OPOZICIJA BI IMALA ZA ŠTA DA SE BORI

Sa zadovoljstvom sam pročitala analize Vesne Pešić i Vladimira Pavićevića na Tribini Republike „Da li građani mogu da kontrolišu političku klasu i institucije“ (Republika br. 556-557). Sasvim neprikladno obrazovanje (ljubljanska pozorišna akademija) onemogućuje mi da njihove sociološko-političke analize kompetentno komentarišem, ali me ne sprečava da kao građanka politički mislim. I kao takva ne bih htela da se dopusti da svu, baš svu, vlast u ovoj zemlji opet uzme jedan čovek, jedna stranka, a pitanje je jesu li možda dve, na čije smo protagoniste mnogo više od jedne decenije gledali kao na one kojima vlast više nikad ne bi trebalo da padne u ruke. Ali opet nam se „dogodio narod“ i dobili smo vlast praktično bez opozicije, što nikako nije dobro za demokratsko društvo. Ne uzimam u obzir opoziciju na desnici i krajnjoj desnici, nadajući se da bar za sada ne predstavljaju nikakvu ozbiljniju snagu.
Ova stara/nova vlast doduše povlači i neke dobre poteze koji su ranije koliko  njima samima toliko i nama bili nezamislivi. U post-petooktobarsko vreme bili su do krajnosti, da ne kažem prostakluka, beskrupulozna opozicija prethodnoj vlasti; moglo im se jer su u priličnoj meri zahvaljujući opstanku starih tzv. službi, koje su dobrim delom od vrha, ali svakako po dubini, izvan očiju javnosti, nasledile moć koju su imale u vreme najgoreg razdoblja devedesetih. Vlast DS-a bila je narcisoidno zagledana u sebe, potpuno nespremna da čuje glasove, sugestije, savete svojih najpametnijih glasača, pa čak ni pojedinih sopstvenih razložnih članova. Bila je nesposobna za hrabru i nedvosmislenu politiku i zapravo nemoćna pred svojom tadašnjom opozicijom, koja je preko „službi“, kao i još devedesetih zatrovanog javnog mnenja, sve vreme vukla konce. Pomišljam da su se ovi prethodni uplašili. Da su umesto svih mogućih kompromisa rizikovali da padnu, da izgube izbore bar na nekoj ideji, ideologiji, (npr. antfašističkoj, antiklerikalnoj) ili politici (npr. odnosu prema Kosovu, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, Dodiku itd.) a ne na nedostatku i hrabrosti i ideja, imali bismo danas opoziciju. A nijedna vlast, pa ni ona koja sad „rešava“ ključno pitanje Kosova ili se, doduše dosta selektivno, bori protiv korupcije, pa čak pokazuje i manju snishodljivost prema Crkvi od prethodne, nije demokratska vlast ako vlada autoritarno.
Ne bih se bez preke potrebe složila ni sa čime što je, politički, izgovorio Matija Bečković. Ali, ipak je rekao ključnu rečenicu „Kosovo je najskuplja srpska reč“. I jeste. Ova vlast sad više „seče“ nego što „dreši“ kosovski „čvor“ (Nebojša Popov) a baš ona ga je pre više od dvadeset godina do nerazmrsivosti dodatno zapetljala. Rešavanje kosovskog pitanja, uz zdušnu podršku tzv. Zapada i eventualnim ulaskom u EU na vrlo dugom štapu, platićemo sasvim nezdravim političkim životom u svojoj zemlji. Kako se zove ovaj oblik vladavine? Kako se naziva npr. Putinov oblik vladavine? Autokratski? Platićemo svakako nametanjem volje jednog čoveka (poteklog iz Šešeljeve radikalske stranke) ma koliko se sada uz sav vešti populizam i prenemaganje predstavljao kao neka izokrenuta reinkarnacija čoveka koji, bezmalo rizikujući svoj život, rešava sva ključna pitanja ovog zapuštenog društva. Pa, malo li je u istoriji takvih obrta (Savle - Pavle, Vuk Drašković), i takvih lidera koji navodno misle samo na dobrobit svog nadasve voljenog naroda! Ne bih vređala inteligenciju i znanje čitalaca Republike da ih nabrajam. Ja Ovima, Njima, ne mogu da verujem, suviše pamtim. Pa sve i da ne pamtim, pomenuću među mnogima samo jedan noviji, ni izdaleka najgori, primer ministra pravde (!) koji u parlamentu preti krivičnom prijavom poslaniku zbog nečeg što je izjavio za skupštinskom govornicom! Ako im dopustimo da ostanu bez opozicije, ulazimo opet u vrlo mračna vremena. To ne bismo, bar mi građani, smeli da dopustimo, makar u granicama svojih nejakih mogućnosti. Pitanje je: kako?
Iluzorno je nadati se da se malobrojni građani samoorganizuju, civilno društvo u Srbiji uvek je bilo slabo, održavalo ga je stotinak hrabrih ljudi koji ne samo što nisu imali masovniju podršku nego su, naprotiv, bili satanizovani sa svih strana. Nekadašnji Građanski savez, čijem sam raspadanju nažalost, i sticajem okolnosti suviše izbliza prisustvovala, devedesetih je pokušavao bezuspešno - GSS niko nije hteo da čuje (dugo je zahvaljujući upornosti nekih ljudi a naročito harizmi Vesne Pešić ipak opstajao, mada maltene ispod radara ispitivanja javnog mnenja) ali džabe sad lament nad prosutim mlekom. Zato nam je danas opet više nego potrebna neka nova politička snaga, stranka koja će, za razliku od GSS, za početak imati bar kakav-takav materijalni oslonac (ne želim nipošto da banalizujem, ali iskustvo iz GSS mi govori da bez toga, na čistom aktivizmu, jednostavno ne može) koja će okupiti dosad nekompromitovane pametne ljude koji „u svom srcu imaju mladost, a u svojoj pesnici moć“ (Ivan Cankar).
Deluje mi kao dosta teško pitanje sa kakvim bi programom (ne mislim na programe koji se pišu u političkim strankama, i onako ih malo ko čita a sve više liče jedni na druge) trebalo ubedljivo nastupiti, jer su ovi na vlasti prisvojili sve tri ključne teme (EU, Kosovo, oporavak privrede, dakle zapošljavanje i bolji život). Deo odgovora nalazi se u pomenutom naslovu Tribine Republike, samo što bi to trebalo konkretizovati do mere koja bi bila razumljiva ovom slabo upućenom narodu, kome su pojmovi demokratije, kontrole institucija, političke klase, ljudskih i građanskih prava, sasvim apstraktni pojmovi na prazan stomak. Pitanje je, dakle, na kojoj prepoznatljivoj i svima razumljivoj platformi se danas može postati opoziciona snaga koja će predstavljati bar vidljivu i relevantnu smetnju ovome što imamo i što se sprema da uguši svaku drukčiju misao i ideju. I, pride, poznatim metodima, ućutka ljude koji je zastupaju.

Branka Dimitrijević