Trougao socijalističke politike

Ovde bismo hteli da razmotrimo zašto u Srbiji nije došlo do razvoja situacije kao u Sloveniji, pre svega s obzirom na marginalni društveni položaj koji zauzima levica. Osim toga, želimo i da ukažemo na određene promene koje se na levici trenutno odvijaju, a koje su podstaknute upravo iskustvima iz regiona.

Jedno od najvećih pitanja za levicu u Srbiji danas glasi: zašto u uslovima velikog pada životnog standarda najširih slojeva i stanja koje se graniči sa socijalnom katastrofom izostaje bilo koji oblik masovnijeg javnog izražavanja nezadovoljstva? To pitanje se posebno nameće s obzirom na činjenicu da je upravo slična socijalna situacija u regionu izazvala različite vrste previranja, javnog otpora i zahteva za promenom. Ti izrazi nezadovoljstva nisu uvek bili artikulisani sa levih političkih pozicija. Međutim, u onim slučajevima u kojima je levica uspela da prevaziđe svoj marginalni društveni položaj i dospe u javni prostor, to se očigledno dogodilo zahvaljujući pomenutim pokretima. Možda je najbolji primer toga ono što se dogodilo u Sloveniji. Spontane ulične demonstracije nalik onima širom sveta su u slovenačkom javnom prostoru napravile mesta za Inicijativu za demokratski socijalizam, koja danas predstavlja najrelevantniju radikalno levu političku formaciju na prostoru bivše Jugoslavije. Govoriti o kapitalizmu kao uzroku aktuelnih problema i socijalizmu kao mogućoj alternativi danas u Sloveniji više ne predstavlja nešto što se tek tako može otpisati kao nerealno i utopijsko. Ovde bismo hteli da razmotrimo zašto u Srbiji nije došlo do sličnog razvoja situacije, pre svega s obzirom na marginalni društveni položaj koji zauzima levica. Osim toga, želimo i da ukažemo na određene promene koje se na levici trenutno odvijaju, a koje su podstaknute upravo iskustvima iz regiona.

Levica delovala haotično

Način na koji je levica u Srbiji delovala tokom poslednje decenije je bio haotičan, fragmentiran i bez jasnog plana. U toj raznolikosti se mogu izdvojiti neki dominantni aspekti koji su onemogućavali prevazilaženje pomenutog stanja. Pre svega, društvene pojave su se često posmatrale izolovano i izvan svog nužnog istorijskog konteksta. Primera radi, nacionalizam se se u krugovima koji su se smatrali levim isu-više često shvatao i osuđivao kao izraz „balkanskog primitivizma“, umesto da se uzmu u obzir materijalni preduslovi njegovog nastanka i njegove reprodukcije. Onda kada je i bilo pokušaja da se ti fenomeni stave u kontekst, dolazilo je do preteranog zaoštravanja u kome se zanemaruje sve ono što protivreči tezi koja se zastupa. Sve je to, na širem planu, zadalo okvir u kome se politička delatnost levih grupa shvatala kao politika jednog pitanja. One su se, skoro isključivo bavile jednim pitanjem, odvojenim od svih ostalih, pri čemu se veza sa širim kontekstom svodila samo na površno ukazivanje da je dati problem samo jedan od problema koje stvara kapitalizam kao sistem. Danas se, međutim, čini da ograničenja takvog načina rada postaju očigledna. Na levici postoji spremnost da se priznaju neuspesi dosadašnjeg rada, kao i volja da se iskustva levice iz regiona upotrebe za analizu i pronalaženje uzroka tih neuspeha, što bi u krajnjoj liniji trebalo da odvede njihovom prevazilaženju.

U pokušaju da se napusti način rada koji je prethodno opisan, različiti akteri na levici su se prvenstveno usmerili na tri pitanja: prisustvo u medijskoj javnosti, stvaranje čvrste infrastrukturne osnove i odnos prema društvenim pokretima. U pogledu prvog pitanja, pojavljuje se izbor između pokušaja da se stvore sopstveni mediji ili, nasuprot tome, pokušaja da se deluje unutar već postojećih, pri čemu je izazov na koji bi način, u kontekstu vladajućih pogleda na društvo i njegove probleme, levica mogla da svoj radikalni pogled na stvari učini uverljivim i realističnim. Kada se radi o infrastrukturnim pitanjima, situacija je slična: da li učestvovati u nekim od već postojećih organizacija koje su, bar načelno, otvorene za levicu ili raditi na izgradnji svojih organizacija, gde se postavlja pitanje kakve bi one trebalo da budu. Složen problem koji se ovde javlja se tiče toga kako obezbediti kontinuitet i materijalnu reprodukciju levice, u okolnostima teškog i prekarnog socijalnog položaja levih aktivista koji su prinuđeni da odvoje veliki deo vremena za rad koji nije politički.

Milena Pavlović Barili Kompozicija, 1938.

Naposletku, kao što je već i rečeno, odnos prema društve-nim pokretima predstavlja bitan aspekt, jer su ti pokreti važan element leve politike. Glavno pitanje koje se postavlja pred levicu u Srbiji jeste zašto se oni nisu još uvek pojavili i na koji način će biti artikulisani onda kada se pojave. Međutim, nije poenta u tome da samo dođe do takvih pokreta, s obzirom da su po svojoj prirodu nestalni i labavi, već da se prema njima uspostavi odnos koji će omogućiti napredak levice kao političke snage. Takvo povezivanje je u krajnjoj liniji jedini način da ti pokreti ostvare trajan politički uticaj.

Delovi organske celine

Iako su ove stavke same po sebi važne, postoji jedan bitan element koji se zanemaruje. On se tiče njihove povezanosti: da bi mogle da utiču na efikasnost i omoguće levici da uđe u politički prostor i u njemu uspešno deluje, trebalo bi ih posmatrati kao delove organske celine. Uzmimo, na primer, tip leve politike koji bi se fokusirao samo na prisustvo u medijskoj javnosti. Čak i ako bi javnost bila spremna da čuje stav levice po aktuelnim političkim pitanjima, ukoliko bi leva grupa koja bi dobila priliku da se oglasi na taj način ostala svedena samo na ovu vrstu aktivnosti, teško da bi mogla da ostvari kontinuitet i zadobije veću političku moć. Ona bi tako postala samo jedna od mogućih „kritičkih perpektiva“. Ostajući u ovom okviru, ona bi, sa jedne strane, uskoro počela da se pokorava dinamici samih medija. To znači da bi bila lišena mogućnosti da bira pitanja po kojima se oglašava i da zaobiđe ona u vezi s kojima nije u položaju da razvije odlučnu ili učinkovitu poziciju. U pokušaju da ostane zanimljiva medijima, samo uz pomoć sredstava medijske borbe, takođe bi morala da se podredi logici spektakularizacije koja vlada u medijskom prostoru, pa bi sopstvena stanovišta po mnogim pitanjima morala da iznosi isključivo na način koji bi dovoljno zanimljiv i prilagođen formi medijskog izveštavanja i predstavljanja. Napokon, u slučaju ostajanja u ovim okvirima, stvarna politička moć koju bi ona mogla da zadobije (čak i da je uspešna u ovom tipu borbe) bi ostala krajnje ograničena i nefunkcionalna jer su eksplicitni politički pozivi neprihvatljivi s obzirom na „neutralnu“ medijsku formu. Ta vrsta ograničenja i prinude koju mediji nameću bi se mogla prevazići upravo kroz spremnost levice da gradi i odnos sa društvenim pokretima, koristeći se u tome onim arti-kulacijama koje je unela u javni prostor medijskom borbom. Isto tako, pritisak da se bude spektakularan, kao i ideja da je medijski kontinuitet jedini mogući tip kontinuiteta, mogu se prevazići uvidom da je nužan, a ponekad čak i dovoljan, infrastukturni kontinuitet i da se na njega može osloniti onda kada problemi u medijskom prostoru levici ne idu na ruku.

Sa druge strane, levica koja bi se svela na čisto infrastukturni razvoj bi imala podjednako velike probleme. Najbolja ilustracija ovog pristupa su ostaci starih komunističkih partija i njihovi podmlaci koji još iz vremena socijalizma čuvaju određenu infrastrukturu, materijalne kapacitete i socijalni kapital. Ipak, ove grupe često u potpunosti zanemaruju sve ono o čemu bi trebalo voditi računa da bi se napravio medijski proboj ili da bi se uspešno povezali sa aktuelnim oblicima protesta i borbe. Ostajući neosetljivi na posebnosti savremenog oblika dominantne ideologije i medijske borbe, kao i specifične načine delovanja novih društvenih pokreta (kao i tipove povoda i problema koji im stoje u osnovi), ove grupe ne mogu da izađu iz svojih institucionalnih čaura. S obzirom da više drže do etabliranih pozicija pojedinaca i samog tipa hijerarhijske strukture naredbi, one ostaju potpuno izvan vidokruga aktuelnih ideoloških borbi i aktivnosti pokreta. Napokon, uzmimo u obzir i levu politiku koja bi bila (skoro) isključivo okrenuta društvenim pokretima. Taj tip politike je naročito prisutan od početka veka, u svetu više nego kod nas, a odnosi se na spontane i samoorganizovane pokrete koji iskrsavaju kada se pojavi veliki i vidljiv društveni problem. Naravno, osnovni instinkt ovakve politike je ispravan: leva politika koja bi se svela samo na izgradnju infrastrukture i medijske strategije bi lako mogla da završi kao još jedna nekritička i građanska politika, potpuno odvojno od “stvarnih ljudi i njihovih problema“. Ipak, što je sve očiglednije, ova vrsta borbe ostaje sama po sebi strukturno ograničena, tako da se njeno pojavljivanje i odumiranje može ponavljati mnogo puta, a da ne dođe do bilo kakve bitne društvene promene. Prvo, ovakva kretanja se često artikulišu ideologijom koja je na minimalnoj udaljenosti od dominantne, što za posledicu ima to da politički zahtevi ostaju loše postavljeni i usmereni na (vidljive) posledice umesto na uzroke. Uzmimo samo u obzir veliku ideološku bliskost između antikorupcijskih zahteva pokreta „99%“ i borbe protiv korupcije koju vodi trenutna vlada. Drugi problem ove vrste pokreta, ukoliko ostanu zat-voreni u svoje početne koordinate, tiče se jakog diskontinuiteta. Nepostojanje odgovarajuće infrastrukture ili čak bilo kakve infrastrukture, unutar koje bi se ova vrsta kritike i alternativnih društvenih predloga mogla razvijati i unutar koje bi se mogli izvući zaključci iz pretrpljenih poraza, lako vode do obeshrabrivanja tim porazima, ukoliko uopšte i uspeju da formulišu svoj cilj. Same leve grupe (koje, dakle, podrazumevaju bar minimum infrastrukturne i ideološke određenosti) koje se isključivo oslanjaju na ovakva kretanja, najčešće bivaju svedene na površan pamfletski propagandni rad koji se ili zaodeva u banalan i apstraktan poziv na „revoluciju“ ili pristaje na ideološku artikulaciju samih pokreta koja je, kao što smo rekli, samo minimalno distancirana od dominantne ideologije, a nije isključena ni mešavina ta dva. Na or-ganizacionom planu, takvi akteri se uglavnom kreću između „čistunstva“ prema kom se pripadnici protesta tretiraju kao nepodobni za članstvo u samim organizacijama i neke vrste fetišizma direktne demokratije, u kojem se sa usvajanjem ovog načina odlučivanja pristaje i na spontanu ideologiju pokreta.

Princip ideološke osetljivosti

Na taj način, odsustvo nekog od ovih elemenata temeljno ograničava levu politiku kako u pogledu kontinuiteta koji bi mogla da uspostavi, tako i u pogledu tipa i količine političke moći koju bi mogla da zadobije. Da bi se razumela povezanost i sadejstvo elemenata o kojima govorimo, možda bi bilo bolje razmišljati o njima pre kao o principima, nego kao o elementima. Tako bismo umesto prisustva u medijskoj javnosti kao jednog od elemenata leve politike mogli da govorimo o principu ideološke osetljivosti koji bi trebalo da je prožima sve njene prakse. Ideološka osetljivost, shvaćena kao princip, morala bi onda da važi i u slučaju druga dva elementa. Upravo u izgradnji infrastrukture i u intervenisanju u konkretne pokrete, ideološka osetljivost igra odlučujuću ulogu. Samo ukoliko levica uzima u obzir specifičnu ideološku određenost postojećih pokreta, njihovu blizinu dominantnoj ideologiji i slično, ona može da stekne predstavu o realnom manevarskom prostoru i mogućnosima koje joj se otvaraju. Isto tako, infrastruktura koju bi ona trebalo da konstruiše mora da bude promišljena uzimajući u obzir ideološke pozicije.

Milena Pavlović Barili Nadrealistička kompozicija, 1933.

Sami konvencionalni oblici građanske politike poput partija i NVO-a nose određena ideološka ograničenja i specifičnosti s obzirom na prirodu leve ideologije. Tako, na primer, mogućnost da se u parlamentarnom delovanju uvede problematizacija kapitalizma podrazumeva, sa jedne strane, sposobnost da se na stvaran način pokaže kako profitno orijentisane ekonomije stvaraju sve one probleme koje ostali političari pokušavaju da reše upravo se trudeći da tu ekonomiju vrate u život. S druge strane, ne sme se izgubiti iz vida da sam rast ideološkog manevarskog prostora u mainstream politici nužno podrazumeva sposobnost levice da proizvede vanparlamentarni pritisak. Sami argumenti nisu dovoljni. Situacija nije ništa bolja ni kada govorimo o NVO-ovima, jer oni kao organizacije koje su po definciji zadužene za harmonizaciju gra-đanskog društva teško mogu da podnesu političku praksu koja za cilj ima intenziviranje društvenog, odnosno klasnog sukoba.

Zatim, umesto uslova (postojanja) infrastrukturne osnove, mogli bismo da govorimo o principu održavanja kontinuiteta. Jedino imajući ovaj kontinuitet u vidu, levica je u poziciji da na produktivan način postavi svoju medijsku strategiju i ispravan odnos sa postojećim pokretima. Kao što smo već rekli, sama medijska dinamika i potencijalna opasnost da se upadne u spektakularizam bi se mogla izbeći imajući u vidu da kontinuitet leve politike nije puki neprekinuti kontinuitet medijskog prisustva. Naprotiv, on može u određenim trenucima da postoji i kada problemi koji se u medijskom prostoru pojavljuju kao aktuelni predstavljaju teren koji ne ide na ruku levici u datom trenutku. Isto tako, taj kontinuitet i sagledavanje materijalnih (i ideoloških) preduslova potrebnih da se on ostvari omogućavaju levici da uoči koliko aktivno i na koji način bi trebalo da se postavi prema aktuelnim akcijama.

Korišćenje društvenih mreža

Napokon, umesto o odnosu sa društvenim pokretima, mogli bismo da govorimo o težnji levice da se ne svede na ograničenja i podelu aktivnosti unutar građanske politike. Kada to uzmemo u obzir, jasno je da njena medijska taktika ne mora da se svodi na rad sa konvencionalnim medijima i postojeće oblike informisanja. Javlja se potreba da se iskoriste drugi postojeći tipovi društvenih veza, poput društvenih mreža i nezavisnih medija. Levica mora da računa na njih, uz svest o tome da i ovi oblici predstavljanja mogu da budu ograničeni nekim tipom građanskih okvira. Isto tako, i sama infrastruktura koju bi levica trebalo da konstruiše ne bi smela da se svede na građansku partiju ili NVO, već bi trebalo da podrazumeva neku vrstu infrastrukturnog okvira u kom će se članovi povezivati i van uobičajenog načina rada građanskih partija ili aktivista fokusiranih na pojedinačne probleme. Naravno, tu se tek postavlja pitanje kako da razumemo političnost jednom kada napustimo definisani okvir građanske politike. Podjednako pogrešno koliko i samo pristajanje na ovaj okvir jeste i shvatanje nekih grupa na levici da je sve čime se njihovi pripadnici bave u nekoj meri politički čin. Tako, na primer, vidimo kako sadržaj levih ideja i leva estetika često sačinjava deo aktuelne mode i stila, kao kada se „revolucija“ pojavljuje kao odrednica ili tema velikih muzičkih festivala ili pozorišta. Iako leva intervencija u kulturi i umetnosti nije nemoguća, ograničenja u pomenutim slučajevima su čak daleko veća nego u samoj građanskoj politici. Osim toga, postoji i opasnost da izbegavanje okvira građanske politike odvede u levičarstvo kao stil i subkulturu. U tom slučaju je građanska politika zamenjena depolitizovanim aspektom građanskog života u kom promišljeni politički rad uopšte i nije moguć. Kada se ove prakse pojave među grupama koje pretenduju na takav rad, onda one nužno služe da se teška pitanja negrađanske politike uopšte i ne postave. Radi ilustracije prethodno iznesenih postavki, uzmimo primer studentske blokade 2011. u Beogradu. Za početak, samo blokiranje fakulteta podrazumeva nesvesnu pretpostavku da se mora izaći iz okvira konvencionalne građanske politike i da se mora zasutaviti društvena reprodukcija. Kao što se i moglo očekivati, ovaj gest je privukao određenu pažnju. Međutim, studentski pokret je ubrzo počeo da se iscrpljuje i blokada je morala da se prekine bez ikakvih dobitaka. Teško je oteti se utisku da su dva temeljna problema ove borbe bili nedostatak infrastrukturnog kontinuiteta i ideološka neosetljivost. Sa jedne strane, propuštena je mogućnost da studentski pokret na prethodnim izborima za studentski parlament odnese pobedu i da parlament transformiše u direktno demokratsko telo koje bi počelo sa radom mnogo pre blokade. To je dovelo do toga da plenum koji je tokom blokade funkcionisao, zbog neiskustva učesnika, često bude neefikasan u obavljanju svoje funkcije. Sa druge strane, čak i da je preuzimanje parlamenta bilo nemoguće, studenti na fakultetu su mogli da organizuju neku vrstu paralelne formacije kroz koju bi se obučavali i pripremali za borbu. To se nije dogodilo jer umesto da se bave ovom vrstom rada na stvaranju infrastrukture oni su često bili spremniji da vode ideološke sukobe oko fiktivnih pitanja koja proističu iz ideoloških pozicija na koje su se nepotrebno obavezali. Umesto da se o realnim problemima i dilemama poput one koja se tiče preuzimanja studenskog parlamenta razmišlja polazeći od stvarnih okvira u kojima se oni nalaze i da se oni posmatraju taktički, razvio se običaj da se konkretan predlog koji određena grupa iznese pripiše nekakvoj apstraktnoj političkoj ideji koju ta grupa zastupa. Taktička važnost s obzirom na predstojeću konkretnu borbu u blokadi je bila potpuno ignorisana, a konkretna rešenja za praktična pitanja su posmatrana kao deo nekakvih tvrdih ideoloških agendi. Tako je na primer, pitanje o preuzimanju i transformisanju studentskog paralmenta u direktno demokratsko telo, posmatrano iz vizure problema da li bi progresivni pokreti vlast trebalo da odbijaju ili da je preuzmu. Neiskustvo učesnika i fiktivnost ideoloških sporova je dovela do toga da plenum tokom same blokade često bude neefikasan u obavljanju svoje funkcije. Umesto da se plenum kao infrastukturna osnova posmatra kao funkcionalni deo celine studentske borbe, on je često postajao svrha za sebe i trošio dragocenu energiju učesnika.

Izostala ideološka strategija

Napokon, ideološka strategija i shvatanje odnosa između građanske i negrađanske politike su potpuno izostali u samoj blokadi. Sa jedne strane, nije shvaćeno da borba za besplatno ili bar jeftinije obrazovanje u stvari nužno podrazumeva precizan zahtev za promenom Zakona o visokom obrazovanju i zahtev za izmenom u državnom budžetu. Zbog toga nije ni došlo do analize šta je sve potrebno da bi se to postiglo i studenti u blokadi su se skoro u potpunosti sveli na očekivanje da će one instance državne vlasti koje o ovom odlučuju same doći do njih. Zato je providna igra prebacivanja odgovornosti između univerzieta i ministarstva sa kojom se studentski pokret svaki put sretao, bila dovoljna da učini da studenti ostanu dezorijentisani i neartikulisani u svom zahtevu. Takođe, dok smo bili svedoci svega ovoga, mogli smo da čujemo kako neki govore o tome da se „besplatno obrazovanje i ne može dobiti bez socijalne revolucije“. Istovremeno, u pokušaju da iskoriste medijsku pažnju koju su privukli, studenti su spontano usvojili ideološku taktiku prema kojoj je trebalo da se iskoriste napadi na njih kao napadi „fašista“ i da se na taj način na svoju stranu pridobiju različite društvene grupe zainteresovane za ovo pitanje. Ova vrsta spektakularizma nije mogla da prođe između ostalog i zbog toga što srpska javnost i sama nije zainteresovana za ovu vrstu problematike koja ostaje potpuno prepuštena malobrojnim NVO-ovima. To ne znači da nije bilo objektivnog osnova da se tako nešto tvrdi i da su govoreći o fašistima studenti pokušali nekoga da obmanu, već o tome da se od različitih medijskih i ideoloških taktika za koje ima osnova izabere ona koja bi mogla da učini borbu najvidljivijom i najrazumljivijom. Umesto da se artikuliše realan zahtev za izmenom zakona i budžeta i da ideološka strategija podrazumeva da se uzme u obzir faktička dinamika javnog prostora, tako da se poruka prenese što jasnije, stvar se prenosila na neki, po pretpostavci, za javnost interesantniji teren. Pozivanje na antifašizam očigledno nije povećalo komunikativnu moć pokreta u smislu koji je relevantan za ostvarenje studentskih zahteva, i to samo pokazuje da analiza ideološkog polja i za javnost relevantnih podela nije bila dobra. Naravno, odsustvo preciznog zahteva i razrađene argumentacije je onemogućilo da se o ovome uopšte i razmišlja.

Utisak opšte nemoći

Zbog iscrpljenosti i utiska opšte nemoći, učesnici u studentskoj jeseni 2011, po okončanju blokade očigledno nisu bili u stanju da se upuste u ozbiljniju analizu svega što se dogodilo. Toliko potreban kontinuitet je izostao zbog nekoliko problema o koji su ovde pomenuti. Sa jedne strane, studenti su bili prinuđeni da se okrenu studijama jer je vreme utrošeno u proteste dovelo u opasnost njhovu mogućnost da polože ispite, zadrže stipendije i pravo na studenske domove i samim tim, da se reprodukuju kao studenti. Sa druge strane, sve pomenute razlike u shvatanju same borbe su rezultirale u tome da se zajednički karakter borbe skoro u potpunosti izgubi. Napokon, sama priroda ove vrste protesta nije išla na ruku pokušaju da se nastavi sa radom: kao i u slučaju drugih uličnih protesta koji su prepušteni sami sebi, studenski protest je ubrzo posle dostizanja svog vrhunca vrlo brzo potpuno zamro.

Milena Pavlović Barili Slikarka sa strelcem, 1937.

Imajući sve to u vidu, postavlja se pitanje na koji način povezati spontanost pokreta poput blokade sa organizovanošću potrebnom da bi se, sa jedne strane, dostigao nivo ideološke osetljivosti koja bi učinila zahteve razumljivim u široj javnosti, a sa druge strane, stvorili infrastrukturni uslovi koji obezbeđuju kontinuitet. Ovo je svakako jedno od centralnih pitanja levice u sadašnjoj situaciji. Čak i ako u ovom trenutku u Srbiji ne nailazimo na dovoljno masovne oblike uličnih pokreta, trebalo bi da nam bude jasno da teška socijalna situacija i otežano preživljavanje otvaraju prostor za njih i da će oni u nekom trenutku skoro izvesno iskrsnuti. To u svakom slučaju jeste za levicu najvažnija politička situacija i ona bi o njoj trebalo unapred da razmišlja. Tako dolazimo do čitavog niza aspekata o kojima bi trebalo misliti polazeći od toga koliko dugo će trajati, preko toga da li će uspeti da se šire, pa sve do toga koliko će biti učinkoviti s obzirom na zahteve koje pred sebe budu postavili.

Na pomenuto pitanje se neretko daje jedan odgovor koji se prividno oslanja povezane principe o kojima je ovde bilo reči. Govori se o tome kako između spontanosti i ulične prakse sa jedne strane i organizacije i ideološke artikulacije sa druge mora da se uspostavi nekakav „dijalektički odnos“. Dijalektički odnos ovde u stvari znači da bi trebalo da dođe do neke vrste jedinstva u kome će jednostranost svakog od pristupa biti prevaziđena. Međutim, ovaj odgovor je krajnje problematičan jer on zaobilazi pitanje koje bi tek trebalo postaviti. On zapravo vodi dvema vrlo problematičnim i zavodljivim predstavama o političkom delovanju. Sa jedne strane, on vodi predstavi o intelektualcima, unapred ideološki osvešćenim osobama koje bi samo trebalo da objasne ljudima da su problemi koje oni imaju u stvari problemi sa kapitalizmom. U tom procesu u kom se intelektualci pridružuju već postojećim pokretima, deluje kao da će pokreti dobiti ideološki promišljenu artikulaciju, a intelektualci će spoznati stvarne probleme i načine praktičnog delovanja koji su im nedostupni u akademskom životu u kom učestvuju. Sa druge strane, isto tako infrastrukturna manjkavost postojećih pokreta bi trebalo da se prevaziđe nekom vrstom spontanog organizovanja u kome će se uvesti direktno-demokratske forme poput plenuma što bi trebalo da omogući stvaranje kontinuiteta koji je potreban, i osigurati infrastrukturni kontinuitet koji je potreban. Obe ove predstave su pogrešne jer ne uzimaju u obzir vreme. Unutar njih, „jedinstvo“ se zamišlja kao nešto što će se dogoditi u trenutku, tako da će prethodno odsutni intelektualci i prethodno odsutne infrastrukture u trenutnom kontaktu sa spontanim pokretima postati funkcionalni. To nije moguće. Problem je u tome što nešto ne može da postane funkcionalno u trenutku u kada to bude potrebno jer se pojavio socijalni pokret, ako je prethodno bilo odsutno. Ukoliko nikakva dosledna opozicija dominantnoj ideologiji nije već prethodno razvijena i postala (bar minimalno) javno i medijski vidljiva, sva je verovatnoća da će se postojeći pokreti postaviti na način koji nije temeljno suprotstavljen objašnjenju za postojeće društvene probleme koje je dato unutar dominantne ideologije. Zbog toga ovi pokreti neretko staju na poziciju nekakvog doslednijeg i poštenijeg sprovođenja onoga što je politička opcija koja je došla na vlast samo obećavala. Ta zamka se ne izbegava ni onda kada se kaže kako bi sami ljudi umesto političara trebalo ovo da učine. Sa druge strane, ovaj problem ne može da se reši ni ako se u tom trenutku uvede direktno-demokratska struktura odlučivanja. Ako su uverenja bliska vladajućoj idelogiji dominantna, neposredna demokratija će samo biti procedura putem koje će ona biti usvojena kao formalne odluke. Često smo imali prilike da vidimo kako se potom ovi zahtevi za prividnom promenom, u kojima stvarni problemi nisu ni identifikovani, usvajaju od strane vlasti. Tada se pokreti uglavnom raspuštaju i čeka se da se vidi da li je izvršeni pritisak pomogao i prekida se sa političkom praksom. Ukoliko bi nasuprot tome sami pokreti nekako preuzeli vlast u želji da zamene korumpirane političare, način na koji su oni prethodno artikulisali probleme sa kojima žele da izađu na kraj bi verovatno bio nedovoljan jer bi kapitalistički proizvodni odnosi koji predstavljaju stvaran uzrok u tom slučaju ostali manje više netaknuti. Da bi se sve to izbeglo, često se govori o intelektualcima koji bi pomoću argumenata mogli da ukažu „masi“ u čemu je „zapravo“ problem, da joj učine stvar razumljivom kao i da joj predlože neke temeljnije zahteve. Međutim, kao ni same parole, ni argumenti u tom trenutku neće biti dovoljni. Stvar je u pretpostavkama, i polazeći od pretpostavki od kojih se polazi u protestu u koji se već ušlo, kada se drugačije razumevanje društvenih problema još uvek uopšte nije pojavilo, nikakvi argumenti izneseni u neposrednom pokretu neće moći da učine da se te pretpostavke napuste. To je tako jer i ovi antikapitalistički argumenti polaze od određenih pretpostavki, a ove pretpostavke su u tom trenutku daleko od svake samorazumljivosti.

Objasniti stanje društva

Zato se pravo pitanje, koje bi na ovaj način ostalo nepostavljeno, u stvari tiče načina na koji ove pretpostavke kritike kapitalizma i klasne borbe postaju (od samog nastanka nekog određenog pokreta) prijemčive, razumljive i prisutne nakon čega bi direktno demokratske strukture u njima mogle da počnu da funkcionišu i održavaju kontinuitet borbe. Ne postoji, a verovatno i nije moguće dati odgovor na koji način bi se to izvesno moglo dogoditi. Teorija ništa ne garantuje. Pa ipak, verujemo da postoje dve stvari koje se ovde mogu istaći. Sa jedne strane, gubitak poverenja u pretpostavke koje nudi dominatna ideologija neće doći samo na osnovu argumenata onih koji vide da su one prividne, već samo onda kada postojeći pokreti, ne uspevajući da primoraju političke strukture da nađu način da prevaziđu socijalnu katastrofu, osete da je uzrok nepromenjenog stanja u stvari u samim tim pretpostavkama. Istovremeno, sa daljim produbljivanem neizdrživog stanja, sama dominantna ideologija će početi da gubi svoj legitimacioni potencijal i otvaraće se prostor da distanca i kritika koju u odnosu na nju bude mogla da se pojavi u pokretima postane sve veća. Sve ovo neće biti dovoljno i ukoliko se ne ispuni drugi podjednako važan uslov. Taj drugi uslov se sastoji u tome da se levica razvija ideološki i infrastrukturno unapred i odvojeno od ovih samih pokreta. To ne znači da ona treba da ih ignoriše ili da u potpunosti digne ruke od njih, već samo da ona ne sme da dopusti da postane rob prinude stalnog traženja načina da se sa njima ujedini pod bilo kojim uslovima. Umesto toga, ona bi morala da razvija svoju infrastrukturu makar i zatvorenog tipa, odvojeno i mimo pokreta, sve dok joj ovi ostaju ideološki daleki, i da pokuša da u javnom medijskom prostoru što preciznije artikuliše svoje objašnjenje stanja u kom se društvo nalazi. Samo ukoliko ovo objašnjenje već unapred bude postojalo, slabljenje dominantne ideologije, i svest o tome da su pretpostavke koje stoje u osnovi dotadašnjih shvatanja unutar samih pokreta nedovoljne, bi mogli da odvedu tome da se antikapitalističke pretpostavke zapravo usvoje. Posle toga bi direktno demokratska forma mogla da počne da stvara kontinuitet i raspravu o načinima na koje bi kapitalističko društvo na periferiji kapitalizma kakvo je naše zapravo moglo da napreduje na kraći i duži rok i kako da se ti načini i sprovedu.

Vuk Vuković
Aleksandar Stojanović