Kome podići antiratni spomenik?

Nikola Barović: Svako podizanje spomenika učesnicima nedavnih radova bio bi spomenik bašibozuku, to jest, parfavojnim formacijama krivim za destrukciju života u Srbiji, i naneseno zlo susedima

Još u vreme dok su u pojedinim republikama bivše Jugoslavije besneli „građanski” ratovi, u Srbiji je pokrenuto pitanje o tome ko su njihovi heroji i kome bi, u znak zahvalnosti i sećanja, valjalo podići spomenik, dodeliti orden, ili neki od gradskih trgova ili ulica okititi njegovim imenom. Isto pitanje postavlja se, s obzirom na demokratske ishode s početka ovoga veka, kada je reč o antiratnim herojima, doslednim i istinskim borcima za mir, inspiratorima, pokretačima i nosiocima antiratne kampanje. Oni koji su zagovarali rat i Veliku Srbiju kao svog kandidata bi imali, majora JNA Milana Tepića, koji je 29. septembra 1991, digao u vazduh i sebe i skladište oružja pod opsadom, u selu Bedeniku kraj Bjelovara. Majora Tepića je režim S. Miloševića posthumno odlikovao ordenom narodnog heroja, a njegovo ime nose ulice u Beogradu, Nišu i drugim srpskim gradovima. Oni umereniji, koji nisu šoveni, smatraju da bi drugi mogao biti general JNA Vlado Trifunović, koji je 22. septembra 1991, u zamenu za živote 250 mladih vojnika, Hrvatskoj vojsci predao kasarnu u Varaždinu punu oružja. U Hrvatskoj je osuđen za ratni zločin, a u Srbiji za izdaju. Antiratna Srbija smatra da bi treći  bio Srđan Aleksić iz Trebinja, kojeg su 21. januara 1993. na smrt pretukla četvorica srpskih vojnika zato što nije dozvolio da tuku Bošnjaka Alena Glavovića. Nekoliko ulica ponelo je Srđanovo ime, njegov podvig zabeležen je u pozorištu i na filmu, a posthumno je odlikovan medaljom Obilića. Četvrti je Miroslav Milenković, rezervista iz Gornjeg Milanovca, koji je, 20. septembra 1991, na putu između Šida i Tovarnika, odbivši da ide na Vukovar, pucao sebi u glavu između dve kolone „boraca”.

Ovaj niz mogao bi se odvijati unedogled. U stvari, nije reč o jednom, nego o tri niza. Jedan niz mogao bi se sastaviti od „ratnih veterana”, vojnika JNA, mobilisanih rezervista i dobrovoljaca. Drugi niz činile bi žrtve genocida, nedužno ubijeni, mučeni i prognani civili, deca, žene, stari i bolesni, svi nastradali, unesrećeni i prognani. Treći niz formirao bi se iz redova „antiratne kampanje”, humanitaraca, boraca za mir, svih koji su javno osudili genocid, ratne zločine, pljačku, ubijanje i mučenje, i koji su  pružili pomoć ratnim žrtvama. Kandidata za spomenik ima na sve strane. Pitanje je, međutim, kakav spomenik želimo: ratni ili antiratni, ili i jedan i drugi? Jedan ili više njih? U Beogradu ili nekom drugom mestu u Srbiji ili van nje. Mogu li se „ratna” i „antiratna” Srbija dogovoriti i zajednički doneti odluku? Ne, jer ni u njima samima, pojedinačno uzev, nema jedinstva po ovom pitanju. Neki „ratni veterani” uvideli su da nisu svi ratovali iz patriotizma i da je i među njima bilo sumnjivih karaktera. U njihovim krugovima sve češće se čuju glasovi o „ratnim profiterima”.
Sa svojim partnerima iz Kragujevca, Niša, Leskovca, Požege i Zrenjanina, u okviru projekta Imenovati to ratom, ovim problemima već duže vreme bavi se Centar za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, s ciljem da ih izvuku iz mraka društvenog tabua da bi se pristupilo njihovom rešavanju. U saradnji sa UG Ravnopravnost iz Zrenjanina, na ruševini kluba Zeleno zvono, koji je u vreme NATO bombardovanja dva puta izrešetan vatrenim oružjem, četiri dana pre i tri dana posle ubistva novinara Slavka Ćuruvije (marta 1999), a potom spaljen 2006, u vlasništvu zrenjaninskog antiratnog aktiviste Branislava Gute Grubačkog, CZKD je 21. septembra održao okrugli sto pod nazivom: Antiratni spomenik.
Prema rečima moderatora Branimira Stojanovića, trebalo je tematizovati „različitosti unutar pozicija antiratnog pokreta”, pogotovo „rascep između Beograda i drugih gradova u Srbiji”. U razgovoru su učestvovali dr Nebojša Popov, Lazar Stojanović, Aleksandar Marton, Marija Perković, Nebojša Milekić, Nikola Barović, Ivan Kralj, Radovan Momčilov, Zoran Stanišić, Noa Treister, Zdravko Deurić, Branimir Markuš, Ivan Zlatić i Ljubiša Vujošević. Po ko zna koji put je otvoreno pitanje ko je ratni heroj, a ko dezerter, i konstatovano da na njega svako odgovara shodno svom političkom stanovištu ili interesu. Mišljenja su se vrtela oko teze da je svaki rat zločin i da se vodi radi pljačke i otimanja tuđe svojine. O ratu kao odbrani od okupatora nije bilo reči. „Rat je nastavak politike”, a „politika nastavak rata” drugim sredstvima. Ratna i antiratna grupacija u Srbiji više nisu homogene, pa je došlo vreme da se konačno ujedine u potrazi za istinom o ratovima na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka. Podržan je predlog da se ruševine Zelenog zvona kandiduju za antiratni spomenik.
Otvarajući razgovor, Branimir Stojanović je dao reč Aleksandru Martonu koji je naglasio da je antiratna kampanja i dalje potrebna i da države koje su bile umešane u ratove treba da postave svoje antiratne spomenike. Kao moguća rešenja spomenuo je Stajićevo u blizini Zrenjanina i Loru, vojnu luku kod Splita, u kojima su ubijani i mučeni rezervisti i civili. Nebojša Milekić se zalozio za istoriju o genezi fašističke teorije i prakse. Cilj jugoslovenskih ratova bila je pljačka društvene imovine zamaskirana nacionalizmom, istakao je Milekić. Marija Perković je podsetila da su Žene u crnom „živi antiratni spomenik” jer redovnim okupljanjem na beogradskom Trgu Republike dosledno čuvaju „sećanje na ono što se desilo”. Lazar Stojanović je konstatovao da je rat „nešto najgore što je čovečanstvo izmislilo” i postavio pitanje da li se rat uopšte može izbeći. U svakom slučaju, „ratu se treba suprotstavljati i onda kada se ne puca”. Ratni zločin ne sme da zastari. Državna tajna ne obavezuje građane. Nebojša Popov je upozorio da ozbiljnog govora o ovim temama nije bilo ni među vinovnicima zla, ni među onima koji mu se suprotstavljaju. U minulim ratovima sve je dovedeno u pitanje, pre svega ljudsko pravo na život i imovinu. O tome šta se sve događalo u ovoj zemlji imamo oskudno znanje. Zločin rušenja Zelenog zvona jeste u svirepom ugrožavanju ličnog života, imovine i životne putanje pojedinca i porodice. Kod nas je svojinsko pravo postalo privilegija koju dodeljuje onaj koji ima moć. Ljudi se ugrađuju u hijerarhiju moći kao dobitnici ili kao gubitnici. Nikola Barović je istakao da bi ratni spomenik bio spomenik “bašibozluku”, spomenik paravojnim jedinicama za destrukciju života građana i njihove bezbednosti. Za rat smo svi odgovorni, iako ima i takvih koji imaju problem samo sa partizanima, „jedinom vojskom od koje narod nije bežao”. Ratni veteran Ivan Kralj, pripadnik Crvenih beretki, naglasio je da učesnici u ratu nisu bili u svemu jedinstveni. Bilo je dosta prebega s jedne na drugu stranu. Antiratnih aktivista i savesnih ljudi bilo je i među borcima na frontu. Noa Treister je primetila da je podela na ratne i antiratne veterane umnogome pojednostavljena. Zato je ova tema istraživački zanimljiva. Moramo znati ko je profitirao od rata jer profit nije samo u novcu. Radovan Momčilov je primetio da ideologija pomirenja blokira put do istine, a Zoran Stanišić je upitao u ime koje ideologije je neko mogao da stavi beretku na glavu i ode da ubija. U nastavku rasprave, pošto je u međuvremenu pala kiša, razgovor se uglavnom vrteo oko teze da li je svojina univerzalno i neotuđivo ljudsko pravo ili je proizvod „društvenog dogovora”, dakle, ideološka kategorija. Pitanje oko kojeg smo se okupili: kome u Srbiji treba podići antiratni spomenik, ostalo je otvoreno.

Ljubiša Vujošević