IMA LI LEVICE U SRBIJI?^*

Bez upuštanja u procenu verodostojnosti identiteta raznih deklarisanih levica, u ovom tekstu se razmatra njen udeo u konkretnim istorijskim zbivanjima. Najpre je reč o dugom i nedovršenom formativnom procesu koji traje više od dva veka. Potom se ispituje osobeno praktikovanje ljudskih prava skladno strukturama predmodernog doba, u prvom redu razdoblja feudalizma. U trećem delu ukazuje se na značaj solidnog znanja o vezama između različitih emancipatorskih ideja i praksi, uprkos nasilnom doktrinarnom sortiranju aktera i njihovih ideja i ideologija.

Nebojša Popov

Ključne reči: sloboda, svojina, ustavna demokratija.

Ako bismo računali pojedinačne izjave o ličnim uverenjima i grupne izjave o političkom usmerenju, reklo bi se da u Srbiji ima podosta levice. To je, dabome, samo utisak. Ukoliko nas, pak, zanima udeo levice u konkretnim zbivanjima, trebalo bi da znamo znatno više od pukog prebrojavanja. Možemo, takođe, pomenuti i jedno opšte mesto, da se nalazimo u nekom haotičnom stanju, a da i ne pokušamo da proniknemo u to kako je ono proizvedeno. Postoje i očekivanja da se povinujemo modi postmoderne da se izbegavaju „veliki narativi“, pa da se batrgamo u izolovanim fragmentima istorije. Ako svemu tome odolimo, rizikujemo bezobalno nizanje dramatičnih prizora nastajanja sadašnjeg stanja kroz burne sukobe, ratove i tranziciju s kraja XX i početka XXI veka; ovo zahteva mnogo truda, vremena i prostora, što premašuje mogućnosti jednog ograničenog analitičkog ogleda koji želim da priložim javnom dijalogu.
Pokušaću da, na osnovu dužeg „posmatranja s učestvovanjem“ i korišćenja određene literature, izložim jedno viđenje mesta levice u stvaranju, reprodukovanju i eventualnom raspletu haotičnog stanja na što sažetiji način, prepuštajući podrobniju argumentaciju razmatranjima koja bi sledila.

Pođemo li od sadašnjeg stanja pa krenemo, poput raka, u raznim pravcima, suočavamo se sa dugim i nedovršenim formativnim procesom oblikovanja Srbije modernog doba u kojem sudeluju razni domaći i strani akteri, uključiv i razne vrste levice. U tom procesu se prepliću uobičajene, ali i neobične ideje i ideologije modernog doba – prosvećenosti, liberalizma, socijalizma, kao i raznih struja tradicionalizma. U tome, kako ćemo dalje videti, neki uobičajeni pojmovi stiču osobena značenja, u sklopu nekakvog naročitog puta (Sonderweg). Najzad, otvara se pitanje koliko su razni istorijski trendovi artikulisani i sublimirani u nacionalnoj kulturi da bi se uopšte moglo valjano raspravljati o alternativi sadašnjem stanju.

Rastegljivo formativno razdoblje

U protekla dva veka Srbija je skoro polovinu vremena išla svojim putem a drugu polovinu je delila sudbinu Jugoslavije. A kada su se iz Jugoslavije izdvojile druge države, Srbija se obrela kao ostatak zajedničke države, suočena s otvorenim pitanjem o svom ustrojstvu. Put k izlasku iz haotičnosti, kako je pokazalo jedno novije ispitivanje javnog mnenja (2011–2012), prema mišljenju većine ispitanih građana i „političke elite“ vodi preko donošenja novog ustava (Jelinčić i Ilić, 2013: 10). Među pokretačima javne rasprave je i profesor filozofije Aleksandar Molnar koji konstatuje da u Srbiji postoji „stanje permanentne neustavnosti“, te da je preko potrebna „rehabilitacija ustavnosti“ (Molnar, 2013: 10–24). Takva ocena nije samo prigodna, već počiva na opsežnom istraživanju istog autora izloženom u više knjiga, u kojima je, između ostalog, ukazao na razliku između građanskih revolucija koje su ishodile konstitucijom ustavne demokratije i cikličnih revolucija fašizma, nacizma i boljševizma koje proizvode neprekidne, cirkularne revolucionarne zaokrete (Molnar, 2001, 2002).

Milena Pavlović Barili Enigmatska kompozicija, 1932.

Ustav, kao temeljni akt jedne zajednice ne utvrđuje samo uređenje države već i osnove privrede i društva, u prvom redu svojinske odnose. U tom pogledu je bitna opaska profesora ekonomije Ljubomira Madžara koji konstatuje da je sadašnji Ustav (iz 2006) načinio krupan korak kojim je uklonjena društvena svojina, kao temelj starog poretka, ali da to nije urađeno dovoljno radikalno, tako da su pretekli žilavi tragovi „egalitarnog sindroma“ (Madžar, 2013: 35). I profesor Molnar smatra važnim uklanjanje, kako on veli, floskule društvene svojine i socijalističkog samoupravljanja, ali uočava da se „realno nastavilo reprodukovanje partokratske političke ekonomije u skrućenom i stagnantnom društvu i u monopolizovanoj i autarhičnoj privredi“ (40). Autor zaključuje da „Ustav u Srbiji nikada nije bio ’društveni ugovor’ kojim bi građani sami uspostavili konstituciju slobode kroz postupak pozitiviranja vlastitih jusnaturalističkih shvatanja ljudskih prava“ (81). Zasuti vrcanjem raznih teorijskih i istorijskih tema iz sintagme „konstitucija slobode“, umesto da hitamo ispitivanju realnih mogućnosti da se tako nešto postigne u Srbiji danas, prisetimo se da su vrhovi vlasti s vremena na vreme proklamovali velike zaokrete, skloni da svoje skupove i gestove proglase za epohalne događaje.

Jedan takav čin priredila je Demokratska opozicija Srbije (DOS) uoči izbora 2000. spektakularnom promocijom simuliranog ugovora s narodom. Tim „papirom“ obećan je diskontinuitet s Miloševićevim režimom, koji će se postići, pre svega, donošenjem novog ustava. Odlaganje ispunjenja obećanja pravdano je nepovoljnim trenucima i složenom procedurom.

Povremene inicijative, primerice iz kruga saradnika lista Republika, nailazile su na slab ili nikakav odjek. Iznenada, bukvalno preko noći, donet je, 2006, Mitrovdanski ustav, mada ni samim poslanicima a kamoli široj javnosti nije bio poznat sadržaj teksta. Ostavljajući po strani razne bizarnosti, pomenimo samo dve stvari. U ovom aktu je, kako smo to već citirali, naprosto izbrisana društvena svojina bez ikakvog obrazloženja, a preambulom je proklamovano da je Kosovo zauvek deo Srbije, za šta se smatra da je dovoljno reći da je to odraz najdubljih nacionalnih osećanja, za šta, kao, nije ni potrebno racionalno objašnjenje. Umesto ustavnog diskontinuiteta, sve primetniji je ideološki kontinuitet. Nekada najborbeniji liberalni deo DOS-a, Demokratska stranka Srbije, koja je najviše i najduže pominjala donošenje novog ustava, postala ja glavna snaga nacionalne metafizike, okosnica reprodukcije aparata vlasti starog režima, i glavni protagonista rascepa u DOS-u, i inače labavoj koaliciji 18 stranaka.

Milena Pavlović Barili Autoportret sa velom, 1939.

Protekom vremena sve manje su primetne faktičke razlike između starog i novog režima. Izvesno vreme se činilo da Zoran Đinđić, kao predsednik Demokratske stranke i predsednik Vlade Srbije, pokreće izvesne reforme, ali se i to brzo izjalovilo. Glavne sporne teme bile su odgovornost za rat i ratne zločine i odgovornost za privatizaciju i korupciju. Kada su prestali oružani sukobi, sve snažniji su bili talasi privatizacije, a avet korupcije sve primetnija. Kao inicijator formiranja Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Srbije, premijer Đinđić je, čini se, rešio da prekine vreme ignorancije Saveta, pa je zakazao sastanak za 12. mart u 13 časova, ali je baš u to vreme ubijen prilikom dolaska u zgradu Vlade. Možemo da nagađamo šta bi bilo da nije usmrćen i šta je sve pozadina tog sudski dokazanog zločina, ali je izvesno da je Savet nastavio da prati proces privatizacije, sve dok je bila živa njegova predsednica Verica Barać (preminula 2012), i da je nastavljeno ignorisanje kritičkih uvida i upozorenja, ne samo od strane vlasti nego i od medija (videti Barać i Zlatić, 2004. i 2005. i Barać, 2011). Bez jasnih načela ustrojstva vlasti i nove strukture društva na osnovama jasno definisane svojine, sve izvesnije je obnavljanje patrijarhalne tradicije, pre svega ratne privrede u kojoj se i vlast i imovina uzimaju kao ratni plen. Od tekovina modernog doba preuzeto je ponešto iz retorike o ljudskim pravima i legalizovan je stranački pluralizam i izborna smena vlasti.

U vreme kada se zahuktavalo razaranje Jugoslavije, Milošević koji je, na talasu populizma, već postao neprikosnoveni nacionalni vođa, upinjao se da pribavi legitimitet novom režimu i da, pošto se ustavom legalizuje, potvrdi svoju poziciju i na izborima. A kada je postigao oba cilja, bio je snažno usidren; imao je široko polja da se nosi sa suparnicima i izvan Srbije i u njoj samoj. Tako nešto nije mogao nijedan novi politički vođa. Stoga su, srazmerno rejtingu, zauzimali odgovarajući deo vlasti i dostupne imovine, nalik na podelu vlasti, teritorije i imovine u vreme feudalizma. Za našu temu je važno primetiti da se vođe malih stranaka, među njima i onih koje se deklarišu kao levičarske, ponašaju kao hajkači na birače u korist velikaša iz one najveće. I neke velike stranke se takođe deklarišu kao levičarska (DS je uvažena i kao član Socijalističke internacionale). I SPS, koji baštini ono što se smatra levicom u liku KP, smatra se oličenjem neke levice danas. Podražavajući težnje ka različitim mirenjima, vođe tih stranaka, Tadić i Dačić, ne prezaju ni od izliva sentimentalnosti kada se grle jadajući se da su ostali siročići pokojnih vođa, Miloševića i Đinđića. I ne haju za odgovornost za rat i ratne zločine, niti za posledice privatizacije – masovnu nezaposlenost, siromaštvo i beznađe, što se nikako ne može dovesti u ozbiljnu vezi sa bilo kakvom iole ozbiljnom levicom. Deo naše priče su i neostvarene ustavne inicijative. Tu spada i jedna jedva primećena inicijativa za postavljanje temelja ustavne demokratije u SFRJ. Reč je o inicijativi Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu, osnovanog znatno pre pada Berlinskog zida 1989. godine. Inicijativu je potpisalo više hiljada građana. Predlog je bio da se donese samo jedan amandman na Ustav SFRJ koji bi legalizovao političke slobode i da se slobodnim izborima formira Ustavotvorna skupština koja bi donela novi ustav sa institucijama u kojima bi se pretresale i rešavale sporne stvari, umesto da se sve prepusti nadolazećim talasima nasilja (Popov, 2010). Tadašnji predsednik Skupštine nije bio voljan ni da primi obrazloženje predloga. Bez uvida u sadržaj ove inicijative olakšava se etiketiranje svakog pomena Jugoslavije kao opakog unitarizma ili ne-kakve mutne jugonostalgije.

Za našu temu posebno je važan jedan događaj iz vremena uspona nove levice u čitavom svetu i u našoj zemlji. Raznoraznim interpretacijama šta je stvarno ili prividno htela nova levica prekriven je jedan krupan događaj u Beogradu 3. juna 1968. godine. U večernjim časovima toga dana ispred Rektorata Beogradskog univerziteta okupilo se više hiljada građana koji su protestovali zbog brutalnog gušenja studentskih demonstracija kod Podvožnjaka kroz koji je prolazio put, odnedavno zatrpan, između starog i novog Beograda. Čuli su se i glasovi o potrebi slobodnih izbora. Takav tok zbivanja je prekinut, studenti su „okupirali“ fakultete, njih su okružili policijski kordoni. Tada je Beogradski univerzitet, sa preko 50.000 studenata i oko 10.000 nastavnika, proglasio štrajk, u znak protesta zbog režimskog nasilja. Zahtevano je da se utvrdi ko je odlučio o primeni nasilja i ko je odgovoran za nastali metež. Time se duboko zadire u legitimitet poretka i otvara pitanje o neophodnosti njegove demokratske rekonstrukcije. Prvih dana štrajka, među zahtevima štrajkača bila je i smena šefova gradske, republičke i savezne policije zbog fizičkog nasilja i glavnih urednika beogradskog radija i televizije zbog medijskog nasilja. Razgorevanjem sukoba rastao je pritisak na štrajkače uperen protiv tih konkretnih zahteva pa su i oni sami, većinom glasova, izostavljeni četvrtog dana štrajka. Time je olakšano okončanje štrajka posle prvog govora na televiziji, 9. juna, najmoćnijeg funkcionera poretka, Tita, koji je navodno podržao 90% zahteva, da bi se dve nedelje potom, u drugom govoru, na Kongresu sindikata, 26. juna, okomio na pokretače i aktere pokreta koji su uzdrmali legitimitet samog vrha partije i države. Takvi su žigosani kao ekstremisti s kojim se mora obračunati. Oko toga je trajao sukob narednih sedam godina. Za obračun s njima nisu bile dovoljne postojeće institucije vladajuće partije, njihovi aparati fizičke i ideološke sile i razne transmisije. Udarna snaga bile su vanredne, neformalne grupe – štabovi za obračun s oponentima. Najjači su bili u Zagrebu i Beogradu (Popov, 2008).

Neka mi ovde bude dopuštena jedna lična digresija. Kada sam shvatio kuda stvari kreću, pobunio sam se, iako nisam bio zaposlen na BU (tada sam se na radničkom univerzitetu bavio obrazovanjem radnika). Napisao sam jedan članak pod naslovom „Misterije i histerije“ koji je kao uvodnik objavljen u tada veoma čitanom Studentu. Ukazao sam na zaokret od rešavanja problema k obračunu s onima koji na njega ukazuju. Reagovao sam i emotivno na novi zalet autoritarnog režima uzimajući za moto članka stihove Branka Miljkovića: „Kad narod otkrije istinu kako se postaje velik/Trgovi će ostati bez spomenika.“ Kako je vreme prolazilo postajalo mi je sve jasnije da sam precenio snage koje su pokrenule „Beogradski jun“ (nešto poput „Pariskog maja“) i da je mašinerija poretka sve moćnija jačanjem „kulta ličnosti“. I lično sam doživeo njenu snagu, zabranom tog broja Studenta, hajkom preko medija, pokretanjem krivične istrage i sličnim oblicima represije, ali to ostavljam po strani jer je izvan glavne teme ovog teksta. Verujući u smisao otpora sili, godinu dana potom sam izabran za asistenta za sociologiju na Filozofskom fakultetu, da bi šest godina potom odatle bio izbačen sa još sedmoro kolega zbog famoznog „kvarenja omladine“. Za glavni tok ovog razmatranja važnije je pomenuti da su obe Jugoslavije nastojale da postave temelje države preko Ustavotvorne skupštine i Ustava. Postupak je, na prvi pogled, obećavao demokratski ishod, ali je on izostao. Ustav iz 1921. nije bio rezultat konsenzusa glavnih aktera osnivanja nove države, među kojima nisu bili ne samo pristalice centralizma već i federalizma, nego je nastao kao rezultat kompromisa najmoćnijih nacionalnih vrhova, srpske dinastije i pobedničke srpske vojske, uz ustupke moćnim strukturama prethodnog feudalnog poretka. Ondašnji liberali bili su marginalizovani ili su ućutkani disciplinom koju su nametali vrhovi najmoćnijih stranaka. Za našu temu je važno podsetiti da su ondašnji levičari, komunisti, bili treća po snazi parlamentarna grupacija koja je učestvovala u tadašnjim formativnim dešavanjima. Zna se da je to sudelovanje bilo kratkog veka, da su bili ubrzo zabranjeni i odstranjeni iz javnog života. Manje se zna da je među njima bilo i onih koji su smatrali da i komunisti treba legalno da učestvuju u stvaranju parlamentarne demokratije i da pridonose evoluciji demokratskih normi i institucija. Još manje je poznato da su se i sami komunisti sporili oko demokratije i autoritarnosti i u vlastitim redovima. Prvi su smatrali da odlučivanje o prihvatanju uslova za prijem u Kominternu, koji je stigao iz Moskve, treba da protekne kroz javnu i tolerantnu diskusiju, dok su drugi nametali njihovo prihvatanje bez debate (Jakšić, 1986). Za ove potonje su boljševička revolucija i iz nje nastali poredak bili neupitni uzor koji treba bezuslovno slediti, kao model prave revolucije, dok su oni drugi označeni kao oportunisti, čak desničari. Mnogi od njih, svih fela, nestali su, uz uzajamnu denuncijaciju, u Staljinovim čistkama kao ozloglašeni frakcionaši koji remete monolitnost revolucije i poretka. I tada najrečitiji kritičar staljinizma, Živojin Pavlović, autor knjige Bilans sovjetskog termidora (1940) nestao je bez traga, ubijen je u zatvoru „Užičke republike“, novembra 1941.

Ustavotvorna skupština „druge Jugoslavije“ nagovestila je 1946. plodnije formativno razdoblje koje počiva na kritičkim uvidima u promašaje one prve i na snažnom antifašističkom pokretu, jednom od najjačih u okupiranoj Evropi, kao i na entuzijazmu naroda koji se izbavio iz ratnog meteža i krvoprolića u svetskom i građanskom ratu. U izborima su sudelovali i pripadnici starih političkih stranaka koji se nisu kompromitovali u minulom razdoblju. Međutim, KPJ, iako je bila u ilegali, naročito njena udarna snaga, skojevci, favorizovali su komunističke kandidate za poslanike i stvarali atmosferu revolucionarnog prevrata, a ne uspostavljanja ustavne konstitucije. Tako da su inače uobičajeni delovi parlamentarne procedure bili samo dekor, paravan iza kojeg je teklo uspostavljanje jednopartijske države. Ustavne i zakonske norme nisu zauzdavale moć vlasti. Rasli su i jačali aparati vlasti, što tajniji to moćniji. Najpre je naprosto kopiran sistem i način vladanja „prve zemlje socijalizma“. Sva značajnija imovina našla se u rukama centralizovane države. Ubrzano je nestajala privatna svojina u industriji, zanatstvu, trgovini i poljoprivredi. Tako je tekla „prvobitna akumulacija kapitala“ i ukinuto bilo kakvo uporište autonomije pojedinaca i društvenih slojeva spram vlasti. A na prigovore da se sporo uklanjaju tragovi kapitalizma, sledili su naganjački talasi uterivanja u socijalizam, naročito snažni prema „kulacima“ koji su punili zatvore. Tako su nestajali i skromni oblici autonomije društva spram države. Težilo se da svi postanu poslušni podanici vlasti. A kako su rasli pritisci iz Moskve tako je rasla represija u zemlji. Otvoreni su i koncentracioni logori, među kojima je najpoznatiji onaj na Golom otoku.

A kada je bilo sve izvesnije da spoljne pretnje ne prestaju, potražena je izvesna alternativa polaznom modelu. Uvodi se, počev od 1949, radničko samoupravljanje. Državnu svojinu nadomešta proklamovana društvena svojina, a centralizovanu vlast teritorijalna decentralizacija. Domete ovih proklamacija razotkriva krilatica jednog od tadašnjih vođa, Moše Pijade: „Vlast spuštamo, ali je ne ispuštamo.“ Događaji iz tog razdoblja mahom su poznati. Uočen je i veliki značaj pomoći sa Zapada koji je obilato ulagao u Jugoslaviju kao tampon zonu spram globalnog suparnika – SSSR-a. Bez priliva obilnijih sredstava ne bi bio mogućan zamašan proces industrijalizacije i urbanizacije. Sledio je i izvestan uspon umetnosti i kulture, slobode kretanja i nivo životnog standarda. Za našu temu je od značaja da se očuvalo jezgro nove vlasti, bez normativnih i institucionalnih ograničenja, u čijem središtu je bila bezmalo svemoćna politička policija.

Milena Pavlović Barili Autoportret sa velom, 1938.

A što se tiče temelja strukture privrede i društva, izvesne svojinske funkcije obavljala je i sama nastajuća radnička klasa praktičnom upotrebom sredstava za proizvodnju, doživljavajući ovo kao izvesno faktičko svojinsko pravo. Sve važniju ulogu sticali su novi slojevi srednje klase koji su kontrolisali tokove novca, uključiv i one sa Zapada. Čak su i radnički štrajkovi, sve učestaliji nakon 1958, bili od koristi radnicima jer je vlast najčešće ispunjavala sve njihove zahteve koji se tiču plata, samo da javno ne budu primetni (sam pojam štrajk bio je zabranjen), a njihovo presretanje sprečavalo je razvoj sindikalizma. Niži ešaloni nomenklature, koji su kontrolisali tokove novca, uključiv i investicije, postajali su vladajuća jezgra nastajućih „nacionalnih državnosti“. Od prošlosti uvažavan je samo put boljševizacije, drugi oblici su ili prećutkivani ili satanizovani. Izvesni tokovi liberalizma ostali su nepoznati, tragovi su izbrisani, a viđeniji protagonisti, primerice predratni profesori prava Đorđe Tasić i Mihailo Ilić, inače organizovani delatnici liberalne levice, ubijeni su u vreme okupacije i mahom zaboravljeni.

Formativni tragovi Srbije pre i posle sticanja nezavisnosti takođe su bledi ili nepoznati. Ustavne borbe i ustavi bili su skromnog dometa i jedva vidljivih tragova. Stalna borba za ograničenje vlasti suverena, knjaza ili kralja, mahom je neuspešna. Umesto ograničenja vlasti, vladari su bili smaknuti progonstvom ili atentatima. A bitke za afirmaciju suvereniteta naroda ishodile su instaliranjem dugotrajno vladajuće stranke, radikala. Tezu o vakuumu ne treba uzeti zdravo za gotovo. Naime, već na samom početku formativnog razdoblja, na samom početku Prvog srpskog ustanka postoji jedan gotovo fascinantan događaj: pojavila se ideja o ustavnoj konstituciji koja bi utemeljila poredak slobode s vladavinom zakona koja će garantovati elementarna ljudska prava na život, imovinu i životnu sigurnost. Glavni protagonista te ideje bio je ugarski doktor prava, Teodor Filipović, koji je napustio univerzitetsku karijeru kada je delegacija srpskih ustanika boravila u Harkovu na svom putu ka ruskom caru, kojoj se pridružio i potom sa njom vratio u Srbiju i, pod novim imenom, Božidar Grujović, postao sekretar Praviteljstvujušćeg sovjeta, bliski saradnik Prote Mateje i Karađorđa. U saradnji s njima, Grujović je 1805. godine pripremao nacrt ustava ustaničke Srbije, istakavši, u duhu najboljih ideja prosvetiteljstva i liberalizma, da su ljudi rođeni slobodni i jednaki, i da se od zveri razlikuju po slobodnom i bezbednom životu u političkom poretku koji počiva na vladavini zakona. U tom duhu je i pripremio nacrt ekspozea za neku vrstu ustavotvorne skupštine koja je stalno odlagana da ne bi bila ni održana. Pripremljeno „Slovo“ Bože Grujovića sačuvano je arhivi Prote Mateje, iz koje ga je preuzeo njegov sin Ljubomir Nenadović, priređivač prvog izdanja Protinih Memoara (1867). U kasnijim brojnim izdanjima ovaj dokument je nestao bez traga.

Umesto maštanja o tome šta bi bilo da su u skladu s pomenutim načelima ustanici doneli ustav i zamašna raspredanja o mestu ljudskih prva u ustavnoj demokratiji nastaloj iz Američke i Francuske revolucije od kraja XVIII veka nadalje, suočimo se s realnošću. Na osnovu dosadašnjeg razmatranja je izvesno da je takav trend mahom izostao iz ovdašnjih istorijskih zbivanja. To, dabome, ne znači da ovde nema ni pomena o ljudskim pravima. U završnom delu teksta biće reči o kontekstu u kojem se ona javljaju, a na ovom mestu se valja suočiti s jednim osobenim njihovim shvatanjem u ovdašnjim vladajućim krugovima i u preovlađujućem javnom mnenju.

Ljudska prava kao privilegija

„Očevi osnivači“ konstitucija modernog doba nastojali su da ih, oslanjajući se na religijska verovanja i načela liberalizma, utemelje na čvrstim uverenjima o prirodnim pravima ljudi na slobodu i jednakost, na ličnu i imovinsku bezbednost i traganje za srećom. Nad tim temeljima ustavne demokratije modernog doba, zna se, postoje mnoge naslage konkretnih dešavanja koje ih dovode u pitanje, čak i brutalno negiraju, pomenimo samo ratove, kolonizaciju, ropstvo, genocide, surovu eksploataciju ljudi i prirode, ali se ne može poreći da su oni, ipak, deo istorije modernog doba. Te ideje i načela nadživeli su i razne grozote fašizma, nacizma i staljinizma, pa se i danas u metežu nasilnog globalizma javljaju kao regulativne ideje prilikom traganja za alternativom haotičnom stanju.

U ovdašnjim zbivanjima, naročito onim metežnim, izgleda da sve zavisi od „odnosa snaga“ i „ratne sreće“. Ratna razaranja koja su krajem XX veka uništila zajedničku državu uništila su život mnogim ljudima. Puko preživljavanje izgleda kao privilegija. Još veća je privilegija steći neko mesto u strukturi društva i organizaciji vlasti koja nastaje na razvalinama starog društva i države. Za našu temu od prvenstvene važnosti je promena svojinske strukture. Krah socijalizma i prelaz na kapitalizam je opšte mesto u novoj vladajućoj ideologiji koje nameću domaći i strani moćnici. To je pogodovalo usponu privatnog preduzetništva kojim je održavan i obnavljan i sam goli život ali je i legalizovalo uspostavljanje novih vladajućih svojinskih odnosa, što nas ovde najviše zanima. Pravo na privatno preduzetništvo i vlasništvo manje počiva na vlastitoj tečevini, a više na faktičkom zahvatanju u društvenu svojinu. Novi privatnici nastaju mahom iz krugova nestajuće stare i nastajuće nove nomenklature, srazmerno moći kojom raspolažu u faktičkoj hijerarhiji vlasti. Oni stvaraju norme i odlučuju o njihovoj primeni.

Milena Pavlović Barili Nadrealistička kompozicija, 1933.

Prizivaju se i strani „strateški partneri“ kao spasioci posrnule privrede. Radi spasa postala su nevažna ustavna i civilizacijska ograničenja moći novih gazda. Moć odlučivanja o sudbini društvene svojine postaje najveća moć koja je preuzela središte moći vlasti na mestu nekadašnjeg raspolaganja političkim i građanskim slobodama. Kao što je ona nekadašnja suvereno odlučivala ko će biti na slobodi ili u zatvoru, tako ova nova rešava ko će biti preduzetnik, vlasnik, ko je u radnom odnosu a ko nezaposlen, ko je nekako zbrinut, makar i na najnižim lestvama hijerarhije vlasti, a ko je, izložen neizvesnoj sudbini, naprosto suvišan čovek.
Izloženi nepreglednom mnoštvu prizora drobljenja postojanih struktura modernog i tradicionalnog razdoblja – tragičnih, komičnih i trivijalnih – nude se razni termini s prefiksom „neo“ – neoliberalizam, neofeudalizam, neokapitalizam i sl. koji bi olakšali razumevanje spojeva nespojivih elemenata. Pomenimo, recimo, krunu u zvaničnom grbu republike, populistički mit o sabornosti inače heterogenog naroda ili formulu saveza krune, oltara i sablje kao spasilačke formule. Još živopisnije je beskrajno nizanje proklamovanih ljudskih prava koja se roje kao jata komaraca nad močvarnim tlom. A nekima od njih pripisuje se mistična snaga. To naročito važi za svojinu, u prvom redu privatnu svojinu. Mistična je i uloga promotera novih privatnih vlasnika. Za razliku od klasičnog feudalizma, u kojem se znalo koji viši velmoža proizvodi one niže, ovde se množe i smenjuju i oni na vrhu hijerarhije, a ne samo vlastela i vlastelinčići. Tako je sazdan vladajući stalež koji zbrinjava upotrebljive kadrove kao „naše“, spram drugih nepoćudnih ili neprijateljskih. Oni su prodaju i preprodaju društvene imovine proglasili za glavni oblik tranzicije. Proglašavajući sve što je postojalo u vreme socijalizma za problematično ili negativno, tako je i rasprodaja fabrika proglašena kao put izbavljenja iz mračnog doba u kojem su rasejane samo famozne „političke fabrike“. Tu nema mesta za brigu o razvoju privrede, o čemu svedoči poznat podatak da nivo sadašnje privrede Srbije uveliko zaostaje za onim od pre četvrt veka. Umesto nekadašnje ubrzane industrijalizacije, koja nije bila bez mana, usledila je galopirajuća deindustrijalizacija. Tako je nestajalo i radništvo koje je, zahvaljujući moćnim aparatima ideologije i vlasti, dugo važilo za vladajuću klasu. Ko je sklon ru-ganju logici mogao bi reći da je novi vladajući stalež oborio s vlasti nekadašnju vladajuću klasu. Uzdižu se svemoćne privatne „gazde“, domaće i strane.
Osvajanje i očuvanje komandne pozicije ispostavlja se kao glavna preokupacija vlasti (videti Pešić, 2007). O tome rečito svedoči dokumentacija vladinog Saveta za borbu protiv korupcije. Pomenimo samo jedan primer. Kada je EU dala Srbiji povlastice za izvoz domaćeg šećera i obećala ulaganja u njegovu proizvodnju, ovdašnje gazde su isporučile svoj uvezeni šećer, ignorišući bilo kakav nacionalni interes (Barać, 2002). O stazama i bogazama privatizacije upečatljivo svedoči i slučaj zrenjaninske „Jugoremedije“, ugledne i profitabilne farmaceutske firme, koji traje već više od deset godina.
Država je 2002. prodala svoj manjinski paket akcija (42%) jednom „kontroverznom biznismenu“ koji nije ispunjavao sve zakonske uslove; kršeći ugovor, nastojao je da po svaku cenu postane većinski vlasnik, neprikosnoveni „gazda“. Pod zaštitom države i uz njeno sudelovanje nastojao je da uveća svoju dobit po cenu propasti firme, otpuštajući nelojalne i zapošljavajući lojalne radnike. Takvom poslovanju suprotstavila se veća grupa radnika čuvajući svoja radna mesta, shvatajući ih kao tekovinu svog udela u upravljanju firmom u društvenom vlasništvu. Podržao ih je i veći broj malih akcionara koji su smatrali da imaju stvarno pravo na akcije u privatnom vlasništvu. Posle dugotrajnog štrajka, gušenog od strane oružane „gazdine“ pratnje, uz podršku državnog aparata sile (policije i žandarmerije), a uz izvesnu podršku javnosti, izdejstvovali su da nadležni sud raskine ugovor s pomenutim vlasnikom. Po tom osnovu su otpušteni radnici vraćeni u fabriku, 2007. godine. Na skupštini malih akcionara, koji imaju u vlasništvu 58% akcija izabrano je novo poslovodstvo. Ponašajući se kao odgovorni preduzetnici, najpre su sanirali gubitke firme a potom prionuli na zamašnu rekonstrukciju u skladu sa svetskim standardima farmaceutske industrije, uz gradnju i novog pogona iz sredstava i samih malih akcionara. Za to su koristili i određene kredite banaka po važećoj proceduri. Država, koja je raskidom ugovora povratila svoj manjinski paket akcija, nije podržavala projekat razvoja firme. Naprotiv, bila je ili nezainteresovani suvlasnik ili zainteresovana samo kao prodavac. Kada je projekat bio završen, sledio je pritisak da ona bude prodata nekom novom „strateškom partneru“. Poučeni iskustvom s prethodnim „gazdom“, radnici i mali akcionari nisu hteli da trguju na slepo, i ponovo rizikuju radna mesta i akcije, pa su izloženi sve jačem pritisku. Nižu se policijske zaplene dokumentacije u kojoj se traže tragovi malverzacije. Uz to ide i bučna medijska kampanja protiv neposlušnika, oličenog najviše u liku Zdravka Deurića, vođe radnika i malih akcionara koji je izabran za direktora firme. Sledilo je, 2012, i hapšenje, njegovo i nekolicine neposlušnih, ali istraga nije pronašla nikakve inkriminišuće dokaze, pa su pušteni iz zatvora. Dakle, nije podignuta ni optužnica a kamoli da je sud utvrdio postojanje nekog krivičnog dela. Uprkos svemu, Deurić je proi-zveden u ozloglašenu figuru ogavnog tajkuna; da bi se to potvrdilo, oduzeta su mu tri mala stana koja su kupljena sredstvima porodice, bez ikakve veze s njegovom pozicijom u „Jugoremediji“. „Slučaj Deurić“ potezan je i kao primer odlučne borbe nove vlasti, ustoličene 2012, protiv korupcije. Sama firma je gurnuta u stečaj čiji ishod još nije izvestan. Niko ne mari za neosnovane sumnje i optužbe, niti za ugrožavanje čitave domaće farmaceutske industrije i brige za nacionalno zdravlje.

Mediji su već dugo krcati prilozima o raznim aferama i skandalima u svim oblastima javnog i privatnog života. Nepregledne su pretnje hapšenjima i suđenjima. Retki su raspleti bilo kojeg slučaja. Buja halabuka oko korupcije. Povremeno, pogotovo u vreme izbora, politički akteri najavljuju odlučnu borbu do konačnog obračuna. Jedna od takvih kampanja je sada u jeku. U njenom središtu je najavljeno ispitivanje 24 privatizacija, za šta i EU pokazuje izvesno interesovanje. Među njima je i „Jugoremedija“. Vođa sve jače Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić, uz to i prvi potpredsednik Vlade i koordinator svih bezbednosnih službi, postaje središnja figura javnog života koja se za sve pita. Raspleta nijednog slučaja, međutim, nema. Stiče se utisak da će sve razdaniti u jednom paketu, kada se završe sve istrage. I baš u tome i jeste problem, što se složena problematika privatizacije svodi na uobičajena štiva kriminalističke rubrike čiji su akteri razni službeni i samozvani istražitelji.

Milena Pavlović Barili Enigmatska kompozicija, 1933.

U traganju za krivicom pretura se po biografijama ljudi i po raznim dokumentima o poslovanju, a pravog istraživanja, jednostavno, nema. A nema ni primetne volje da se stvari menjaju, reformama, a ne samo krivičnim sankcijama. Još manje je primetna i pomisao da sama vlast prestane da krši zakone i ostane opsednuta samo jačanjem svoje moći.
U ovdašnje osobeno poimanje ljudskih prava spada i opsednutost društvenom svojinom. Nije sporno da je ona služila kao paravan za faktičku vlast partijskih i državnih struktura i da u popularnoj odredbi da je „ničija i svačija“ ima puno prostora za razne zloupotrebe, ali ona ne može biti najveće zlo čije bi pu-ko uklanjanje vodilo ka apsolutnom dobru. Više je nego apsurdno u ukidanju društvene svojine videti razvlašćivanje radničke klase kao vladajuće, kada ona realno nije ni bila na vlasti. Istovremeno, radništvo koje je svojim višedecenijskim radom uvećavalo vrednost društvene imovine stvorilo je osebujan asortiman za trgovinu nove vladajuće klase, sada biva masovno gurnuto među suvišne ljude.
I nije reč samo o mistifikacijama društvene svojine. I privatna svojina, koja je od rimskog prava do sada prolazila kroz razne metamorfoze takođe je podložna mutnim značenjima. Naime, vremenom se sve više razlikuje gola svojina od upravljanja njome od strane raznih posrednika. Ta tendencija odavno je zapažena u nauci. Prema ovoj tradiciji, privatna svojina je oslonac i podstrek preduzetnosti, a ne javne vlasti. Naprotiv, ona je uporište za očuvanje autonomije građana spram vlasti u borbi za njeno ograničenje i izopačavanje. Izvorno značenje reči korupcija vlasti je upravo izopačavanje vlasti kao javne službe. Svodeći privatizaciju na prodaju i preprodaju društvene imovine ovdašnja vlast je spremna i na uništenje stvari kojima raspolaže, o čemu rečito svedoči gašenje privrednih pogona i ubrzana deindustrijalizacija. Uz ovo ide i mistifikacija tržišta kao „nevidljive ruke“ koja reguliše interesne tenzije i podstiče prosperitet privrede i društva. Oba fenomena povezana su u ideologiji i praksi neoliberalizma koji je zahvatio razvijene kapitalističke zemlje krajem XX veka. Dramatične posledice su se pokazale krizom početkom XXI veka kada su špekulantski posrednici doveli do ruba propasti i toliko moćnu Ameriku da je centralna vlast, da bi održala i regenerisala kapitalistički sistem, prebacila teret krize na poreske obveznike. Tako nešto, dakako, mogu bogati i moćni, ali ne i siromašni i nemoćni. Ovi potonji, iako skromnih mogućnosti, nisu neskloni da preuzimaju i megalomanske uloge, poput glasnika više sile ili sudbine, predstavljajući se podanicima kao spasioci i usrećitelji.

Protagonisti „divljeg kapitalizma“ stvaraju neki poredak koji se bitno razlikuje od klasičnog kapitalizma upravo apsolutizacijom privatne svojine i tržišta što više pogoduje nekom totalitarizmu. Čak i ako poverujemo u mogućnost čuda, bezmalo su nikakvi izgledi da se čudo zaista dogodi. Jedno od najvećih čuda bilo bi da „divlji kapitalizam“ obnovi čitav kapitalizam i liši ga sve dubljih kriza. I to ne samo zbog toga što je podloga oskudna i krhka, nego i stoga što se umnožavaju razni konflikti. Svaljivanje odgovornosti za nevolje na drugoga, suparnički nacionalizam ili na bivšu garnituru na vlasti, podstrekava „borbu neprestanu“.

Put ka EU, na šta se pozivaju mnogi domaći i strani akteri nudi izvesne mogućnosti za rešavanje izvesnih problema, ali ne i da se postave temelji i okviri privrednog, društvenog i političkog poretka. Upražnjavanje političko-pedagoškog inženjeringa svakako je bolje umesto brutalnih sukoba, i ratova, ali ono ne može da nadomesti odsustvo bazičnog konsenzusa koji otvara put ka ustavnoj demokratiji. Valja imati u vidu da postoje ne samo tragovi ratnih sukoba i njihovih posledica, nego da njihovi izvori nisu ugašeni. Uz sve to ne sme se smetnuti s uma ni to da su u sadašnje haotično stanje ugrađeni razni interesi, često antagonistički, i to ne samo tradicionalnih i konzervativnih snaga, nego i onih koji se pozivaju na ovaj ili onaj oblik levice, i starije (SPS) i novije (DS i druge). Pa i oni koji se deklarišu kao levičari „po duši“, onda kada im je važnije da slobodnije izriču svoja uverenja nego da se analitički i kritički suočavaju s realnim zbivanjima i vlastitom odgovornošću za trenutno stanje.

Uočavanje pokušaja ostvarenja „konstitucije slobode“, mahom neuspelih, o kojima je ranije bilo reči moglo bi da podstakne izlive žaljenja pa i zanose da se takvi trendovi ožive i nastave. Nadohvat ruke su i razna tumačenja sadašnjih nevolja, sudbinom malih naroda, odnosima velikih sila, uvreženim mentalitetom, raznim zaverama. Mogli bismo i da se upustimo u beskrajna bavljenja inače živopisnim zaokretima u ideološkim stanovištima i načinu delovanja raznih aktera, pa i na strani raznolike levice. Umesto svega toga nastojaću da sažeto ocrtam izvesna uporišta traganja za alternativom u sadašnjim uslovima.

Zaplet/rasplet

Iole ozbiljno bavljenje alternativom sadašnjem stanju pretpostavlja, pre svega, solidno znanje o zbivanjima u prošlosti i sadašnjosti, kako u Srbiji tako i u bližem i daljem okruženju. Tako nešto, znamo, nije nimalo lako, jer postoje snažne barijere u nagomilanim malim i velikim naracijama mahom dinastičke i partijske literature. Okviri i dometi uobičajene političke i događajne istoriografije tesni su za šira i temeljnija razmatranja, naročito istorije kulture, koja je najšire polje zametanja i razvoja pogleda na ostvarene i moguće pravce istorijskih zbivanja. Kada je o Srbiji reč, pouzdan oslonac za dalja istraživanja su noviji radovi istoričara koji se bave procesima dugog trajanja, inspirisani svetski poznatim krugovima istraživača istorije modernog doba (Brodel i drugi). U tom pogledu nezaobilazna je nedavno objavljena opsežna Hronologija Srbije 1804–2004. godine koja je delo grupe autora predvođenih doktorkom istorije Brankom Prpom, jednom od začetnica nove orijentacije u istorijskoj nauci (Prpa, 2004). Tu spadaju i knjige autorki novog usmerenja iste orijentacije, kao što su Olga Popović a u novije vreme Dubravka Stojanović, a preporučuju se i knjige nekih pripadnika starijih generacija istoričara, kao što su Andrej Mitrović i Latinka Perović.

Od procesa dugog trajanja u kulturi valja pomenuti rasprave o odnosu nacionalne i individualne slobode, spoljne i unutarnje, koje traju gotovo čitavih stotinu godina. Tu su tragovi bezmalo svih važnijih autora različitih usmerenja, od liberala kao što su Jevrem Grujić i Vladimir Jovanović, preko socijalista, poput Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića, anarhista kao što su Dragiša Stanojević i Krsta Cicvarić, autora koji povezuju liberalizam i socijalnu demokratiju, Jovan Skerlić, ili demokratiju i komunizam, poput Sime Markovića; ovde spada i stvaralačka gromada pesnika i mislioca kakav je Laza Kostić. Od procesa dugog trajanja u kulturi nezaobilazan je i uvid u oslobađanje duhovnog stvaralaštva od skučenih okvira vladajuće ideologije marksizma-lenjinizma. Naime, u žaru sukoba sa Staljinom, nakon 1948, nastala je izvesna pukotina u kojoj su se rojile kritička misao i nove ideje, ali je to zastrto žilavim nastojanjem da se očuva ideološki i politički monopol vladajuće partije. Međutim, uprkos otporima domaćeg staljinizma, gotovo dve decenije zametala se i jačala kritička misao, pod geslom Marksovog načela „bespoštedne kritike svega postojećeg“ koja je nastojala da otvori horizonte istorije čoveka kao „bića slobode“.

Milena Pavlović Barili Anđeo sa lampom, 1940.

Ta struja je uklanjala ideološke naslage ne samo kapitalizma nego i staljinizma, i domaćeg. O tome se naveliko raspravljalo u akademskim krugovima i na širim tribinama, od kojih su i svetsku slavu stekli časopis Praxis i Korčulanska letnja škola koji su sistematski javno delovali od 1963. do 1974. godine (videti o tome Jakšić, 2012). Pored osebujnog filozofskog i sociološkog opusa Rudija Supeka, Gaje Petrovića i Milana Kangrge, primetni su obrisi oblikovanja i novih škola mišljenja. Tu spadaju koncizne analize filozofije, religije i politike na kojima filozof Andrija Krešić zasniva „praktički humanizam“ (Krešić, 2010) i višedecenijske studije „čovekovog sveta“ u brojnim delima antropološkinje Zagorke Golubović u kojima se podsticajno ocrtavaju konture socijalističkog personalizma (Golubović, 2012).

Od sredine pedesetih do početka sedamdesetih godina sloboda stvaralaštva nadire kroz književnost, pozorište, film, slikarstvo... Ruše se okovi dogme o „socijalističkom realizmu“ i mimoilaze šabloni „socijalističkog estetizma“. Likovi nisu propagandne kreature već ljudi „od krvi i mesa“, bujnog erosa ugroženog tanatosom u vrtlogu drame svakidašnjeg života. U filmovima „novog talasa“, od Aleksandra Petrovića, preko Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva, do Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića, prestaju da važe ideološki kanoni o ratu i revoluciji, kolektivizaciji i industrijalizaciji, kapitalizmu i realnom socijalizmu, nacionalizmu, fašizmu i staljinizmu, pa i o samoupravnom socijalizmu. Živopisni likovi plodnog dramskog pisca Aleksandra Popovića dočaravaju bezmalo čitavu novu istoriju, a na drami književnika Dragoslava Mihailovića sazdana je antologijska predstava bezmalo čitavog ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojoj se prepliću vihori ličnog, porodičnog, uličnog i političkog nasilja. Zamasi duhovnog stvaralaštva u umetnosti, filozofiji i sociologiji unosili su živost u čitavu kulturu, podsticali kritičko mišljenje i slobodarsko delovanje, ali i izazivali podozrenje i otpor kod čuvara poretka partijske države. I, kada se ovim potonjima učinilo da je taj poredak ozbiljno zaljuljan, naročito snaženjem studentskog pokreta koji je 1968. uskovitlao čitav svet, i našu zemlju, usledila je sve snažnija reakcija. Sve što je bilo u znaku oslobađanja proglašeno je za „crni talas u kulturi“ protiv kojeg su pokrenuti svi mehanizmi represije, stari i novi. Nizale su se zabrane, hapšenja i suđenja, razni progoni, uz odgovarajuću halabuku koja odjekuje do naših dana. Sve što je označeno nepoćudnim bačeno je na „smetlište istorije“ kao deo istorije ogavnog socijalizma i komunizma. Stara levica je predvodila bezobzirni obračun sa novom levicom i bezmalo svakim oblikom kritičkog mišljenja. Odlučno je odbacivano sve što je nepoćudno, a promovisano samo ono što se smatralo „moralno-politički podobnim“.

Ono što se našlo na zgarištu kulture čitavog jednog razdoblja dugom i metodičnom likvidacijom „crnog talasa“ u kulturi povremeno izaziva žalopojke ili iluzije da se nešto može postići pukom reciklažom. Za ozbiljno bavljenje alternativom stanju koje mnoge zgražava primerenija je temeljitija kritička analiza prošlosti (videti o tome Buden i Žilnik, 2013). Ponešto se o tome već zna ali nedostaju celovitija istraživanja. Da bismo se bavili raspletom sadašnjeg stanja, ne samo u kulturi, neophodno je pouzdanije znanje kako su nastajali zapleti. Za tako nešto jalovo je raspredanje o tome šta je i kada neko nešto rekao ili porekao, čime je naša javnost inače zagušena. Bujice žestokih reči koje su upravo ovih dana pratile bolovanje i poslednje dane Jovanke Broz, mnoge njezine nevolje u kojima je decenijama bila, ukazuju na patološke dimenzije široko rasprostranjene spremnosti da se ugrožava i uništava nečiji život, i verbalno, izvinjavam se zbog izraza, svakojakim olajavanjem. Ovakav obrazac ponašanja nikako ne popušta. Očituju se velike amplitude u odnosu prema likovima iz na-cionalne istorije. Ličnosti koje su nekada bile uzdizane kao veličine, ubrzo bivaju srozavane u kaljugu, kao najgore ništarije. A na pogrebu poteku emocije koje su decenijama bile sputavane, ako su uopšte postojale.

Celomudreno izgledaju i vajkanja da svi izvori, naročito tajni, nisu još dostupni, pogotovo dokumenti o delovanju tajnih službi. Izvesna bitna znanja su, ipak, dostupna, jer smo mnoga zbivanja mogli da pratimo „uživo“. U ovom tekstu su, nadam se, uverljivo prikazana bitna mesta povremenih težnji za uspostavljanje ustavne demokratije i otpora tim težnjama. Oko toga su se rojile razne ideje i ideologije kroz delovanje raznih aktera, i dok su nadolazili i kada su nestajali. Odatle potiču i oni zapleti koji nas danas tište. Pominjali smo i udeo raznih oblika levice. Nedostaje, pak, podrobnije znanje o nastajanju i nestajanju i same levice, i liberalne i socijalističke – anarhističke, komunističke, socijaldemokratske itd. Ovde su izostale i same naznake, a kamoli podrobnije analize drugih ideja i ideologija, pogotovo raznih desnica, bez kojih su nezamislivi zapleti s kojima smo suočeni. Valja se podrobnije zabaviti i šarolikom scenom raznih alternativaca i ratu i tranziciji, gde se često sreću mišljenja da je svako sebi predak i potomak.

Razmišljanja o nalaženju raspleta za naše zaplete opterećena su i doktrinarnom optikom. Kako to izgleda pokazuje nam i odnos prema slučaju „Jugoremedije“, koji smo već pominjali. Uočava se, tako, da u podlozi dugotrajne borbe ljudi za puki opstanak, lični i kolektivni, počiva „dvostruki status najamnih radnika i vlasnika kapitala na tržištu“. A budući da sam o tome više godina pisao prigovara se da sam i ja, „kao većina bivših članova levodisidentskih krugova, napustio klasni pristup u analizi“, a čitava Republika se „fokusirala na promovisanje politike civilnog društva i vladavine prava“, čime je „otupela klasne instinkte zrenjaninskih industrijskih radnika, promovišući novu viziju društva zasnovanog na sitnim sopstvenicima“ (Musić, 2013, 60–61).

Milena Pavlović Barili Devojka sa gitarom, 1932.

Umesto napuštanja klasnog pristupa i otupljenja klasnih instinkta autor u završnoj rečenici svog teksta ovako postulira jedino ispravan pravac klasne borbe: „Organizovanje radničke klase, sa političkim programom i jasno definisanim klasnim ciljevima bi napokon razvezalo ludačku košulju ’proevropske’, nacionalističke ili neke druge ideološke varijacije građanskog društva i otvorilo perspektivu za izgradnju radničkog društva, društveno-ekonomskog sistema u službi radnika u skladu sa realnim interesima svih radnih ljudi“ (77). Da ne bih smarao čitaoca pripovedanjem o vlastitoj doslednosti ili nedoslednosti i učestvovao u preturanju po biografijama „levodisidentskih krugova“, pomenuću samo neke, nadam se, očigledne stvari. Da nema pomenutog dvostrukog statusa radnika akcionara ne bi bilo duge borbe za opstanak i ljudi i firme i da je glavni oslonac te borbe pozivanje na zakonske norme čijim se sistematskim kršenjem preti samom opstanku ljudi i firme. Inače, svaki autor ima pravo na svoje gledište, i o stanovištima drugih, pa i da ih proizvoljno konstruiše, što ne bih komentarisao. Ne bih se upuštao ni u tumačenje sarkastične opaske o viziji sitnosopstveničkog društva koje ovde nalikuje fantastičkoj tvorevini. A kada je reč o uzdizanju klasnih instinkata, tu je autor u pravu, tako nešto mi je strano, jer smatram da su ljudi, pa i radnici, veoma složena bića. I nisu samo najamni radnici već, u razvijenim zemljama, i učesnici u upravljanju, i preduzetnici, a i građani. Doktrinarno rubriciranje mesta i uloge radnika izgleda mi veštačko i nasilno. Dabome, autorova vizija ciljeva klasne borbe je njegova stvar i ne mora da me se tiče.

Vraćajući se utisku s početka ovog teksta da Srbija bezmalo vrvi od raznih oblika levice nadam se da sam uverljivo ukazao na prelomne momente na kojima se ona pokazuje u ovom ili onom obliku. Za temeljitiju refleksiju je, svakako, neophodna i produbljena autorefleksija svakog ko se deklariše kao njen delatnik. Mišljenje je, dabome, lična tvorevina, s tim što, kada pretenduje na teorijsko i metodološko utemeljenje, nadilazi okvire puke improvizacije. Stoga sam i nastojao da posmatram levicu kroz duže vremensko razdoblje i njen udeo u bitnim događajima, kao što je utemeljenje društva i države, gde su važna ne samo lična i grupna ponašanja nego i trajnija merila na osnovu koji se rasuđuje o istorijskom karakteru nastalih ili nastajućih tvorevina.

Autor je socilog i nekadašnji glavni urednik Republike

Literatura

Barać, Verica, Zlatić, Ivan. 2004, 2005. Korupcija, vlast i država, I i II, Beograd, Republika.
Barać, Verica. 2011. Korupcija, vlast i država, Beograd, Savet za borbu protiv korupcije.
Buden, Boris, Žilnik, Želimir. 2013. Uvod u prošlost, Novi Sad, Centar za nove medije.
Golubović, Zagorka. 2012. Moji horizonti. Mislim, delam, postojim, Beograd, Žene u crnom.
Jakšić, Božidar. 1986. Svest socijalnog protesta, Beograd, IIC SSO Srbije.
Jakšić, Božidar. 2012. Mišljenje kao diverzija, Beograd, Službeni glasnik.
Jelinčić, Jadranka, Ilić, Dejan. 2013. Zašto je Srbiji potreban novi ustav, Beograd, Fabrika knjiga.
Krešić, Andrija. 2010. Humanizam i kritičko mišljenje, Beograd, Službeni glasnik.
Molnar, Aleksandar. 2013. Ustavni haos prve revolucionarne rotacije u Srbiji 5. oktobar 2000 – 27. jul 2012, Beograd, Fabrika knjiga.
Molnar, Aleksandar. 2001, 2002. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, I–II, Beograd, Fabrika knjiga.
Musić, Goran. 2013. Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988–2013, Beograd, Rosa Luxemburg Stiftung.
Pešić, Vesna. 2007. Partijska država kao uzrok korupcije, Republika, br. 402–405.
Popov, Nebojša. 1969. Štrajkovi u savremenom jugoslovenskom društvu, Sociologija, br. 4.
opov, Nebojša. 2008. Društveni sukobi – izazov sociologiji, Beograd, Službeni glasnik.
Popov, Nebojša. 2010. Iskušavanja slobode, Beograd, Službeni glasnik.
Protić, Miodrag. 1992, 1996. Nojeva barka, Beograd, SKZ.
rpa, Branka. 2004. Srbija 1804–2004, Hronologija, Istorijski arhiv Beograda.