Povodom odlaska Nelsona Mandele

ZATOČENICI SAVESTI

Negovao sam ideal demokratije i slobode društva,
u kojem sve osobe žive zajedno u harmoniji i s jednakim  mogućnostima.
Ako je potrebno, za taj sam ideal spreman i da umrem.

Nelson Mandela

One koji su pomerali granice slobode ispunjavala je ideja slobode i ubeđenje da su ispravni samo oni postupci koji vode opštem dobru i koji su u skladu sa univerzalnim vrednostima. Takvim pregaocima čast, prestiž i osećaj dostojanstva bili su jedina nagrada za pregalaštvo

Iracionalne sile istorije ne mogu proizvesti bolji i razumniji svet. Stvari se mogu poboljšati, uzviknuo je Poper, jedino upotrebom razuma. Ali u večnoj borbi slobode, koja se nemiri i pomera granice i porertka, koji ne želi promene, već status quo, poredak ima na raspolaganju različita sredstva i brojne mogućnosti da se preduprede stanja slobode. Poredak je u tu svrhu, najčešće, koristio sredstva progona. Ali, stvari nisu jednostavne kao što na prvi pogled izgleda. Do surovog progona, koji uključuje robiju ili brutalnu fizičku likvidaciju, na lepezi sredstava, nalaze se i ona koja pogoduju ljudskoj slabosti i sklonosti da se poklekne, promeni stavi i mišljenje, dovija i ketmani.

Slobodno mišljenje kao jeres

Još od Sokrata, a i pre njega, koji je na optužbe da kvari omladinu i remeti društveni red odgovorio da je postupao u skladu sa svojom savešću, traje otpor slobodnih i mislećih ljudi. Slobodno mišljenje bivalo je jeres, proglašavano najtežim zločinom, koji se u istoriji progona samo različito nazivao, kao crimen laesae majestatis, ili perduellio, u antičkom periodu, izdaja i veleizdaja u modernom vremenu, ili delikt protiv naroda, odnosno kontrarevolucionarni delikt u praksi totalitarizma. Za progon je korišćena neprijateljska namera animus hostili, odnosno, u novije vreme, konstrukcija neprijatelj naroda, da bi se misleći izopštili iz zajednice i podmetnuo zločin, u cilju odbrane doctrine traditia, određene ideologije i drugih “priznatih “ i “važećih” istina i vrednosti, a u ime Naroda, Vođe, Revolucije.
Proganjani su hrišćani, proganjala je docnije i hrišćanska crkva, pravljeni su spiskovi zabranjenih knjiga, kao Index librorum prohibitorum iz 1571, španski kralj postavljao je Prvog među inkvizitorima, izmišljene su lomača i giljotina… Na lomači je, nakon 7 godina zatočenja, spaljen Đordano Bruno. Na Cvetnom trgu u Rimu, godine 1600, ali nije hteo da se odrekne svojih učenja, do kojih je došao “svetlošću uma”, već je svojim progoniteljima uzratio rečima: Sa većim strahom vi meni izričete presudu, nego što je ja primam. Galileo je Inkviziciji, koja mu je zapretila istom kaznom, na kraju saopštio: Ipak se okreće, dok je Martin Luter crkvenom sudiji, papinom izaslaniku, koji je od njega zahtevao da se odrekne svojih stavova, odgovorio - Ne odričem se svoje savesti.

Džon Milton, pisac čuvene Areopagitike, knjigom je ustao da brani slobodu savesti, slobodu najvažniju od svih sloboda, kao što je to činio i vatrenim govorima u engleskom parlamentu - Dajte mi pre svih sloboda, slobodu da saznam, kažem i dokazujem slobodno po savesti. Nisu ga zaustavili politički progoni, zatvaranja, spaljivnanja knjiga. Njegov sunarodnik Tomas Pejn, zadojen Lokovim idejama slobodne političke zajednice, odlazi da učestvuje u Američkoj revoluciji i da se bori protiv engleske dominacije , gde učestvuje u stvaranju Džefersonove  Deklaraciju o nezavisnosti, a potom učestvuje u Francuskoj revoluciji, koja ljudska prava proglašava za “sveta”, da bi zbog svojih delovanja, od strane Engleske, bio osuđen i prognan.

Progoni mislećih ljudi

Fašizam i staljinizam unose novine u politiku progona, ali Aušvici i Gulazi nisu bili prepreka ljudskom umu da pomera granice slobode. Stradali su milioni u montiranim sudskim procesima, mnogi i bez prava na process, ili pred tzv.prekim i specijalnim sudovima, stvorenim da sude, opet, u zaštitu ovog ili onog “priznatog” interesa. Antigonin primer sledili su novi zatočenici savesti, uvereni da se žtrvuju za više vrednosti. Pod tzv. ideološki delikt, moglo se strpati svako mišljenje koje vladajući režim proglasi za neprijateljsko, da bi se pojedincu podmetnula kontrarevolucionarna delatnost, kao najteži oblik krivične odgovornosti za dela protiv države. Zbog takve konstrukcije, zbog njene neodređene građe i potpune subjektivizacije progona, u potpunosti se kontrolisali društveni tokovi, čak i oni koji se tiču dnevne politike.
Misleće i slobodne ljude ipunjavala je i vodila ideja slobode, opšteg napretka, ljudskih prava, jednakosti, bratstva i solidarnosti među ljudima . Oni koji su otkrivali nove zakone i remetili priznata učenja verovali su da rade u korist svih. Borci za ljudska prava smisao života videli su u političkoj zajednici prožetoj vrlinom pravde. Nijedan režim nije mogao da ih zaustavi, jer su sve sebične interese podredili konceptu slobode, jedinom idealu, koji ne trpi nikakve kompromise. I što su u svoju misiju verovali.

U plejadi onih koji su svoj unutrašnji svet i praktično delovanje ugradili u dobro svih je i Nelson Mandela. Borba protiv rasne diskriminacije i aparthejda, 27 godina robije, Nobelova nagrada za mir, i mesto prvog crnačkog predsednika Južnoafričke Republike, važna su mesta u njegovoj bogatoj biografiji, ali činjenica da je bivši robijaš postao predsednik republike ima posebno značenje. Upravo  ta dva mesta u životu Nelsona Mandele, u njihovoj povezanosti,  govore o stepenu legitimiteta njegovog izbora za predsednika Južnoafričke Republike. Taj legitimitet  nije u revoluciji, u partijskim izborima, glasu naroda, ovoj ili onoj ideji, ali jeste u činjenici da je jedan čovek bio spreman da za ideal slobode i zivota u harmoniji, ako treba i umre. Kao takav Mandela je postao primer za merilo političkog delovanja i načina vladanja. Ne samo u svojoj zemlji, već u celom političkom svetu.

Pomeranje granica slobode

One koji su pomerali granice slobode ispunjavala je ideja slobode i ubeđenje da su ispravni samo oni postupci koji vode opštem dobru i koji su u skladu sa univerzalnim vrednostima. Takvim pregaocima čast, prestiž i osećaj dostojanstva bili su jedina nagrada za pregalaštvo. Ne postoji bilo kakav drugi interes koji se može isprečiti na putu ostvarenja takvih ideala. A upravo samo takvi pregaoci bivaju nošeni snovima. U životu ispunjenim slobodom i čežnjom za pravednijim svetom. Nije slučajno Martin Luter King, još jedan od zatočenika savesti i žrtva, izgovorio: Ja imam san, znajućida je njegov san i san svih.
Na drugoj strani, mnogi su svoj um podredili sebičnim zahtevima, učinili ga zarobljenim, jer su ketmanili, dovijali se za ove ili one privilegije, sitne usluge i lakoću života. I činili su to bez trunke griže savesti ili pomisli da će kad tad u ogledalu, ili “bistroj vodi” ugledati svoje unakaženo lice i “briznuti u plač”. Ima li išta strašnije nego život provesti u neskladu, a uporno dokazivati da je pogrešan stav zapravo ispravan i da pluralizam dozvoljva različita gledišta. Bilo bi to moguće kad ljudski um ne bi razlikovao dobro i zlo i kad ne bi važilo pravilo, a ljudski um je do toga došao, da je ispravno samo ono što je u skladu sa univerzalnim vrednostima, onim vrednostima, koje su odraz ljudske suštine i koje se principima uma otkrivaju i pronalaze u ljudskoj samosvesti. Tu je merilo naših dela, misli i primisli i nikakv lični sud u ispravnost sopstvenih pogrešnih postupka ne možepogrešne stvari dovesti u red.
A u vremenu proteklom i današnjem i na našem političkom terenu najviše je ketmanista i licemera, političkih tajkuna i ratnih profitera, policijskih doušnika, koji su sve učinili da dovedu do društva, koje nije zainteresovano za pitanja morala, časti i prestiža, u kojem se sve svodi na novac i meri novcem. Samo je jedan pokušao da stvari pokrene, ali je zaustavljen. Međutim, ostalo je merilo za njihova nečasna dela, političke postupke. I nada da zahtev za boljim i pravednijim svetom neće biti ugašen. I da će ideal biti ostvaren, jer novi zatočenici savesti, vođeni Mandelinim primerom, pomeraće granice slobode, iz uverenja da se žrtvuju za pravednu stvar.

I neka takvi ne pomisle da se mogu sakriti iza slobode mišljenja, da će ostati ne otkriveni da su radili na uštrb ličnog dostojanstva i opšte koristi, jer su svoj um upregnuli u potrebe režima, služeći mu bez zadrške. Neće im pomoći ni najviše državne nagrade, ni režimske promocije, ni sabrana dela, ni sazidani čardaci, ni poslednje počasti, ni posebna mesta za poslednji počinak. Ostaće otkriveni, obeleženi, jer drugačije ne može i ne sme biti.

Radonja Dubljević