekovog iskustva sveta, razumevanje iskustva prošlosti kao razotkrivanje smisla koje se dešava u stalnom posredovanju prošlosti i sadašnjosti. To je osobit odnos čoveka prema svetu. Veština ili umetnost tog i takvog razumevanja je hermeneutika.
Hermeneutičko razumevanje se, dakle, bavi predanjem. Ono, za Gadamera, ima karakter dijaloga u tom smislu što se, okrećući se predanju, »hermeneutički zadatak shvata kao stupanje-u-razgovor sa tekstom«.⁵  Kako nam predanje »govori kao jedno Ti«⁶, kao jedan komunikacioni partner, to je ovo stupanje u razgovor za njega »više nego metafora«.⁷ Dakle, ukoliko treba razumeti neki tekst iz prošlosti, onda to razumevanje ima karakter dijaloga. Stoga, iako je kod ovog filozofa reč o razumevanju jednog specifičnog predmeta, taj predmet »ima karakter ličnosti«⁸, a razumevanje – karakter razumevanja drugoga.
U ovom smislu nam hermeneutičko razumevanje predanja pruža jedan potpuni model dijaloškog odnosa, na kojem možemo da prepoznamo i izdvojimo ključne pretpostavke na kojima počivaju ideja i mogućnost dijaloga. Najvažniji aspekti tog modela mogu važiti i nezavisno od hermeneutičkog konteksta u koji ih Gadamer smešta, mogu se, dakle, primeniti  i na onaj odnos u kojem pod dijalogom shvatamo običan razgovor dve ili više ličnosti o određenoj temi, a pod razumevanjem – cilj svakog istraživanja. Izbor ovih aspekata je donekle arbitraran i više je učinjen sa ciljem da se suštinski raščlani pojam dijaloga nego da se pedantno  interpretiraju Gadamerovi tekstovi, premda verujemo da je ipak ostao u duhu tih tekstova i Gadamerove misli.
U Istini i metodi Gadamer kaže: »Razgovor je proces sporazumevanja. Tako, uz svaki pravi razgovor spada da prilazimo drugom, da zbilja pridajemo važnost njegovim gledištima i da se prebacujemo u njega utoliko što, doduše, ne želimo da razumemo njega kao taj individualitet, već ono što on kaže. (....) Tamo gde zbilja imamo u vidu drugog kao individualitet, npr. u terapeutskom razgovoru ili u saslušanju optuženog, tamo, zapravo, uopšte nije data situacija sporazumevanja«.⁹
Dijalog je, nesumnjivo, proces koji nastaje u određenoj interakciji. Taj proces, ili odnos koji se njime formira, da bi se održao u svojoj specifičnosti, mora zadovoljavati izvesne uslove, imati izvesne aspekte. Ti uslovi se mogu identifikovati kao: otvorenost učesnika u dijalogu; privrženost temi i kritičnost; postojanje razlika; odsustvo hijerarhijskog odnosa; kreativnost. Svi su podjednako važni, а ukoliko neki od njih nedostaje, dijalog se pretvara u neku drugu vrstu odnosa. Pogledajmo ih redom.

1. Otvorenost svesti, odnosno ličnosti za određenu temu, tj. za pitanje da li je nešto tako ili ovako, čini osnovni uslov za nastanak dijaloškog odnosa. Ta otvorenost, kako je Gadamer opisuje, ima strukturu pitanja. U radikalizovanom obliku ta otvorenost ili upitnost znači svest ili znanje о sopstvenoм neznanju. Dakle, pravi uvid u stvar koja se želi razumeti ili oko koje se treba sporazumeti pretpostavlja otvorenost u kojoj dominira pitanje. Mora se priznati »prethodnost pitanja za svu spoznaju i za sav govor o stvari«, jer je »govoru koji treba da razjasni neku stvar neophodno otvaranje stvari putem pitanja«.¹⁰ Stupiti u dijalog znači staviti temu, tj. pitanje na otvoreno, čime se priznaje neutvrđenost odgovora i otvorenost ličnosti za njegovo traženje. Svako pravo pitanje, tj. ispitivanje teme radi koje se stupa u dijalog, zahteva ovu otvorenost, jer ako ona nedostaje, onda je takvo ispitivanje, odnosno stupanje u dijalog, prividno, bez pravog upitnog smisla.
   Tema, odnosno pitanje koje se diskutuje je, koliko otvoreno, ipak  ograničeno »izričito fiksiranim pretpostavkama koje stoje i od kojih polazi ono upitno«.¹¹ Tokom dijaloga se ta otvorenost stalno stavlja na probu odmeravanjem razloga za jednu ili drugu mogućnost. Što se tiče čitavog kapaciteta saznajnog procesa koji se u dijaloškom razumevanju događa, ono postaje  potpuno saznanje  »tek razrešenjem suprotnih instanci«, tj. »tek kada se suprotni argumenti sagledaju u njihovoj nepravilnosti, sama je stvar znana«.¹² Štaviše,  »u tome se sastoji premoć znanja nad umišljenošću mnjenja, da ono razume da mogućnosti misli kao mogućnosti«.¹³ Konsekventno shvaćena otvorenost učesnika u dijalogu znači da oni ne treba prevashodno da osporavaju slabosti u tuđem argumentu, već, naprotiv, da stanovište druge strane treba da  ojačaju što je više moguće kako bi ono uopšte postalo shvatljivo.
   
   
2. Privrženost temi i kritičnost direktno slede iz prethodnog uslova, a znače da istinski duh dijaloga nalaže podređenost samoj stvari koja se ispituje, a ne trijumf nad sabesednikom. Bilo da je u pitanju shvatanje teksta, ili da je u pitanju razgovor između dve osobe, ono »vodeće zajedničko između ove dve, na izgled tako različite situacije, sastoji se pre svega u tome da svako sporazumevanje i svako razumevanje u vidu ima neku stvar koja se postavlja pred nekoga«.¹⁴ To znači da »vođenje dijaloga zahteva da partneri u razgovoru ne govore jedan mimo drugoga«¹⁵, već da zajedno koračaju kroz razgovor. To nam je, uostalom,  poznato i iz stalnog afirmisanja partnera koje čini Sokrat u razgovorima iz Platonovih Dijaloga. Tokom razgovora se razvijaju konsekvence stavova koje zastupaju partneri u dijalogu, što često zahteva reviziju njihovih početnih stavova. Testiranjem svojih početnih stavova učesnici u dijalogu postaju kritični. Upravo to znači biti određen temom i smislom teme, jer početni stavovi tek treba da se potvrde na temi,  »na stvarima«. Ili, kako to nedvosmisleno formuliše Gadamer, »ovde ne postoji druga 'objektivnost' do objektivnost prerade prethodnog mišljenja koje se potvrđuje«.¹⁶
   Svakako da dijalog nije uvek okrenut razumevanju stvari, pogotovu tamo gde moć ima prevashodnu važnost. Tada se iskušavaju granice uverenja drugih da bi se videlo kako bi se oni mogli nadvladati i gde im leži stvarna snaga. Takav dijalog, međutim, više pokazuje umešnost argumentisanja i govorenja koje ima za cilj da slabu stvar učini jakom nego što je usmeren ka razmevanju ili sporazumevanju oko neke stvari. To  je zapravo pseudorazgovor, jer je instrumentalizovan voljom nekog od partnera u dijalogu. Naprotiv, »što je razgovor više pravi razgovor, utoliko manje je vođenje razgovora podložno volji jednog ili drugog partnera«, te tako »pravi razgovor nikad nije onaj koji smo mi hteli da vodimo«, već je onaj u koji »dospevamo« ili se »zaplićemo«¹⁷.  Dakle, dijalog koji je usmeren ka razumevanju ili sporazumevanju mora da obuhvati fundamentalne koncepte i principe uma (misli se na principe zaključivanja i pravila dokаzivanja), ali i da uključi standarde korektnosti ili građanske uljudnosti, jer u protivnom nije reč o dijalogu već o retorici ili sredstvu ubeđivanja.
   
   
3. Dijalog pretpostavlja razlike u tom smislu što je neizbežno da svaka osoba unosi svoje partikularnosti u dijalog. To nije samo antropološka već i logička nužnost. Razgovor podrazumeva razlike, ukidanje razlika je njegovu smrt. Razgovor uopšte vode oni koji ne misle isto, dok oni koji misle isto ne moraju ni razgovarati. Smrt dijaloga je koliko idealno razumevanje, toliko i disparatno nerazumevanje. Dijalog je moguć negde unutar granica potpunog slaganja i potpunog neslaganja. U tome se krije i specifičan paradoks: dijalog teži (spo)razumevanju, ali idealan slučaj razumevanja implicira prekid svakog razgovora, potpuno preklapanje u mišljenju. Uostalom, kako Gadamer smatra, takvo susretanje svesti u razumevanju je utopija. Sasvim je dovoljno da čovek »može pravično da odmeri i razmotri šta druga osoba misli« i da »prepozna da bi druga osoba mogla imati pravo u onome što kaže ili zapravo želi da kaže«.¹⁸ Sveukupna iskustva svakog čoveka sa kojima on ulazi u dijalog su uvek različita. Takav pluralizam je nedvosmisleno pozitivan preduslov vođenja dijaloga, jer uvođenje sopstvenih pretpostavki predstavlja »produktivni doprinos interpretatora« koji »neraskidivo pripada smislu razumevanja samog«.¹⁹ To, naravno, ne legitimiše privatnost i arbitrarnost subjektivnih pretpostavki, jer jedino važeće merilo predstavlja tema koja se ispituje, ali, naizgled paradoksalno, upravo distanca prema konačnom određenju druge osobe čini »onaj nadsubjektivni momenat koji svakom razumevanju daje napon i život«²⁰  Dakle, to ne otvara vrata interpretatorskoj proizvoljnosti jer »uvek zahteva da se rekonstruisano pitanje stavi u otvorenost njegove mogućnosti postavljanja«²¹, tj. da pređe u pitanje koje za nas ima relevantnost. Pojmovi druge ličnosti, ili istorijske prošlosti o kojoj govori Gadamer, se »ponovo zadobijaju tako da oni istovremeno sadrže i naše sopstveno poimanje«.²² Upravo je to stapanje horizonata.
   Da učinimo jasnijim još malo ovaj aspekt. Svako u razgovor unosi sopstvene predrasude (u smislu pred-sudova), koje Gadamer naziva »horizonti razumevanja«. Svako unosi svoje predrasude, svoj horizont, kao skup viđenja koji obuhvata sve što se može videti iz jednog posebnog položaja. Međutim, u razgovoru čovek pokušava da razume horizont koji nije njegov sopstveni i stavlja svoje sopstvene predrasude na probu. To pokazuje da mišljenje polazi od sopstvene konačne određenosti, ali to ne mora značiti ograničenost, jer se horizonti mogu širiti, mogu se menjati u individualnom i kulturnom životu pojedinca. U dijalogu se spajaju individualni horizonti učesnika u razgovoru. Dakle, ne radi se ni o kakvom potčinjavanju jednog ili drugog gledišta, već o postizanju veće univerzalnosti u odnosu na partikularnost i jedne i druge strane.
   
   
4. Odsustvo hijerarhijskog odnosa direktno sledi iz prethodne pretpostavka, jer teza o stapanju horizonata isključuje svaki hijerarhijski odnos. Kada je reč o razumevanju teksta sa kojim se vodi dijalog, odbacuje se superiornost autora i značenja koje je on imao na umu, te stoga i svaka potreba za empatijom ili nekakvom istorijskom transpozicijom. Isto to se, mutatis mutandis, odnosi i na živi razgovor ličnosti. Kada se uopšte govori o potčinjavanju, onda se ono dešava samo u prvom licu: »Otvorenost prema drugome, dakle, pretpostavlja priznanje da ja sâm moram da prihvatim neke stvari koje su protiv mene, čak i kada me niko drugi ne prisiljava na to«.²³ Iako mogu postojati velike razlike između partnera u razgovoru, dijaloški odnos postoji samo ako postoji međusobno uvažavanje. To zapravo znači da su oni jednaki u nekom bazičnom smislu, kao ljudi. Ako se neko pozove na razgovor, onda mu se daje na znanje da se sa njim neće razgovarati kao sa podređenim, već kao sa ravnopravnim čovekom. Dijalog je i inače u najvećoj meri karakterističan za slobodne, ravnopravne građane i demokratske narode.
   Gadamer skreće pažnju na to da dijalog nije moguć ako jedan od partnera veruje da je u bezuslovno nadmoćnoj poziciji u poređenju s drugim, ako, recimo, tvrdi da poseduje prethodno znanje o predrasudama u koje je drugi sagovornik zapao. On se time upravo uključuje u svoju sopstvenu predrasudu. Jer, dijaloško sporazumevanje je u principu nemoguće i kada se jednom od partnera ne dopušta razgovor, što se dešava, npr. kada neko u društvenom životu igra ulogu psihologa ili psihoanalitičara i iskaze druge osobe ne uzima doslovno prema njihovom smislu, već tumači šta se krije ispod ili iza njih. »Partnerstvo na kojem počiva društveni život, u takvom slučaju je razoreno«²⁴, smatra Gadamer. Dijalogu je, dakle, strana psihoanalitička interpretacija, koja nema za cilj da razume šta je neko rekao, već upravo ono što osoba ne želi da kaže ili ne dopušta sebi da kaže. Nasuprot, dijaloški susret mora biti otvoren, pretpostavljati uzajamnost, tj. situaciju u kojoj obe strane prihvataju uputstva druge strane i otvaraju se prema značenju sabesednika radi boljeg uvida.
   
   
5. Kreativnost dijaloga je posledica uzajamnosti, iz koje u svakom pravom dijalogu nastaje neki novum. Za hermeneutičare, dijaloški odnos prevazilazi puku rekonstrukciju, on je  uvek i produktivna aktivnost. Štaviše, dijalog štiti reč »od svake dogmatske zloupotrebe« jer vraća »jezik i pojam u izvorno kretanje razgovora«²⁵. Šta to zapravo znači? Prema dijaloškom modelu, razumevanje znači »dolaženje do razumevanja«, a ne otkrivanje prethodnog  značenja. Tu je adekvatnije govoriti o stvaralačkom otkrivanju, pronalaženju. To što se otkriva jeste jezik, a ne značenje. Otkrivanje jezika ne implicira da zajednički jezik pre-egzistira u odnosu na razgovor, tako da može biti skriven, izgubljen ili otkriven u razgovoru. Šta god se mislilo pod otkrivanjem, to se poklapa sa stvaranjem. Jezik, u kojem se o nečemu govori nije posed ma kojeg partnera u razgovoru, već se u razgovoru izgrađuje zajednički jezik. »Sporazum u razgovoru nije puko samoizigravanje i prodor sopstvenog stanovišta, već preobražaj u zajedničko, u kojem ne ostajemo ono što smo bili«²⁶, kaže Gadamer.  Taj proces je zapravo beskonačan posao, jer, od značenja se ne može načiniti dogmatska upotreba. Međusobno razumevanje je pre jedna aspiracija nego što ga je mogućno potpuno postići, a to je upravo ono što dijalog čini beskonačnim.
   Na kraju, ukoliko se na osnovu ovih nekoliko uslova može razlučiti priroda »pravog« dijalog« od svega drugog što nosi to ime, pokušajmo da formulišemo i specifično dobro koje takav dijalog ima za svoju svrhu. Čini se da je to specifično dobro ona vrsta razumevanja, koja ima bogatsvo i karakter iskustva. To je razumevanje iskusne osobe, koja nije dogmatična već je otvorena za nova iskustva. Takva osoba razume da je uvek u konkretnoj istorijskoj situaciji, na stanovištu konačnosti, te da ne može sagledati celinu i postići razumevanje koje može dogmatički da upotrebi protiv druge osobe. U tom smislu je razumevanje beskonačni dijalog, jer svi koji učestvuju u njemu moraju prihvatiti da njihova gledišta mogu biti  eventualno osporena. Ako je nekome, pak, stalo samo do toga da zadrži i potvrdi svoje mišljenje, onda tu poziciju ne treba da ugrožava rizičnim učestvovanjem u dijalogu.

Sanja Stepanović