Agresivna spoljna politika Francuske
Imanuel Volerstin
Poslednjih nekoliko godina Francuska se dokazivala na međunarodnoj sceni na vrlo aktivan način – najpre pod predsednikom Nikolom Sarkozijem a zatim i više pod predsednikom Fransoa Olandom. Sa zapadnim silama je učestvovala u intervenciji u Libiji, u svrgavanju Moamera Gadafija. Pokazala je najtvrđi stav među zapadnim silama, u odnosu na Siriju Bašara-al-Asada. Jednostrano je intervenisala u Maliju radi zaustavljanja islamističkih naoružanih pokreta. Oland je praktično primljen kao heroj kada je nedavno stigao u Izrael, zbog svoje tvrde linije u pregovorima sa Sirijom i Iranom. A sada je Francuska poslala trupe da povrate red u Centralnoj Afričkoj Republici.
Ovo je ista ona Francuska koju je, pre deset godina, Kongres SAD izložio ruglu jer je odbila da se pridruži američkoj intervenciji u Iraku, i to do te mere da je francuski izraz „French fries”(pomfrit) bio masovno odbacivan u SAD. Ovo je ista ona Francuska koju je Izrael smatrao za suviše pro-palestinsku. I to je ista ona Francuska koja se, ne tako davno, javno odricala koncepta „Francafrique” – pretpostavljene dužnosti Francuske da održava red u svojim bivšim afričkim kolonijama – kao više neprimerenog ponašanja. Šta se dogodilo što bi objasnilo ovaj preokret?
Postoje naravno neki unutrašnji faktori koji su pomogli ovaj razvoj. Zbog svoje kolonijalne istorije Francuska danas ima veliki broj stanovnika i građana muslimana koji su, u velikoj meri, ekonomska podklasa. Mnogi mlađi muslimani postajali su sve militantniji, a neki privučeni i radikalnijim verzijama islamističke politike. Iako se ova promena dešava širom pan-evropskog sveta, izgleda da je posebno jaka u Francuskoj. Ona je izazvala političku reakciju ne samo ekstremno desnih ksenofobičnih grupa, kao što je Nacionalni front, već i kod ličnosti koje se drže nepopustljivih verzija sekularizma sa političke levice. Izgleda da je danas najpopularniji socijalistički ministar unutrašnjih poslova Manuel Val, čija je glavna aktivnost preduzimanje ekstra jakih mera protiv ilegalnih migranata većinom muslimanskih migranata u Francusku.
Osim toga, u vreme kada su neokolonijalne ideje izgleda gubile svoju primarnu ulogu u politici SAD, francuski ekvivalent, centrirajući se na slogan responsabilite de protege, u Francuskoj, su postajale snažnije. Jedna od vodećih figura ovog pokreta, Bernar Kušner (osnivač Doktora bez granica) bio je ministar spoljnih poslova u vladi Sarkozija. Druga vodeća figura, Bernar-Anri Levi, igrao je značajnu ulogu pritiska na vladinu politiku pod Sarkozijem, i još je igra pod Olandom.
Bolje objašnjenje ipak može biti ako se gleda spolja - koju ulogu Francuska misli da može igrati na svetskoj sceni. Još od 1945., Francuska se trudila da ostane glavna figura na svetskoj sceni. A u ovom naporu, uvek je videla SAD kako umanjuje njenu ulogu. Ponovno učvršćivanje francuske svetske uloge bila prva briga Šarla de Gola. Bio je to cilj koga je on sledio na mnogo načina, od „nadvisivanja” sa Sovjetskim Savezom do povlačenja francuskih trupa iz NATO-a. Izatkao je snažan odnos sa Izraelom za vreme alžirskog rata, u vreme kada su SAD vodile sasvim različitu politiku. Francuska se pridružila francusko-britanskom-izraelskom napadu na Egipat 1956. Sigurno, kada je Alžir stekao svoju nezavisnost 1962., Francuska je okončala svoje specijalne veze sa Izraelom, više zainteresovana za obnavljanje dobrih odnosa sa svojim severnoafričkim bivšim kolonijama.
Takva politika nije bila samo degolistička. I ne-degolističke (ili anti-degolističke) političke figure kao što su Fransoa Miteran i Sarkozi, služile su se degolističkim sredstvima u mnogim prilikama. Od Čerčila, za vreme Drugog svetskog rata do Obame danas, SAD i Velika Britanija uvek su nalazile da su francuski lideri suviše bučni, suviše teški za kontrolu.
Ono što je dozvolilo sadašnje vraćanje francuske agresivnosti upravo je opadanje efektivne moći SAD na svetskoj sceni. Iznenada, Francuska se može videti kao mnogo tvrđa linija protiv neprijatelja, koji se sada određuje kao islamistički neprijatelj, nego SAD. Ponovo, posle dugog perioda od 1962., Izrael može da vidi Francusku kao boljeg prijatelja, mada manje moćnog od SAD. Problem za Francusku je da iako opadanje moći SAD dopušta jači retorički položaj, nova, prilično haotična geopolitička scena nije takva u kojoj Francuska može doista da zameni SAD kao tvrdolinijaš. Ima toliko mnogo drugih naroda umešanih u život Bliskog istoka da bi teško Francuska tamo mogla da igra primarnu ulogu. Ona čak i manje može igrati glavnu ulogu u istočnoj Aziji, uprkos činjenici da je tamo bila glavna kolonijalna sila.
Jedino mesto gde Francuska može ponovo da se prihvati glavne uloge je Afrika, jer, zasad, ni Velika Britanija ni SAD nisu spremne, iz raznih razloga, da deluju vojnom silom. Francuska se domogla prilike. A Oland, stalno gubeći na domaćoj popularnosti, sada nalazi podršku za ovu ulogu u javnom mnenju.
Međutim, ova vrsta agresivne politike ima značajno lošu stranu koju su SAD već otkrile na Bliskom istoku. Može biti vrlo teško povući nečije trupe kada se jednom tamo nađu. A javno mnenje kod kuće počinje da se mrgodi na intervencije jer ih vidi kao sve uzaludnije i neuspešnije.<
Komentar br. 366, od 1.decembra 2013.
prevela Borka Đurić
