Zašto Srbija kaska za drugim zemljama

TEŠKO NASLEĐE SRBIJE

Iako su bivali izbori i menjale se vlade, što već samo po sebi predstavlja veliki uspeh, društvo se veoma teško i sporo, sa puno prepreka, kreće ka modernoj državi. I tako eto već 150-tak godina. Postavlja se pitanje zašto je to tako i sada, znajuci da su se druge države mnogo brže razvijale, čak i posle teških ratova i razaranja.

Srbija, novog veka, je relativno mlada država, u istorijskom i političkom smislu. I taj, vek i po Srbije, što samostalne, što u okviru druge državne celine, protekao je u oblicima vlasti koje su obeležile monarhističke ili komunističke, i jedno i drugo takozvane „narodne“ diktature. Demokratski oblik vlasti „porodio“ se tek pre desetak godina i to u teškim mukama iz kojih ni danas ne može da izađe. Obrni okreni to je opet isti, narodni ili narodnjački, populistički ili samoupravni, oblik vlasti koji se zasniva na saborima kao nekakvim zakonodavnim telima, predanjima kao ideološkom podlogom, neorganizovanom i nesamostalnom sudskom i nesposobnom i dezorjentisanom izvršnom vlasti, bez obzira na nazovi različitost stranačkih boja. Iako su bivali izbori i menjale se vlade, što već samo po sebi predstavlja veliki uspeh, društvo se veoma teško i sporo, sa puno prepreka, kreće ka modernoj državi. I tako eto već 150-tak godina. Postavlja se pitanje zašto je to tako i sada, znajuci da su se druge države mnogo brže razvijale, čak i posle teških ratova i razaranja. Puno je odgovora, a prilično je i pisano o tome.

Ruralni karakter populacije

Jedan pogled na strukturu, i kretanje stanovništva, odnosno biračkog tela, iz posebnog, specifičnog ugla, kao opšteg, „prvobitnog“ uzroka mnogih nedaća sa kojima su se suočavale takoreći sve dosadašnje vlade, od nastanka države u 19.veku, pa do ove sadašnje, može biti još jedno od objašnjenja. Pojednostavljeno rečeno, osobenost koju bi izdvojila svaka, pa i površna analiza strukture stanovništva je dominantno ruralni karakter populacije, takoreći stoprocentni.
Pritom, kada naglašavam ruralni, ne mislim pretežno na mesto stanovanja i rada, dakle ne obavezno seoski, niti pežorativno provincijalni, palanački oblik, nego kao suprotnost urbanom načinu života i rada, pre svega kada je reč o organizaciji, planiranju, modernosti i toleranciji, pravilima, procedurama, najopštije o demokratiji života. Ruralno, kao vezanost za prirodu, orijentaciju života i rada na prevashodno zakone prirode, dok su društvene veze i vrednosti pre svega patrijarhalne, usmerene na užu i širu porodicu, komšije i zemljake. Zajedničko okruženje /bilo koji oblik zajedničke svojine, na primer/, ako i postoji i ima neku vrednost, tretira se kao svoje, moje ili se odbacuje, zanemaruje, naročito ako, po sopstvenom mišljenju, nema nikakvu upotrebnu vrednost. Protivi se pravilima, porezima, plaćanjima. „Sve je moje, čak i ono što nije. Ne volim čekanje u redu i bilo kakav redosled, ako ja nisam prvi. Zašto da plaćam, država nas pljačka, a ništa ne daje“. Odgovornost prema društvenoj zajednici, ako se nešto takvo uopšte uočava, ne postoji. Identifikacija sa zajednicom, državom, nacijom, postoji, naročito onda kada treba afirmisati sopstveni ego.

Iza toga, pre svega u podsvesti, dominaruju razni strahovi, strahovi od drugog, drukčijeg, različitog, nepoznatog i strahovi od sebe samog, od sopstvenih nedoumica i neznanja. Strah od nepoznatog jezika, vere i religioznog praktikovanja religije i običaja, strah od sebe i svoga tela, od sopstvene seksualnosti. Patološki strah u ruralnim sredinama od konkurencije, higijene i uopšte od reda bilo koje vrste. „Svi da budemo isti, svi da imamo isto, a onda se smejuljeći namiguje, ja ću se vec snaći za bolje“. Jednom rečju priroda pastira, primitivnog, prostog i neobrazovanog. Primitivnog prema načinu mišljenja, prostog po ponašanju i neobrazovanog i nepismenog, bez obzira na formalno završenu školu. Ima diplomu fakulteta, a kao da nije završio osnovnu školu. Lako postaju plodno tle za razvijanje neobrazložene mržnje i navijačko opredeljivanje prema svim problemima sa kojima se suoče.

Ivan Mesner/Biblioteka XX vek, 2013

Podsmeh, horsko razbijanje i prebijanje su glavni oblici ponašanja tog društva istorijskih adolescenata, opterećenih tinejdžerskim autizmom, koji ne priliči osobama takozvanog zrelog životnog doba. Elementarno i generacijsko siromaštvo lako vodi pljačkanju, za šta postoje brojni primeri u starijoj i novijoj istoriji. Urbano kao dogovor za život u omeđenom, zajedničkom prostoru, prema pravilima koja taj život čine mogućim, prema hijerarhiji stečenih vrednosti i podeli rada/šegrt, kalfa, majstor/. Uopšte, profesionalizam kao cenjen i vrednovan sistemski oblik ponašanja. Hrabrost da se stane na crtu konkurenciji, da se prihvate izazovi, da se prepreke savlađuju znanjem, umećem i rečima. Moglo bi se nabrojati još sijaset razlika između urbanog i ruralnog stila života, možda i značajnijih od ovih.
Hoću da naglasim, poznajem ljude koji žive i rade na selu, a ponašaju se i misle urbano, i obrnuto, žive i rade u gradu, a ponašaju se i misle ruralno. S tim što ovi drugi dominiraju u velikom broju i u selu i u gradu, ne samo u Srbiji. Pritom, toga se ne treba stideti, to ne treba posmatrati sa visine, nego treba reći, to je moj narod, on je takav, a i ja sa njim, i sa tim saznanjem treba počinjati bilo koji ozbiljan posao oko razvoja i modernizacije Srbije. Elite, političke ili intelektualne u najširem smislu reci, nastaju na takvom tlu i staju na čelo upravo takvog biračkog tela.

Stalna pretnja stanovništvu

Kretanje stanovništva na ovim prostorima je po pravilu izuzetno dinamičkog karaktera, od vajkada pod uticajem različitih istorijskih, društvenih i odredjenih personalnih sticaja okolnosti. I to odlazak van državnih granica i povratak u njihov okvir, često stolećima kasnije, silazak sa planinskih i brdskih visova u kolkotolko ravničarske predele, seoba iz sela u grad i sve to u najčesće provizornom, mimikrijskom obliku. Naoko sam otišao sa takozvanih „vekovnih ognjišta“, a zapravo zadržao imovinu tamo, a ponašanje doneo ovde. Stalna želja da se spoji otadžbina sa domovinom. Odlazak iz Srbije kao po jednoj zamišljenoj, takoreći elipsoidnoj putanji, obeleženoj dolinama Dunava, Save, Une, planinskim vencima duž primorja i od početaka devetnaestog veka sve česći i masovniji povratak u matičnu državu. Pa, ako je Srbija, početkom devetnaestog veka bila takoreći ispražnjena zemlja, ona se za ova dva poslednja stoleća dobrano popunila pridošlicama iz okolnih zemalja pod različitim imenima tokom istorije. Ono što je u tom pogledu karakteristično za došljačko stanovništvo je njegov ruralni karakter, pre svega pastirskog tipa i teško siromaštvo. Tako da, kada se uzme u obzir broj stanovnika u Srbiji dvadesetih godina devetnaestog veka i danas, slobodno se moze reći da, takoreći svaki stanovnik današnje države, potiče od došljačke populacije. Svako je odnekuda došao, bilo on ili njegovi pretci, samo neko ranije, a neko kasnije. Kretanje u smeru ka matici zemlji bilo je poslednjih 150 godina stalno, ali neravnomernog obima, sa velikim populacijskim udarima. Pa tako do danas. Ratovi i ratna stanja posebno podstiču ova kretanja, a često predstavljaju i njihov povod, naročito kada je reč o onima koji su se naglo obogatili pljačkom, odnosno onima kojima mir ne odgovara, jer u miru nemaju hrabrosti da se suoče sa konkurencijom, jer u miru dolazi do izražaja selekcija kvaliteta. Preseljenje stanovništva, u bilo kom obliku, bilo je rezultat i ratova devedesetih godina.
Kretanje u smeru selo grad, do kraja drugog svetskog rata bilo je uglavnom restriktivnog karaktera, da bi potom doživelo eksploziju podsticanu državnom politikom i zapostavljanjem sela. Naročito je ženska radna snaga pokazala izrazitu mobilnost u pravcu napuštanja seoske zajednice, a zna se da je žena oslonac seoskog života.Tako da su sela opustela, a gradovi su prenaseljeni i to naročito gradska predgrađa i periferije. Valjda doseljenike podsećaju na sredinu iz koje su došli, pa se bolje osećaju. Treba naglasiti da su, i inače, gradovi u Srbiji novijeg datuma, da su do 19.veka postojale tvrđave i tu i tamo poneka palanka, naselja otvorenog, neurbanog tipa. Posledice ovakvih društvenih kretanja pokazuju se kao problemi svake vlade. Velika nezaposlenost, nestanak stvarne i lažne radničke klase, besperspektivnost i destrukcija seoskog života, dominantna nestručnost i nesposobnost na svim nivoima. Takozvana negativna selekcija kadrova, agresivnost i protežiranje loših radnika, a povlačenje i odustajanje dobrih, vodi do neodgovarajuće organizacije, što se pokazuje naročito u radu svih vladinih institucija, od državne do lokalne uprave, pa dalje do svih segmenata društva. A i korupciji su, po pravilu, skloniji nesposobni. Diploma, bilo kakva, je najvažnije merilo u radu i u drustvu, pa otuda pad nivoa i kriterijuma znanja i ponašanja u školama, jer se do diplome drukčije ne bi moglo doći.
Velike promene u strukturi i kretanju stanovništva naročito opterećuju sve fondove, zdravstvenog, penzionog i socijalnog osiguranja, budžet i kapacitete prosvete, nauke i kulture, kao i poslovanje javnih službi na svim nivoima, stambeni fond, primenu zakona i propisa i tako dalje. Da se naslutiti, da bi se osnovni društveni sukob mogao locirati na relaciji takozvani došljaci prema takozvanim starosedeocima. I to opet u navijačkom, a ne u kritičkom stilu. Jednom rečju treba znati čime se raspolaže, pa onda tražiti i obećavati praktikovanje demokratije. Davno je kazano „noga lička, cipelica bečka“. U tom pogledu dosadašnje vlade se nisu mnogo razlikovale. Problemi i postupci za njihovo prevazilaženje su jasni, to maltene svi znaju, ali kako ih rešiti i sprovesti. To je posao političara kao profesionalnih, plaćenih ljudi, čiji je odgovoran zadatak napredak države.
Očigledno je da se, uvek i stalno, nameću, već famozni trougao, sposobnost, znanje i hrabrost, ili bolje reći, relacije selekcija-sposobnost, procedure-odgovornost. Za sprovođenje strateških i taktičkih planova i generalno praktikovanje demokratije, pored poznavanja strukture i kretanja stanovništva, potrebno je veliko strpljenje i potrebno je vreme, vreme ono istorijsko i propušteno. A kada bolje, i pomalo fatalistički, razmislimo, verovatno i nije moglo biti mnogo drukčije.
Antička demokratija nije nastala u ruralnom Egiptu, nego u urbanim grčkim državicama.

Nenad Spasojević